ФЕСТ 45: Отвори очи и гледај! – стиже још један ФЕСТ

Ново, 45. издање ФЕСТ-а почиње пројекцијом филма Емира Кустурице који ће на премијеру довести Монику Белучи што ће овој манифестацији понудити неопходне састојке фестивалске атракције и гламурозности. Ипак, својеврсни коментар његових селектора налази се у филмовима које су изоставили, што је фестивалу, с друге стране, дало увек неодољиви дух скандала и конфликта

Пише Владислав Панов

ФЕСТ, филмска манифестација с најдужом традицијом, па пригодно њој и значајном дозом угледа, а сходно свему реченом и огромног поверења публике, од 24. фебруара до 5. марта одвијаће се у Београду 45. пут, на до сада највише локација. Ове године с ФЕСТ-овог постера вришти наредбодавни слоган који каже „Гледај!“. Има испод и додатак ситнијим словима, наравно, на енглеском језику, а који поручује да отворимо очи. Према коме или чему, односно зашто да то урадимо није речено.
[restrict]

И ВУК СИТ И СТАДО СВЕ БРОЈНИЈЕ И док су организатори покушали да привуку „масе“ тврдњом како је већ првог дана продаје улазница у Центру „Сава“ направљен „велики ред“, дотле је праву рекламу Фестивалу због кога су се некада давно заиста правили километарски редови и падало у несвест у борби за улазнице, направио изнуђено-инсценирани „скандал“ око редитељског првенца глумца Николе Која и организатора фестивала који тај његов филм, „Стадо“ се зове, нису хтели да уврсте ни у један сегмент програма. Најгледанији српски филм прошле године (у биоскопима је од краја новембра са, кажу, преко двеста хиљада гледалаца до сада) заобиђен је од стране ФЕСТ-овог селекционог корпуса задуженог за одабир филмова. Којо се тим поводом огласио, одглумивши себе у познатом лежерно-заједљивом издању, и изјавивши како је баш лепо не припадати културној елити персонификованој у организаторима овог фестивала. С друге стране, селекциона комисија је дала саопштење у коме је, поред осталог, речено како „Стадо“ једноставно није ниво ФЕСТ-а и онога што је у овом моменту опредељење, идеја и програмско настојање њених чланова.
С обзиром на то да је ово треће издање ФЕСТ-а од када је постао такмичарски и од када се на више начина окренуо домаћем филму, заиста је необично не само да се из програма уочи почетка фестивала изоставља велики биоскопски хит наше продукције већ и да, по некадашњем обичају поједини аутори, у овом случају Горан Паскаљевић, не желе да им филм доживи премијеру на ФЕСТ-у већ се радије окрећу иностраним фестивалима. То су, додуше, све обриси званичних верзија ових прича, а прави разлози сукобљавања, међусобног игнорисања појединаца са Фестивалом и обрнуто остају ипак интерна ствар. И вук сит и стадо све бројније, рече Никола Којо овим поводом, па ко буде разумео – схватиће!

ШТИМУНГ ГЛАМУРОЗНОСТИ Ипак, као никада раније, управо домаћи филм ове године подиже ниво програмске шеме, али и уноси штимунг гламурозности који је ФЕСТ-у одувек мањкао, а који је саставни део сваког интернационално озбиљно схваћеног фестивала. Реч је, наравно, о новом делу Емира Кустурице „На млечном путу“ које отвара ФЕСТ, а захваљујући коме ће пред публику стићи и Моника Белучи, име и појава чији су тежина и значај значајно већи од онога на који је домаћи фестивал скоро увек током претходних деценија тако лако пристајао. Мада, она је једна, једно је и отварање, после кога ће се опет све спустити на уобичајени паланачки ниво који подразумева неатрактивне госте и учмалу атмосферу. Можда ФЕСТ заиста не жели комерцијалу. Избацио је, рецимо, у биоскопе месец дана пре почетка ФЕСТ-а светски феномен звани „Ла ла ленд“ одрекавши се, као, вероватно, и у случају Којиног „Стада“, распродатих њихових пројекција у некој од ФЕСТ-ових сала.
Да је чудан критерујум у формирању садржаја тих однедавно установљених програмских целина и даље на снази, добро илуструје и састав филмова, боље рећи аутора, који су смештени у одељак филмова који се приказују у некаквом главном програму, али ван конкуренције за награду. Ту су дела Франсоа Озона, Адама Смита, Џима Џармуша, Акија Каурисмакија, Асгара Фархадија, Андреја Кончаловског чак. Док се за награде такмиче мање познати, инфериорно значајни или грубље речено потпуно безначајани филмови синеаста чији је учинак, углед и тренутни рејтинг далеко од било кога од горе поменутих. Свакако да је у овом помињању концепције ФЕСТ-а важно допустити да се његови творци изборе с правом да буду другачији од досадашњег, да буду чак и апсурдни у неким својим настојањима. Идеја о томе шта треба ФЕСТ да представља и на који начин деценијама је ствар жучне полемике практично свакога са сваким.

ПОГЛЕД НА СВЕТ – ШИРОК И РАЗНОВРСТАН Уколико се сетимо пионирских идеја о томе шта је ФЕСТ за наш град и уопште филмску културу, као и за културу ове земље, био или бар шта је требало да буде (најпре прозор у свет, у нешто ново, што нам је оних деценија измицало), данас та усхићујућа стремљења „храброг новог света“ бивају обесмишљена глобализационим вредносним системом и лаком доступношћу свих тих погледа у „тамо негде“. Укупно преко осамдесет филмова је пред публиком овогодишњег ФЕСТ-а. И те како је тај поглед у свет на овај начин широк и разноврстан. Да ли је и довољан зависи добрим делом и од учинка светске продукције која наставља са трендом вредносног еродирања. Филмска је понуда у свим кинематографијама у опадајућем тренду. Зато није чудно да је позајмица од „златног Холивуда“ у случају „Ла ла ленда“ резултовала потпуном помамом за овим филмом који је неким бизарним сплетом околности од свих препознат као дах свежине и врло занимљива новотарија!? Додуше, селектори ФЕСТ-а су му мудро одолели. Није популистичка комерцијала нешто што је потребно ФЕСТ-у, поручују они, па опаска Николе Која о елитном друштву које се стара о овом фестивалу делује да је била на месту. Истицање имена аутора из горе поменутог опскурног друштва који се налазе у конкуренцији за награду, и то у контексту врхунских синеаста, оставља утисак да је нека врста подтекста у програмској формацији овогодишњег ФЕСТ-а па отуд и инсистирање на елитистичком погледу на филмску продукцију.

ОГРОМНА ПОНУДА, НЕИЗВЕСНА ВРЕДНОСТ С друге стране, укупан утисак о поменутом погледу у филмску продукцију који нам је уприличио овогодишњи ФЕСТ мора бити повољан ако се има у виду количина понуде. Чак и ако је добрим делом еклектичан, односно прагматичан, пошто се ослања на проверена имена иако је већина од њих својим новим делима увршћеним у овогодишњу понуду ФЕСТ-а жестоко испод свог угледа и минулог рада. То се чак односи и на, рецимо, Мартина Скорсезеа чији је филм „Тишина“ који затвара ФЕСТ један од најслабијих у његовој богатој каријери, али је истовремено и отворено наменски, па чак и трендовски, у политички индукованој напрасној жељи све бројнијих синеаста да се окрену такозваним хришћанским темама. У Скорсезеовом случају у пропагирању католицизма. ФЕСТ и ове године има и пропратне акције у оквиру којих ће, рецимо, бити доступни и документарци о Абасу Кјаростамију и Стенлију Кјубрику, рестаурисане копије филмова „Очи чорније“ из 1987. и „Београд, престоница Краљевине Југославије из 1932“, уз пројекцију новоизрађене копије филма „Скупљачи перја“. Нико од посетилаца неће физички бити у стању да испрати целу ову понуду јер напросто нема толико времена нити поседује могућност да буде истовремено на више места, због чега нико неће ни моћи да каже колико је свеобухватна овогодишња понуда ФЕСТ-а. Обиман, гломазан, истовремено и опортун и прогресиван, промашен и досадан, али отворен према млађим ауторима (посебно у сегменту домаћег филма), 45. ФЕСТ по свему судећи неће надмашати ниједан претходни, али не би требало ни да изгуби у поређењу са неким ранијим издањима која су колико је било могуће пристојно наставила једини период када је ФЕСТ био авангарда у најбољем смислу те речи, а то је током његове прве деценије постојања.
[/restrict]