Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Да ли треба да се постидимо кад видимо ко је све заузимао место Карађорђа, Милетића, Лазе Костића?
Разговарао Дејан Перишић
Основне саставнице српске државне и националне мисли дефинисане су на сличан начин крајем 18. века на српском Црквено-народном сабору у Темишвару као најзначајнијем представничком телу Срба у Карловачкој митрополији, затим у црногорско-турским биткама на Мартинићима и Крусима и у борби коју је покренуо Карађорђе. Српска државна идеја се дакле покушала реализовати у различитим срединама, али увек са истим циљем: обновити српску државу, одредити територију те државе, окупити и ослободити српски народ. С обзиром на традицију средњовековне српске државности, српски устаници, војводе, јунаци, црквена и световна политичка елита имали су пред очима истинске узоре. Данас нажалост узоре Србима представљају људи другачијег кова – каже у разговору за „Печат“ проф. др Дејан Микавица, редовни професор Универзитета у Новом Саду и творац једанаест самосталних монографија из области историје.
Монографија Срби у Хабзбуршкој монархија, чији сте коаутор и координатор, представља монументално историјско дело. Онај ко ју је имао у рукама могао би помислити да је тачна мисао: „Историја се понавља“?
Историју Срба у Хабзбуршкој монархији сам замислио као синтезу од посебног историјског значаја каква до сада није ни писана, нити планирана. Њој претходи Историја Срба у Црној Гори коју сам такође писао са својим тадашњим асистентима а сада професорима и наставницима на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, Гораном Васином и Ненадом Нинковићем. И једна и друга синтеза су настале као резултат вишегодишњег научног истраживања заснованог првенствено на резултатима историографских радова који су објављени у нашим дисертацијама и научним студијама. Професор Ненад Лемајић је дао драгоцени допринос прихватајући се писања првог дела ове синтезе, а који се односи на историјски период од 1526. када се одиграла Мохачка битка до постизања Карловачког мира 1699. Овом миру претходио је Велики бечки рат током којег је, у контексту рата између Аустрије и Турске, српски народ приморан да се упусти у Велику сеобу 1690. У тим новим околностима Срби су учврстили своје везе са династијом Хабзбурга, покушали да надокнаде пропаст последње српске државе, Деспотовине у Смедереву и сачувају историјску свест и национални идентитет. Векови су остали од завршетка ове историје, а наши најугледнији интелектуалци којима су материјалне и статусне потребе увек биле на првом месту, подстицани нарочито у време комунистичке диктатуре на лојалност у служби идеологије, нису се потрудили да напишу целовиту синтезу.
Та синтеза би учинила бројне историјске чињенице из историје пречанских, дакле војвођанских, далматинских, хрватско-славонских и босанско-херцеговачких Срба доступним јавности и на тај начин омогућила и подстакла наше историјско размишљање, осветлила многе недоумице које и данас чине суштину данашњег политичког живота. Поред тога, тако су интелектуалци могли наш народ подстаћи да историјски размишља и сагледава друштвене процесе и догађаје у контексту дугог историјског трајања. Као последица таквог немара, који је постао део нашег менталитета, српску државну политику воде и представљају они који се ни у шта не разумеју, па чак не разумеју ни значај историјске науке за развој и очување националне свести и државотворних, патриотских осећања. Објављивање оваквих књига постало је ствар ентузијазма и понекад ми се чини, имајући у виду бројне друге примере, да би се књиге које се односе на српску историју лакше објављивале у иностранству него овде. Јер они који нису научили да читају књиге у своје време, не могу разумети значај књига ни онда када постану министри и почну себе да доживљавају као представнике српске политичке и интелектуалне елите. Да није тако, одавно бисмо имали Историју Срба у Хабзбуршкој монархији написану, као и Историју Србије коју је до сада написао под тим називом једино Аустријанац Холм Зундхаузен, Српску енциклопедију… Историју српске политике од 16. до 20. века, у 10 књига, на којој тренутно радим и која треба да буде завршена до 2018, пишем сам, практично без икакве помоћи и подршке материјалног карактера. Они који би требало да се брину о нашој историји одавно су одустали од читања књига, па их самим тим ни писање истих не занима.
Каже се да је историја учитељица живота. Колико нам она помаже да расветлимо актуелне догађаје?Оне који би требало да управљају државним процесима најчешће историја не занима. Универзитет у Новом Саду је донедавно деловао као експозитура Демократске странке у Покрајини. Да их занима имали би репрезентативну историографску библиотеку млађе и средње генерације историчара која би нам помогла свима да разумемо да се историја често понавља, да сваки народ на Балкану и Европи има своје националне и државне интересе, да је Србима њихова држава једина гаранција опстанка, а не установа за материјално богаћење које не искључује понижавање иначе довољно пониженог, осрамоћеног и осиромашеног народа. Данас се у Србији политиком баве сви а највише они који су схватили да се на тај начин најлакше долази до материјалног богатства. Зато и немамо политичку и државну елиту, зато имамо само појединце и око њих послушнике којима су звања, титуле и дипломе потребне да би их више поштовали, да би им веровали како делују у интересу грађана, њиховог просперитета, напретка културе и науке овог народа. Погледајте само ко су после 2000. године настављачи просветног и научног рада некадашњих министара Србије, Доситеја Обрадовића, Стојана Новаковића, Лазара Пачуа… Ко су у Војводини били најугледнији зналци политичке и друштвене историје пречанских Срба. Ко су редовни професори Универзитета који нису објавили ниједну књигу, ко су били или су још увек продекани, декани, председници најзначајнијих културних и научних институција у Војводини и Србији, како то некакви предавачи вештина могу бити замена за ванредне професоре!? И како очекујете да власти које подржавају такве кадрове могу да разумеју, а камоли објасне у чему је смисао некадашње и садашње хрватске, албанске или муслиманске политике према Србима и зашто се она не мења и зашто се никада неће променити, ма колико се ми трудили, ма колико то желели, ма колико показивали снисходљиву спремност да се убицама и кољачима наших сународника извињавамо, да им опраштамо, да им заборављамо!?
Како да без образоване елите имамо политичке странке које ће осмислити нашу националну и демократску политику!? Па да се мало више чита и пише, знали бисмо макар ко су нам политички пријатељи а ко нису. Не бисмо следили и слушали незналице којима је жао што су на америчким изборима изгубили они који су нас убијали из ваздуха, отимали нам територију, рушили цркве и гробља. Ваљда бисмо знали да разликујемо патриоте од издајника, квазинаучнике и дилетанте од универзитетских професора иза којих стоји озбиљан и темељан научни рад? Хоћемо ли странцима уручивати и награде што тумаче нашу историју онако како се њима свиђа? Хоће ли нам академици у САНУ бити једино они који имају тамо своје познанике, пријатеље, душебрижнике без сопствене библиографије? Можда из ових и оваквих наших књига које пишемо моји најближи сарадници и ја препознамо истинске историјске хероје, њихов допринос очувању националне културе и националног достојанства, можда почнемо угледајући се на њихово дело да подижемо монументалне споменике онима који су храбро бранили српски народ и у Аустрији и у Србији и у Црној Гори. Или ћемо се препустити очају и безнађу и пустити незналице да управљају нашим животима, да замуцкујући састављају реченице, да се стидимо кад видимо ко је све заузимао место Карађорђа, Милетића, Лазе Костића? Ова књига би могла да постане више од књиге ако би јој то допустили – они који се за све питају па и за промоције у Војводини, Београду…
Милетић је у тексту Источно питање, који можда и најбоље осликава његову политичку идеју изнео следећу мисао: „Стварно оправдање устанка лежи у том, да ли народ има животне силе (…) да оборивши штогод, ново што постави, одржи и развије…“ Ако повучемо паралелу са нашим временом, рекло би се да Срби приликом распада Југославије нису имали визију шта је то ново што треба да настане? Можда је једино Република Српска изузетак?
Данас Република Српска највише личи на Црну Гору као српску Спарту из 18. и 19. века. Срби, њихова династија, политичка и интелектуална елита су се одлучили 1918. за вођење политике која није садржана у начертанијским и традиционалним основама српске државе стваране од 1804. То је посебан део феномена којим је обележена српска историја. Уместо да се изборе за територију у којој ће бити окупљен искључиво српски народ на свим територијама на којима је представљао етничку већину или на које је полагао историјско право, Срби су се определили за Југославију која никада није била идеал хрватских политичких првака, опростили Хрватима сва зверства учињена у Првом светском рату, проширили територију Хрватске на Далмацију и Славонију, даровали Хрватима права каква они никад нису имали нити би имали у Хабзбуршкој монархији. Криваца за такву сулуду политику је више и њихову одговорност не могу покривати ни релативизовати тадашње међународне околности. Срби су се очигледно већ тада показали као изразито неталентовани да разликују пријатеље и савезнике од непријатеља и злотвора. Да су на време праведно и потпуно кажњени они који су казну заслужили а злочине починили над српским народом, репарацијом, одузимањем територија и на друге начине, историја нам се не би тако злокобно и упорно понављала.
„Свест народна – punctum saliens је животна тачка без које нема живота сваком вишем организму“, сматра Милетић. Имају ли Срби, данас, ту свест?
Имају је још увек, али она је у узмицању. Тенденциозно је потискивана од стране медија, исти случај је и данас, српски хероји из свих победоносних ратова и оних последњих се смишљено омаловажавају, одбрана земље не представља идеал за који се свако од нас мора жртвовати. Најгори, како то волим обично да кажем, у Србији су по неком неписаном правилу најбољи, највише цењени и поштовани, најугледнији, они добијају признања, похвале, награде. Пред нама као родитељима, историчарима, професорима и наставницима је веома тежак задатак, посебно када се имају у виду активности антисрпских невладиних организација чије деловање наша држава не спречава већ га, супротно томе, помаже и подржава.
Судбина Балкана у троплету је интереса народа и држава са овог простора, Русије и западних сила. Има ли места, и историјске основе, за политику солидарности народа Балкана и то пре свега православних хришћанских народа овог подручја?
Могао би бити уколико би се свака од балканских држава макар у извесној мери одрекла мегаломанских традиција из своје политичке историје. Али бојим се да то не ће бити случај. Одрицање од традиције, величање других народа, неразумна и непотребна болећивост, признавање држава које смо ослободили од Турака као независних земаља… таквим поступцима се могу „похвалити“ једино српски политичари и државници.
Колика је важност наших покрајина за српску државну мисао? Да ли је мало посвећено пажње српској интегралној политици? Рекло би се да ми немамо ни јединствен српски културни простор?
И културни простор се не може дефинисати без прецизне, осмишљене и рационалне политике. Она је Србима одувек недостајала. Најбољи познаваоци и промотори српске политичке мисли, националне и државотворне доктрине су удаљени, окривљени и исмејани. Књига о Црној Гори је објављена поводом 200- годишњице смрти владике и највећег српског писца Петра II Петровића Његоша и нико се није усудио ни у Новом Саду, ни у Београду, ни у Црној Гори да организује ни промоцију. Сабрана дела Светозара Милетића нису се могла промовисати 2001. године чак ни у Матици српској у Новом Саду, на моја предавања на Факултету 2011. нису смели долазити ни позвани представници новинских редакција српске националности, Историју Срба у Хабзбуршкој монархији нико није хтео да објави, чак ни наше најугледније, државне издавачке куће. То све говори какав је став свих наших влада према историографији и историописцима. Књига о српској политици у Далмацији је трећа књига поменуте десетотомне Историје српске политике од 16. до 20. века на којој радим, али не видим за сада никакве битне помаке у третирању овог посла. Осим једног пријатеља у Извршном већу Војводине и једног директора Завода за културу Војводине. Иако је све то на неки начин велика срамота, у томе нема ништа необично. Стога многе моје колеге са Факултета све мање раде, пишу, истражују. Схватили су да све то никога не занима. Историја српске политике у Далмацији, посебно у контексту поменуте едиције, требало би да читаоцима буде врло занимљива. А за све политичаре евентуално корисна.
Омладина је била носилац националне свести, те је управо она у великој мери организовала национални покрет. Какав је дух данашње омладине?
Дух наше данашње омладине за мене је импресиван и помало необјашњив! Иако им недостаје перспектива, материјална сигурност током школовања, иако их медији и псеудоелита уче да не воле свој народ, забораве своју историју и да пренебрегавају традиционалне вредности српске културе, они се не предају, не одустају. Срећан сам што сам успео да на мојим предметима њима држим предавања из књига које сам написао. И свестан сам да ми то многи у Новом Саду и Београду никад неће опростити. Известан простор за наду још се види једино у недавној промени власти у Војводини. Јер је Демократска странка отишла у историју као организација која није имала слуха ни за историју ни за науку у целини. А о националној и државотворној свести и да не говоримо.
