Филмом по телу, а о души да не говоримо

67. Берлински филмски фестивал

Пише Владислав Панов

Снажни женски ликови, ангажоване приче, антитрамповска политичка коректност до извештачености, све са патетично лажном искреношћу у наводним залагањима за напредни свет како од стране фестивалских званичника, тако и из садржаја одабраних филмова, обележили су овогодишње издање Берлинског филмског фестивала на коме је убедљиво тријумфовало остварење „О телу и души“ мађарске ауторке Илдико Ењеди

У озбиљним ауторским и животним годинама, шездесетдвогодишња мађарска режисерка Илдико Ењеди остварила је тријумф каријере на недавно минулом Берлинском филмском фестивалу. Њена условно речено љубавна драма „О телу и души“ доживела је ретко јединствено препознавање надлежних за избор лауреата у својим доменима. Тако је њен филм освојио не само „Златног медведа“ већ га је за најбољег прогласило и Међународно удружење филмских критичара („Фипресци“), а у истом капацитету га је наградио и Екуменски жири. Дакле, задовољио је све критеријуме. Ова на известан начин фантазмагорична мелодрама смештена у снове и у јаву свакодневног тривијалног живота двоје радника у једној кланици (обоје сањају исти сан о заљубљеним јеленима) превазишла је, ето, све велике, актуелне и болне теме политичког, социјалног и историјског садржаја којима су се позабавили остали аутори чија су одабрана дела чинила овогодишњи програм Берлинала. Преко четири стотине филмова из седамдесетак земаља разврстани по бројним програмским целинама приказано је током фестивала. Њих осамнаест је било у званичној конкуренцији за главну награду. И ниједан се није тако супериорно наметнуо као поменута мелодрама мађарске ауторке којом је она после дугогодишњег рада на малим екранима, повремено прекиданог снимањем кратких филмова, превазишла скоро деценију дугу паузу када је реч о дугометражним играним филмовима у њеном опусу.

[restrict]

Низ са доминантним женским темама  Тешко је одгонетнути откуд овако свеобухватна позитивна реакција на њено дело. Можда је, рецимо, одлука режисерке да се наметне као уметнички оријентисани аутор, као „ауторска ауторка“, што се понекад показује као врло корисна калкулација, у свету у коме готово да више нема места за некомерцијална љубавно-психолошка преиспитивања којима њен филм обилује, а филмски све мање образованој публици хронично мањкају воља и стрпљење да се њима гледалачки баве, пресудила да се препозна вредност баш овакве стваралачке одлуке. Занимљиво је и да је у такмичарској конкуренцији био низ филмова с доминантним женским темама и ликовима, па није чудно да је другу по важности награду, „Сребрног медведа“ (или Гран-при жирија), освојио управо такав филм. Француска колаборација са неколико земаља која се одиграва у Киншаси, „Фелисите“ Сенегалца Алена Гомија, политички је коректно испоштована од жирија који је, баш као и меродавни за номинације за овогодишњег Оскара, пронашао да је веома важна прикладно тамно обојена кожа (у овом случају главне јунакиње), те да прича смештена у језивој атмосфери савремене Киншасе, где хероина трага за својим сином добије место међу лауреатима овогодишњег Берлинала. И другог „Сребрног лава“ (Награда Алфред Бауер за остварења која отварају нове перспективе такозваног арт филма, шта год и једна и друга флоскула значиле) освојио је филм с доминантним женским ликом. Реч је о новом раду чувене и врло искусне ауторке. Пољска режисерка Агњешка Холанд је за своје, ако се рачунају баш сви послови које је иза камере остварила у преко четири и по деценије дугој каријери, тридесет осмо остварење „Траг звери“ одабрала бизарну, мада у америчким филмовима већ на разне начине разрађену тему о бруталној освети ексцентричне особе којој је живот њеног пса далеко вреднији од људског, због чега креће у крвави поход на ловце који су јој убили љубимца. Искусна је ауторка далеко од давнашњег успеха филма „Европа Европа“ који је био номинован и за Оскара, али је њено најновије дело прилично снажна, дубока, можда чак и тематски значајна опсервација о питању стања духа и система вредности наметнутог у актуелном раздобљу наше такозване цивилизације. Пошто се једном, како рекосмо, већ обрађиваном темом из окриља типичног комерцијалног или чак и нижеразредног америчког хорора позабавила на озбиљан, „уметнички“ начин, могуће је и овакво тумачење избора теме, па и награђивање с обзиром на заиста битне социјално-политичке, па и религијске (један од прогоњених је католички свештеник) слојеве које у себи носи.

Каурисмакијев фински поглед За многе је, међутим, главни победник фестивала такође искусни и времешни аутор, чувени фински синеаста Аки Каурисмаки, деценијама миљеник публике и светских филмских фестивала. С једне стране, он је погодио мету избором актуелне и широм света и те како присутне, акутне и неизлечиве теме о избеглицама с Блиског истока, а с друге, јер је после дужег временског раздобља отаљавања посла копирањем сопствених стваралачких матрица, успео да изађе из ауторске кризе и врати се старом себи на најбољи начин мешајући типично каурисмакијевске гротескне ликове и ситуације у којима их поставља, са својим посебним, а ипак универзално шармантним хумором. Иако његов филм „Друга страна наде“, о Сиријцу који покушавајући да опстане радећи и животарећи на црно у Хелсинкију отвара врата западног рајског пакла, а самим тим, ваљда, и очи меродавних, пружајући коментар о текућим блискоисточним страдањима и проблемима који се преливају на лажно идилична западна друштва „напредне Европе“, није добио признање као производ, али је препознат као врхунски ауторски рад, па је славни Финац награђен „Сребрним медведом“ за режију.

Што се тиче наших филмова, „Реквијем за госпођу Ј.“, о јунакињи која за разлику од горе поменутих доминантних женских ликова своју снагу показује у одлуци да се тачно одређеног и најављеног дана убије, а коме су пре фестивала приписиване велике амбиције, није препознат за било каква признања. То, додуше, није снашло и ново дело, мада копродукцијско, Владимира Перишића „Изгубљена земља“, које се бави животом, одрастањем заправо, једног дечака са ових простора рођеног осамдесетих година прошлог века. Овај је филм, приказан на Копродукцијском маркету, добио награду од немачко-француске телевизијске компаније „Арте“ која доноси и шест хиљада евра. У Берлину смо имали представника и у конкуренцији краткометражног филма. У тој области нас је заступала „Смена“ Луке Попадића.

Можда је занимљиво у трагању за завршним сумирањем овогодишњег Берлинала поменути да је он почео покушајем да се препусти дневнополитичким агресијама исполитизованог света. И опет је у том смислу изнад свих невоља, страхота, страдања и свакодневних губитака које трпе милиони људи широм планете политичка тема број један била Доналд Трамп као председник Сједињених Држава. Наиме, на отварању Берлинског фестивала, као што недавно беше и у Холивуду и уопште широм Америке, поједини глумци и то не само амерички, изразили су негодовање што је Трамп доспео у Белу кућу. Његова политика подизања зидова је симболично примећена у Берлину у коме је деценијама постојао зид што је делио свет на смртоносно подељене половине. Мексички популарни глумац и однедавно режисер Дијего Луна имао је ту част да направи ову паралелу поменувши да се узда у стручњаке за рушење зидова за које, како рече, зна да постоје у Берлину. У патетичном негодовању против Трампа придружили су се и други глумци али, занимљиво, чак и неки немачки функционери. Политички је маневар био донекле и избор филма који је отворио фестивал. У биографској причи о чувеном џез гитаристи Ђангу Рајнхарту, „Ђанго“, потенцирано је, наравно, да је био својевремено прогоњен од нациста, па је и у смештању овог филма са опомињућим аспектом у причи у центар пажње било паралела између бурне и непријатне историје и данашњице, која наводно силно настоји да буде праведна и просперитетна за све једнаке и мање једнаке народе света.               

[/restrict]