DRAMA O SVEMOĆI LJUBAVI

Premijera „Žene bez srca“ u Pozorištu „Slavija“

Piše Raško V. Jovanović

Kada se, sredinom 1931, pojavio komad Branislava Nušića Žena bez srca, izazvao je opšte zaprepašćenje kritičara i publike. Zlurade opaske kritičara, nesumnjivo su zapečatile dalju scensku sudbinu ove Nušićeve drame budući da posle njenog premijernog izvođenja u Zagrebu za njom nije posegao više nijedan teatar…

Kao da je u drami Žena bez srca Nušić poželeo da ostvari neobične i u njegovom teatru još neviđene efekte. Opredelio se za simbolističko pozorište sa primesama nadrealizma, ne zanemarivši i neka iskustva ibzenovskog teatra i ne odustavši od pojedinih teza zastupljenih u nekim njegovim ranijim dramama. U ovoj Nušićevoj drami ljubav je svemoćna. Vatrena ljubav mladića oživljava mrtvu ženu, da bi njena ponovo probuđena ljubav spasla mladića od sigurne smrti! – Sve to da bi se dokazala teza o povezanosti ljubavi i života.

[restrict]

Kada se, sredinom 1931, pojavio komad u tri čina Žena bez srca, izazvao je opšte zaprepašćenje kritičara i publike. Najpre treba reći da je takvom utisku najviše doprineo oreol komediografa i zabavljača publike, koji je pratio Nušića gdegod su se prikazivala njegova dela. Tako je bilo i u Zagrebu gde je Žena bez srca jedino i izvedena. Zlurade opaske pozorišnih kritičara, počev od one u listu Večer, prema kojoj je „uprava zagrebačkog kazališta zaista bila ’bez srca’ kada je dopustila da se ovaj komad igra“, nesumnjivo su zapečatile dalju scensku sudbinu ove Nušićeve drame budući da za njom nije posegao više nijedan teatar…

Zaista, simbolistički započeta tema komada Žena bez srca (hirurgu na operacionom stolu izdahne žena, kojoj, kada je prepozna kao svoju bivšu ljubav, vadi srce, dok telo tokom noći nestaje, a žena se potom vraća živa) zahtevala je i doslednu simbolističku razradu sve do kulminacije i raspleta. „Izvrsna ideja Nušićeve drame traži fantastičnu ili simboličku obradu. Žena, kojoj je hirurški izvađeno srce, živi dalje u konfliktima ljubavi i mržnje. Simbolizam bi bio manje aktuelan od fantastične dramske koncepcije ove ideje. Nipošto nije aktuelna (a ne može da bude ni uverljiva) realistička obrada ovakve teme. Šteta za ideju. Šteta za scensku rutinu i dobru dramsku tehniku Branislava Nušića“, piše Kalman Mesarić, poznati zagrebački reditelj i dramatičar, koji je na scenu Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu postavio i osam Nušićevih dela.

Božidar Kovačević, priređivač Nušićevih Sabranih dela objavljenih tokom tridesetih godina prošloga veka, prvi je ukazao na tematsku srodnost tri njegova scenska dela, nazivajući ih trilogijom o ljubavi. Igrom slučaja, danas se te drame izvode na beogradskim scenama: Knjiga druga na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, a Opasna igra i Žena bez srca u Pozorištu „Slavija“.

Zanimljivo je kako su i kritičari i gledaoci pozitivno prihvatili početnu ideju Žene bez srca, videći velike mogućnosti upravo u fantastici kojom delo počinje. Međutim, ostalo je otvoreno pitanje kako scenski tretirati, pa i interpretirati fantastiku. Zato je vredno pomenuti reči Slavenka Saletovića, reditelja koji se na sceni „Pozorišta Slavija“ prihvatio realizacije Žene bez srca: „Živeći i radeći u vremenu Andre Bretona, Luja Aragona, Antonena Artoa, Pola Elijara, Filipa Supea, Aleksandra Vuča, Oskara Daviča. Milana Dedinca, Đorđa Jovanovića, Koče Popovića i Marka Ristića, Branislav Nušić, najznačajniji, najbolji i najpoznatiji srpski komediograf, nije se mogao odupreti izazovu, a da se ne upusti u nadrealistički dramski ogled. Tako je nastala Žena bez srca, iznenađujuće snažna, misaona, etička, a beskrajno bitna i zanimljiva drama ’za sva vremena’. Teatar u kome je sve moguće, u kome se misli, govori i sluša; i stiže do čovekove suštine. Tekst se bazira na neverovatnoj medicinskoj, futurističnoj pretpostavci koja se kreće između života i smrti, ljubavi i mržnje. Briljantni Nušić uspeva da nas u potpunosti uveri u snagu onostranih sila: Možda ne moramo da imamo srce, ali ljubav će nam obezbediti život!“

Slavenko Saletović postavio je Ženu bez srca u minimalistički koncipiran i realizovan scenografski okvir Borisa Maksimovića, što može i odgovarati ovoj drami i karakteru dramske radnje u njoj, s obzirom na fantastičnu nemogućnost osnovne potke zapleta. Na taj način se u većoj meri koncentrisala gledalačka pažnja na zbivanja i, naročito, na sve što se govori. Takođe, reditelj je insistirao na kontinuitetu ponešto ubrzanog scenskoga prikaza, što je uspeo i da ostvari. Marko Živić u glavnoj ulozi veoma plastično oživeo je lik dr Jakšića: pored precizne govorne intonacije on je na suptilan način, svim sredstvima glumačkoga izraza, prvenstveno mimikom, poziturom tela i scenskim kretanjem dočaravao snalažljivost u i te kako začudnoj situaciji u kojoj se našao nakon ponovnog susreta sa nekad voljenom (mrtvom) ženom. Tumačenje naslovnog lika Staše Radulović potpuno je odgovaralo ličnosti koju je Nušić opisao. Ostale uloge tumačili su Mihajlo Laptošević, Danijel Kovačević i Vahid Džanković. Muzika Branislava Pipovića prikladno je doprinosila ubedljivosti scenskih situacija.

Premijerom Žene bez srca pozorište „Slavija“ uspešno je nastavilo da našim gledaocima otkriva manje poznata dela Branislava Nušića.      

Branislav Đ. Nušić

„Žena bez srca“

REDITELJ
Slavenko Saletović

SCENOGRAF
Boris Maksimović

KOSTIMOGRAF
Danica Rakočević

MUZIKA
Branislav Pipović

POZORIŠTE
Pozorište „Slavija“

DATUM PREMIJERE
16. februar 2017

[/restrict]