ЕВРОПСКА ПОЛИТИЧКА АПОКАЛИПСА

СМРТ АТЛАНТИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТА

Пише Борис Над

Дезинтеграција ЕУ се у стварности већ дешава, претећи или распадом на саставне делове, или фрагментацијом на регионалне блокове, што постепено доводи до парализе њених институција

Европу у 2017. години може задесити политичка апокалипса“, предвиђа Џон Хенли на страницама британског Гардијана. Таква „апокалипса“ ће, према његовој процени, наступити као последица синергије неколико фактора: слома либералних политичких елита (избори у Француској, Немачкој, Холандији…), новог миграционог таласа са Блиског истока који прети Европи и низа терористичких аката које ће 2017. уследити на њеном тлу. Колумниста Гардијана у томе није усамљен. Сличну судбину несуђеној империји предвиђа и Чарлс Краутхамер, утицајни коментатор Вашингтон поста: „Највећи демократски клуб Запада – Европска унија – може се ускоро распасти на делове због ширења покрета попут онога који је породио брегзит“.

Већ у свом првом интервјуу за европске медије (Билд и Тајмс), „смртну пресуду“ ЕУ изрекао је и амерички председник Доналд Трамп, поздрављајући брегзит као „веома паметну одлуку“ и предвиђајући коначни неуспех ЕУ, и то као „инструмента Немачке“.

Да ли то значи да је ЕУ – која се, и према признању немачке канцеларке Ангеле Меркел, сада налази у „критичном стању“ – изгубила подршку свог најважнијег, трансатлантског савезника и „старијег брата“, односно да ли САД у новим околностима играју на карту распада и поделе ЕУ? Одлазећи амерички амбасадор у ЕУ Ентони Гарднер у изјави Телеграфу оптужио је Доналда Трампа и његов тим да подржавају распад Уније, додајући: „Охрабривање брегзита, као и брегзита део други и део трећи врхунац је глупости… Мислити да ми можемо да промовишемо своје интересе на рачун поделе Европе потпуно је сулудо.“

[restrict]

Бирократско чудовиште

Паралеле са судбином Совјетског Савеза или СФРЈ намећу се саме од себе: „Ствар је у томе“, примећује Тијери Мејсан, „да западњачка елита више не може да предвиди ток догађаја као што ни Комунистичка партија СССР није могла предвидети пад Берлинског зида и распад Совјетског Савеза… а затим и гашење Варшавског пакта. На сличан начин ће ускоро доћи и до распада ЕУ“.

„Пад Совјетског Савеза је са собом донео крај једне ере и смрт једне визије света. Совјети и њихови савезници су желели да створе уједињено друштво… Али они су успели да створе само огромну бирократију и велики број лоших лидера.“ Нешто слично данас можемо рећи и за ЕУ, која је почела као „нова визија света без граница“ или екстериторијалне „државе постмодернистичког типа“ (Роберт Купер), да би се у међувремену претворила у застрашујући бирократски механизам. „Данас је ЕУ“, закључује Вилијам Ендгал, „попут чудовишта у име којег безличне бирократе одлучују о свим аспектима наших живота.“ Уместо „европској идеји“, „безличне бриселске бирократе“ су се окренуле бескрајном нормирању и „прописивању стандарда“, „политичкој коректности“ доведеној до апсурда и једнообразном управљању националним привредама путем диктата из једног центра.

Термин „евроскептицизам“ је скован како би обесмислио отпоре и маргинализовао сваку опозицију: ако је уједињена Европа неминовност на путу историјског прогреса, онда је свако противљење томе реакционарно или апсурдно. До сада су гласови незадовољства „европским уједињењем“ били отворено исмевани или игнорисани. Током последњих десетак година ЕУ је одбацивала све критике и одбијала могућност суштинске реформе, а таква позиција еврократа је само продубљивала већ постојећу кризу. У међувремену, она је досегла такве размере да пред њом више није могуће затварати очи. Тако ни за немачког вицеканцелара Зигмара Габријела сценарио распада ЕУ „више није незамислив“, док шеф немачке дипломатије Франк Валтер Штајнмајер признаје да би „ЕУ могао доћи крај“. Евроскептицизам, талас дубоке сумње у „европски пројекат“, данас погађа бриселске чиновнике и европске званичнике, остали су мање-више сагласни: распад такве ЕУ је сасвим извесан.

 

Два концепта европског уједињења

Дубоки узроци данашње европске кризе заправо се налазе у самим темељима ЕУ као њена структурна „грешка“. Дилему о природи ЕУ можемо сажети у следеће питање: „Да ли је Европска унија заиста европска?“ (Драгош Калајић: Европска идеологија). На ту основну двосмисленост је средином 90-их година упозоравао Гинтер Машке: „Ако два човека између себе говоре ο јединству Европе, учиниће им се да су истог мишљења. У ствари, један ће јединство Европе желети као етапу према јединству света, запечаћену униформишућом социјализацијом човечанства, коју производе техника и економија, два фактора што сваку политику чине сувишном. Други ће, насупрот томе, желети јединство Европе с којим ће се зауставити све универзалистичке тенденције ка уједињењу света и ка уништењу свих постојећих разлика између нација и култура. Европа треба да се уједини, али да би се оградила; мораће да оствари нов политички идентитет који ће јој брзо омогућити да разликује пријатеља од непријатеља на један нов начин.“

Ова два дијаметрално различита концепта европског уједињења о којима говори Машке савршено персонификују две историјске личности: генерал Де Гол и Жан Моне. Генерал Де Гол је заговарао концепт „органске“ или континенталне Европе, заснован на савезу суверених држава, насупрот Монеовом концепту атлантистичке, америчке и „геометријске“ Европе. Жан Моне, „сива еминенција“ послератне европске политике и „човек светске државе“, како га је назвао председник САД Џон Кенеди, није личност која је одвише позната јавности. Читалац се о њему може ближе обавестити у књизи Драгоша Калајића Издана  Европа и из Монеових Мемоара, у којима је описана и техника којом је остваривао свој политички утицај: „Ја успевам да поставим своје сараднике на најистакнутија места битке коју предводим и тако освајам све ходнике власти.“ Међутим, чије је битке предводио Жан Моне и ко су његови утицајни сарадници? У време Другог светског рата он је боравио у Вашингтону, као опуномоћеник Винстона Черчила и један из круга „приватних саветника“ председника Рузвелта. У поратним годинама затичемо га у улози администратора и контролора америчких фондова „помоћи“ ратом опустошеној Европи.

Жан Моне је у међувремену постао незванични „отац ЕУ“ или њен главни архитекта. Концепт уједињења који је заговарао Моне и који је на концу однео превагу заправо циља на ерозију државних суверенитета, које предаје у руке фиктивних наднационалних органа и „институција“: „Неће бити мира у Европи ако се државе буду обновиле на бази националног суверенитета… Европске државе се морају повезати у федерацију“ (1943). Идеални узор такве „уједињене Европе“ и модел који треба безусловно следити је амерички, што потврђује и име комитета који је Моне основао: Акциони комитет за Сједињене Државе Европе.

 

Пројекат смишљен у сенци

У стварности Моне је био „агент од утицаја“ Вашингтона којем и није била потребна снажна Европа, заснована на суверенитету слободних држава, већ само слаба и потчињена Европа, као продужетак САД на европском тлу и инструмент окупације. Другим речима, пројекат „уједињене Европе“ су од самог почетка градиле и надзирале америчке обавештајне службе. Како примећује Гунар Бјорнсон: „Уочи предстојећег референдума, британски медији су објавили важан податак из прошлости ЕУ који објашњава много о њеној садашњости: процес европских интеграција је од почетка координирала ЦИА ради стварања антируског геополитичког блока у Европи.“

Или речима генерала Де Гола: „Оно што се ту заправо нуди је успостављање наднационалне власти, формиране тајним ортаклуком, власти која нема ни демократске основе нити демократску одговорност.“ „Они су тај пројекат (европског уједињења) смислили у сенци, преговарајући у тами и потписујући га у тајности“ (1954). Узгред, сам Де Гол је свог противника описао следећим речима: „вештачки монструм, робот, креатура Франкенштајна“ (1953). Сличним речима би се могла описати и творевина настала на основу његових концепата и идеја. Резултат Монеових напора је нека врста „мултинационалне империје, са владом састављеном од апатрида, по мери технократије“ (Де Гол).

 

Тело без суверенитета

Историја стварања ЕУ потврђује да је победа над континенталним, деголистичким концептом европских интеграција извојевана договорима између политичких и финансијских елита и моћника, а без било каквог демократског легитимитета. Европским државама је постепено одузиман део по део суверенитета у име недовољно јасно дефинисаних наднационалних тела. Покушаји да се таквом стању накнадно обезбеди какав-такав легитимитет, стварањем европског устава који би био потврђен на националним референдумима, неславно су пропали. У свом чувеном говору из 1960. Де Гол је изрекао пророчанскo упозорење: „Допуштам да пре него што проблем Европе буде прихваћен као целина – могу бити успостављени механизми, мање-више наднационални. Такви организми имају техничку корисност, али немају, нити могу имати, ауторитет ни политичку одговорност. Док се не појави неки озбиљнији проблем, они делују без тешкоћа, али у критичним ситуацијама свако схвата да ти такозвани високи ауторитети немају никакву стварну власт над разним националним категоријама. Само је државе могу имати.“

„Критичне ситуације“, на које је упозоравао, наступиле су у међувремену и разоткриле трагикомичну немоћ и неспособност бриселске бирократије. При том, институционална, безбедносна или мигрантска криза чине тек врх леденог брега. Парадоксалну ситуацију у којој су се нашли Европљани на прагу XXI века прецизно описује француски мислилац Ален де Беноа: „ЕУ је од почетка стварана насупрот здравом разуму. Желели смо да кренемо од економије и трговине, уместо да кренемо од политике и културе. Желели смо да створимо Европу одозго, дајући све моћи Комисији Брисела, која нема демократски легитимитет, уместо да пођемо одоздо, то јест од заједница, региона и нација. ЕУ се непромишљено проширила, уместо да продуби своје функционалне структуре. Народи никад нису уистину били повезани с европском конструкцијом. Најзад, циљеви те конструкције никада нису били јасно дефинисани. Да ли се ради о стварању моћне Европе, која би могла да игра своју улогу у мултиполарном свету, или тржишне Европе, утопљене у једној великој зони светске слободне трговине, не обазирући се на геополитичке чињенице“?

 

Европска унија против здравог разума

ЕУ је „стварана насупрот здравом разуму“ са становишта европских интереса, али те грешке су у ствари биле намерне, пошто је и нису стварали Европљани, него њени „трансатлантски савезници“ – САД – искључиво по мери сопствених интереса. Њен крајњи циљ је, како то кратко и јасно каже Роберт Купер, „разбијање народа“. То је и наслов књиге овог британског дипломате и теоретичара стратегије: Разбијање народа: Ред и хаос у 21. веку, која је објављена 2003. године, у време док је Купер био на функцији генералног директора за спољне и политичковојне послове у Генералном секретаријату Савета ЕУ.

Купер отворено признаје оно што европске бирократе данас радије скривају: „Амерички план је развој глобалне заједнице отвореног тржишта и међународних институција, у којима би Сједињене Државе играле главну улогу… У принципу, САД су успеле да остваре наведене циљеве преко Маршаловог плана, стварањем ЕУ и међународних финансијских институција, посебно ММФ-а и Светске банке.“

Значајно је и да Купер, као функционер ЕУ, америчке интересе ставља изнад интереса Европе, негирајући њене културе и игноришући њено наслеђе и историју: „Европске земље су засноване на националности и историји. Историја је за Американце бесмислица. Њихов циљ је колонизовање простора и времена, другим речима, будућег космоса.“ Односно прави циљ због кога је ЕУ формирана је стварање јединственог планетарног тржишта: тржишна Европа, а не Европа народа. ЕУ је, у самој својој суштини, антиевропски пројекат.

Чињеница да су ЕУ стварале САД савршено објашњава дисфункционалност њених институција, већ хронични „дефицит демократије“, недостатак легитимитета њених тела и нејасноће око њихових надлежности. Она је од самог почетка замишљена не као савез држава него као наднационална структура која укида њихове суверенитете, равнајући се према једном и обавезујућем идеолошком стандарду – либералном. Недемократска структура европских институција произлази из чињенице да оне нису одговорне народима њених држава, него мултинационалним корпорацијама и финансијским и пословним елитама.

 

Америчка Европа

У таквим околностима питање да ли постоји геополитика ЕУ није нимало академско ни уско стручно.

Први могући одговор произлази из либералистичких идејних матрица и „постмодернистичког приступа“ проблематици, према коме се „геополитика и ЕУ међусобно искључују“; ЕУ, наводно, „представља модел мировног супранационалног опозита територијалној држави у којој преовлађује постмодерни концепт детериторијализације, плурализма идентитета и интереса што се усклађују договором“ (Саша Гајић: Геополитика кризе ЕУ).

Стварност демантује овакав приступ. ЕУ се веома активно ангажовала у рату за југословенско наслеђе и провоцирала кризу и рат у Украјини. Осим тога, већина чланица ЕУ су и чланице НАТО, савеза који је у постхладноратовском периоду водио изузетно агресивну и освајачку политику, од Блиског и Средњег истока до севера Африке, и који се непрекидно супротставља Русији. Безбедност ЕУ почива управо на овом војнополитичком савезу и „партнерству“ Брисела са САД, а то „партнерство“ је усмерено против трећих земаља (Русије и Кине) и ка одржању америчке хегемоније у свету. У пракси, ЕУ следи принципе атлантистичке геополитике и без остатка се подређује стратешким интересима САД, на штету европских. Преостаје да закључимо да ЕУ, као конкретна политичка реалност, није успела да се формира као независан геополитички фактор, са сопственим интересима и циљевима, нити да постане један од полова мултиполарног света. Она остаје само продужетак САД, њена другоразредна испостава на европском тлу.

У стварности Европа, па и сама ЕУ, поседује две геополитичке самосвојности. Све време паралелно постоје две различите Европе: атлантистичка и континентална. Европа, упркос америчкој доминацији, остаје геополитички расцепљен континент, с тим да је континентална Европа, као заметак будуће независне геополитичке и стратешке силе, за сада само потенцијалност која може али и не мора бити остварена. Реалност је „америчка Европа“.

Управо следећи такву геополитичку оријентацију, ЕУ је отворила праву Пандорину кутију, с милионским приливом избеглица који су је, из друштва материјалног благостања, претворили у трусно подручје, терористичко поприште и подручје социјалне и егзистенцијалне несигурности. Таквој ЕУ је, најзад, пошло за руком да од Русије од потенцијалног савезника направи свог отвореног непријатеља, доводећи тиме у питање не само своју енергетску или војну безбедност већ и дестабилизујући читав евроазијски континент. У крајњем исходу: ЕУ се данас налази у потпуно непријатељском окружењу, почев од запада (САД), преко истока (Русија), све до југа (исламски свет). Излазак Британије у таквом контексту изгледа као логичан и природан корак. ЕУ је за англосаксонску или „атлантистичку империју“ ионако представљала само привремено решење и крајње фиктивну заједницу.

Такав положај ЕУ је непосредан резултат политике коју су годинама па и деценијама спроводиле њене политичке елите. Данашња ЕУ је, уза све то, ослабљена дубоком економском, финансијском и политичком кризом, са неефикасним институцијама, без јединствене спољне политике и без сопствене одбране и обавештајних структура, што значи да Европљане, у било којем исходу, очекује веома тешка и неизвесна будућност.       

[/restrict]