Џевад Галијашевић: Крвави отисци хашких иследника

Како је Хашки трибунал ванправним средствима, незаконитим притисцима, мучењима и ликвидацијама покушао да натера српске политичаре да потпуно и јавно прихвате искључиву одговорност за рат

Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Права мучења Срба у БиХ од стране хашких иследника одвијала су се у Америчком обавештајном и ваздухопловном центру код Тузле (База „Орао“) и код Сарајева (База Бутмир). О покушају притисака на политички врх Републике Српске у Бутмиру често је говорио председник Додик, истичући те методе и то време као тачку потпуног разумевања западне политике на Балкану као отворено и дубоко антисрпске. Свакако не треба заборавити ни собе за притиске у некадашњем логору за Србе, касарни „Виктор Бубањ“, која данас представља седиште највиших правосудних институција у земљи (Суд БиХ и Тужилаштво БиХ), каже у разговору за „Печат“ Џевад Галијашевић, експерт за борбу против тероризма.
[restrict]
Хашко иследништво у БиХ оставило је језиве трагове. О њима се мало или нимало прича. Зашто је прича о контејнерима за Србе коју је у јавни простор пустио Ненад Кецмановић чекала толико дуго да буде испричана?

Хашки трибунал за бившу Југославију је настао као израз воље западних сила да скину са себе сву одговорност за распад и крвави рат у бившој Југославији, те да отворено и ванправним средствима, незаконитим притисцима, мучењима и ликвидацијама, натерају српске политичке елите да потпуно и јавно прихвате искључиву одговорност за то.
Овај суд сам је стварао и мењао прописе по којима суди (правила процедуре), из његове надлежности вешто је изостављено гоњење лица одговорних за злочине против мира; уведено је потпуно неприхватљиво сведочење тзв. заштићених сведока, који сведоче (а у пракси – оптужују окривљеног) а да њихов идентитет остаје непознат; могућност добијања помиловања за лица осуђена од стране трибунала зависи од тога у којој држави поменуто лице издржава своју казну (чиме се осуђени на исту казну, за дела исте тежине стављају у неједнак положај само због тога што казну издржавају у разним земљама); о жалбама одлучује опет исти трибунал (његово жалбено веће); окривљеном за кога се касније утврди да није крив (да је у питању грешка у идентитету, недостатак доказа, доказана невиност и слично) не припада никакво обештећење за време проведено у притвору.
Ово је практично политичко-обавештајни суд западних влада а његова обележја су ад хок карактер, слаба присутност важних предмета у медијима, нетранспарентно финансирање, међусобне разлике међу сличним судовима, као и то да је формиран само за кажњавање малих геополитички битних земаља… Присутно је и различито кажњавање за иста дела, многе нејасне смрти, те брутална кршење права окривљених.
Озбиљан разговор о овом „квазисуду“ морао је чекати ово време и одлазак са власти политичких и интересних групација које српску кривицу нису доводиле у питање. Озбиљнија сарадња не реализацији концепта „српске кривице“ почиње у Србији након петооктобарске револуцији, а у Босни и Херцеговини од јануара 2001. године преко фебруара 2005. до 2006. када Младен Иванић и његов страначки колега Драган Микеревић и СДС-ов Перо Букејловић преузимају владу Републике Српске. У почетку су проблем за сарадњу са Хашким трибуналом представљале националне странке које су изазвале рат (СДА–СДС–ХДЗ), али и политичари попут Милорада Додика кога нису могли натерати да ради било шта што не жели, те свакако избор Ивице Рачана у Хрватској. Иако процес нескривених, незаконитих притисака, мучења сведока, чак и отворене ликвидације почиње убиством Симе Дрљаче још 1997. године (од стране британских специјалаца), ипак прави обрачуни почињу у периоду од 2001. до 2006. (масакрирање породица Старовлах и Абазовић те масовна хапшења).
Отварање ове теме данас ипак је последица спремности председника Додика и владе у Бањалуци да отворено говоре о њој, о одговорности српског народа у протеклом рату и креирању апсолутно лажне слике протеклог рата који Србе, као народ, представља у неприхватљивом и лажном историјском светлу у циљу изградње нове државне архитектуре Балкана коју би Срби као наводни кривци за све зло у протеклом рату морали да прихвате. Порука из Бањалуке је да неће прихватити уцене које су производ незаконитих притисака на политички, полицијски и војни врх српског народа и само мали део тог отпора су и ови написи који откривају „обраду“ сведока у контејнерима. У Србији је ово немогуће због разних Чеда Јовановића, Наташа Кандић, неких Соња…

Високи представници у БиХ, по максими римских императора да су они „закони који ходају“, организовали су и потпуно тајна политичка ислеђивања. Шта знате о томе?
Стотину носилаца полицијских, војних и политичких овлашћења је прогањано, санкционисано и забрањено им је да било шта раде у Босни и Херцеговини док су им на Западу расписане потернице и уцене. Многи од њих налазе се на листи санкција САД и УН. Осим тога, високи представници су усмеравали политичке и правне прогоне Срба у БиХ, сами су исписивали оптужнице, измишљали постојање тзв. „мреже подршке“ Караџићу и Младићу иако је утврђено да нико, па ни најближи сродници, нису знали где се налазе председник Републике Српске и ратни командант Војске РС. Истовремено су мењали уставни оквир, уништавали основне принципе Дејтонског споразума и доносили законска решења мимо законодавне власти, али и додатно, стално и интензивно, рушили могућност договора народа у БиХ и њихових политичких представника.

Занимљиво, у просторијима Суда БиХ од оснивања до данас смештена је и мистериозна канцеларија Амбасаде САД. Каква је њена улога?
Ову канцеларију многи сматрају експозитуром политике појединих кругова из Амбасаде САД. Упућени кажу да се ради о канцеларији која постоји још од времена Рафија Грегоријана, бившег првог заменика високог представника у БиХ и да у њој столује особа под именом Хасан Плех, амерички држављанин, помоћник за правне послове у америчкој амбасади у Сарајеву, бивши саветник суспендованог Главног тужиоца БиХ Горана Салиховића а који је данас „принудни управник“ Тужилаштва БиХ и креатор свих тужилачких хајки на Републику Српску.

О чему сведочи чињеница да су лов на функционере РС, информативни разговори, убиства, дисквалификације и претње текле у сарадњи са Судом и Тужилаштвом БиХ као противправним установама које не предвиђа Дејтон?
Углавном су овим процесима управљали Aмериканци преко својих тајних служби и амбасаде у Сарајеву, али су им свесрдно помагали Британци, Французи и Немци. Они су представљали међународне снаге и структуре које су помогле радикалним исламистима у БиХ и помагачима из Саудијске Арабије, Ирана, Авганистана, Турске, Сирије, Египта да успоставе снажну мрежу војнополитичких и терористичких организација.
Одред Ел Муџахедин, Зубејрова група, Група из Рубеа, Енглеска, Египатска и Алжирска група, те Седма и Четврта муслиманска бригада, бригада „Асим Чамџић“ и друге представљали су снажно организационо језгро обучених и радикалних фанатика који данас представљају командну структуру Исламске државе, Ал Каиде и Нусра фронта на целом европском континенту и представљају највећу претњу региону.

Којим облицима притиска су били изложени српски политичари од стране хашких истражитеља како би пристали на ново уставно уређење БиХ, противно Дејтонском мировном споразуму, а коју цену су платили они који нису подлегли притиску?
Мучења која су америчке службе чиниле у Абу Граибу и Гвантанаму осмишљена су у БиХ и односом према представницима српских политичких и војних елита. Они који нису прихватали уцене ликвидирани су у разним затворима, од Хага до Сарајева, или им је трајно и ефикасно уништена свака будућност. Иако су јавно објављене санкције изазивале страх и забринутост, ипак су тајне операције разних западних служби биле манифестација безакоња, организованог криминала и злочина. Многе су се личности сломиле под теретом тих притисака, многе политичке организације су кукавички погнуле главу и данас су и себе и националне интересе идентификовале са овим разбојничким геополитичким концептом разарања српског народа, и у времену и простору на којем живи. Данашњи СДС са својом кадровском структуром је странка чија пробосанска политика изазива мање подозрења и критика у Сарајеву него у Бањалуци и целој Републици Српској. Поданичко сагињање главе, прикривање Изетбеговићевог радикализма и терористичке претње, агресивно рушење институција Републике Српске и целог банкарског сектора, кукавичко окретање главе од Изетбеговићевих антисрпских одлука и потеза, поданички „механизам координације“, уништавање пољопривреде у Републици Српској због хрватских економских интереса, латентни отпор референдуму и оспоравање његовог значаја, аплаузи америчким санкцијама председнику Додику и стално измишљање проблема, најаве банкрота… све је то последица ових страшних притисака и негативне кадровске селекције у тој странци.

На територији једне европске државе вршена су тајна ислеђивања. Да ли су сагласности које су српски политичари дали под принудом измене Дејтонског мировног споразума правно ваљане?
У Хагу је оптужена 161 особа: 85 одсто су Срби, 12 посто су Хрвати и 3 процента су Бошњаци: већ 23 године постоји МКСЈ; 161 особа је оптужена; 149 поступака је окончано правоснажним пресудама, 80 лица је осуђено, а само петорица Срба су добили доживотну робију. Ту је и 18 ослобођених особа, углавном Бошњака и Хрвата.
Тринаест предмета прослеђено је националним судовима а 36 оптужница је повучено или су оптужени умрли, док ће се Станишићу и Симатовићу поновити суђење.
Народне елите који би прихватиле ову ситуацију, након истребљења Срба у Хрватској, на Косову и у муслиманско-хрватској федерацији у БиХ, осудиле би себе и цео народ на ропски положај и нестанак. Политичке вође су дужне да плате сваку цену народној слободи, како то данас храбро плаћа руководство Републике Српске и цео народ.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *