ДРАМА О СВЕМОЋИ ЉУБАВИ

Премијера „Жене без срца“ у Позоришту „Славија“

Пише Рашко В. Јовановић

Када се, средином 1931, појавио комад Бранислава Нушића Жена без срца, изазвао је опште запрепашћење критичара и публике. Злураде опаске критичара, несумњиво су запечатиле даљу сценску судбину ове Нушићеве драме будући да после њеног премијерног извођења у Загребу за њом није посегао више ниједан театар…

Као да је у драми Жена без срца Нушић пожелео да оствари необичне и у његовом театру још невиђене ефекте. Определио се за симболистичко позориште са примесама надреализма, не занемаривши и нека искуства ибзеновског театра и не одуставши од појединих теза заступљених у неким његовим ранијим драмама. У овој Нушићевој драми љубав је свемоћна. Ватрена љубав младића оживљава мртву жену, да би њена поново пробуђена љубав спасла младића од сигурне смрти! – Све то да би се доказала теза о повезаности љубави и живота.

[restrict]

Када се, средином 1931, појавио комад у три чина Жена без срца, изазвао је опште запрепашћење критичара и публике. Најпре треба рећи да је таквом утиску највише допринео ореол комедиографа и забављача публике, који је пратио Нушића гдегод су се приказивала његова дела. Тако је било и у Загребу где је Жена без срца једино и изведена. Злураде опаске позоришних критичара, почев од оне у листу Вечер, према којој је „управа загребачког казалишта заиста била ’без срца’ када је допустила да се овај комад игра“, несумњиво су запечатиле даљу сценску судбину ове Нушићеве драме будући да за њом није посегао више ниједан театар…

Заиста, симболистички започета тема комада Жена без срца (хирургу на операционом столу издахне жена, којој, када је препозна као своју бившу љубав, вади срце, док тело током ноћи нестаје, а жена се потом враћа жива) захтевала је и доследну симболистичку разраду све до кулминације и расплета. „Изврсна идеја Нушићеве драме тражи фантастичну или симболичку обраду. Жена, којој је хируршки извађено срце, живи даље у конфликтима љубави и мржње. Симболизам би био мање актуелан од фантастичне драмске концепције ове идеје. Нипошто није актуелна (а не може да буде ни уверљива) реалистичка обрада овакве теме. Штета за идеју. Штета за сценску рутину и добру драмску технику Бранислава Нушића“, пише Калман Месарић, познати загребачки редитељ и драматичар, који је на сцену Хрватског народног казалишта у Загребу поставио и осам Нушићевих дела.

Божидар Ковачевић, приређивач Нушићевих Сабраних дела објављених током тридесетих година прошлога века, први је указао на тематску сродност три његова сценска дела, називајући их трилогијом о љубави. Игром случаја, данас се те драме изводе на београдским сценама: Књига друга на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта, а Опасна игра и Жена без срца у Позоришту „Славија“.

Занимљиво је како су и критичари и гледаоци позитивно прихватили почетну идеју Жене без срца, видећи велике могућности управо у фантастици којом дело почиње. Међутим, остало је отворено питање како сценски третирати, па и интерпретирати фантастику. Зато је вредно поменути речи Славенка Салетовића, редитеља који се на сцени „Позоришта Славија“ прихватио реализације Жене без срца: „Живећи и радећи у времену Андре Бретона, Луја Арагона, Антонена Артоа, Пола Елијара, Филипа Супеа, Александра Вуча, Оскара Давича. Милана Дединца, Ђорђа Јовановића, Коче Поповића и Марка Ристића, Бранислав Нушић, најзначајнији, најбољи и најпознатији српски комедиограф, није се могао одупрети изазову, а да се не упусти у надреалистички драмски оглед. Тако је настала Жена без срца, изненађујуће снажна, мисаона, етичка, а бескрајно битна и занимљива драма ’за сва времена’. Театар у коме је све могуће, у коме се мисли, говори и слуша; и стиже до човекове суштине. Текст се базира на невероватној медицинској, футуристичној претпоставци која се креће између живота и смрти, љубави и мржње. Бриљантни Нушић успева да нас у потпуности увери у снагу оностраних сила: Можда не морамо да имамо срце, али љубав ће нам обезбедити живот!“

Славенко Салетовић поставио је Жену без срца у минималистички конципиран и реализован сценографски оквир Бориса Максимовића, што може и одговарати овој драми и карактеру драмске радње у њој, с обзиром на фантастичну немогућност основне потке заплета. На тај начин се у већој мери концентрисала гледалачка пажња на збивања и, нарочито, на све што се говори. Такође, редитељ је инсистирао на континуитету понешто убрзаног сценскога приказа, што је успео и да оствари. Марко Живић у главној улози веома пластично оживео је лик др Јакшића: поред прецизне говорне интонације он је на суптилан начин, свим средствима глумачкога израза, првенствено мимиком, позитуром тела и сценским кретањем дочаравао сналажљивост у и те како зачудној ситуацији у којој се нашао након поновног сусрета са некад вољеном (мртвом) женом. Тумачење насловног лика Сташе Радуловић потпуно је одговарало личности коју је Нушић описао. Остале улоге тумачили су Михајло Лаптошевић, Данијел Ковачевић и Вахид Џанковић. Музика Бранислава Пиповића прикладно је доприносила убедљивости сценских ситуација.

Премијером Жене без срца позориште „Славија“ успешно је наставило да нашим гледаоцима открива мање позната дела Бранислава Нушића.      

Бранислав Ђ. Нушић

„Жена без срца“

РЕДИТЕЉ
Славенко Салетовић

СЦЕНОГРАФ
Борис Максимовић

КОСТИМОГРАФ
Даница Ракочевић

МУЗИКА
Бранислав Пиповић

ПОЗОРИШТЕ
Позориште „Славија“

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
16. фебруар 2017

[/restrict]