Да ли Путин влада Русијом, а Лукашенко Белорусијом?

Пише Бојан Билбија

Ако на Западу желе Белорусију у свом наручју, не значи да то исто мисле и о шефу ове државе, па је тешко поверовати да је Александар Лукашенко спреман да иде до краја и сруши савезништво са Русијом

Много тога је у последње време написано, још више прећутано, о односима братских држава Русије и Белорусије, а посебно њихових лидера Владимира Путина и Александра Лукашенка. После седмочасовног медијског „разговора са председником“ у Минску, на коме би да је жив позавидео и сам Фидел Кастро, много тога непријатног остало је да лебди у ваздуху. И руска и белоруска јавност прилично су шокирани свиме што је 3. фебруара изговорио Лукашенко у свом монологу са новинарима. А посебно његовим тезама о томе како Кремљ већ годинама експлоатише Белорусију и да тако више не може, јер Минск, наводно, „може и да оде“. Преко 50 милијарди долара – колико је према руским проценама износила директна финансијска помоћ Москве Минску у последњих шест година – белоруски лидер није ни поменуо током седам сати маратонског излагања.

[restrict]

ЛУКАШЕНКОВА ГЕОПОЛИТИЧКА ЛУТАЊА Огорчење у Москви изазвале су његове речи о томе како Путин заправо не влада Русијом, већ то чине неки центри моћи који желе зло Белорусији. Посебно је дегутантно било Лукашенково препричавање детаља приватних разговора са премијером Дмитријем Медведевим. Са све имитирањем и карикирањем гласова и гестикулације. Зато и не чуди што из Кремља демонстративно поручују да се двојица лидера нису чула чак ни телефоном после 3. фебруара и Лукашенкове конференције, а да се њихов сусрет одлаже већ дуго.

Очигледно, Лукашенкове увредљиве спекулације биле су највећим делом мотивисане покушајима да по ко зна који пут „избоксује“ смањење, ионако најнижих у Европи, цена за руски природни гас и нафту. С друге стране, то се може тумачити и као освета због недавних написа у руској штампи, да кључне антируске потезе из сенке вуче његов бивши шеф кабинета, а садашњи министар спољних послова, прозападни и утицајни Владимир Макеј – заштићени сведок Лукашенковог геополитичког лутања. Лидер из Минска је такве наводе помало неуверљиво одбацио, тврдећи како се он и даље за све пита у Белорусији. Није успео ни да одагна утисак да би Запад на месту шефа државе радије видео некога попут Макеја, него њега, човека кога су не тако давно називали „последњим диктатором у Европи“.

У свему томе сигурно је само једно – прелазак на личне обрачуне са највишим руским руководством и покушаји њихове компромитације и притисака неће учврстити Лукашенкову власт, као ни економски и политички положај Белорусије. Пре ће се догодити нешто сасвим супротно. Томе у прилог сведоче и прве последице које су наступиле моментално. Тог истог дана, 3 фебруара, док је Лукашенко још држао свој седмочасовни говор, Москва је забранила увоз говедине из Белорусије, сумњајући да Минск препакује украјинско и европско месо. Истовремено су под мониторинг руске санитарне инспекције стављени белоруски млечни производи. Цена ембарга на млеко и месо? Права ситница – две милијарде долара годишње.

„Велики разговор“ Лукашенко је започео речима – „док сам ја председник, ниједан камен неће бити бачен на Руса, на руског човека“. И одмах прешао на одапињање вербалних стрела. „Када разговарам с Путином, својим колегом и другом, наш однос је заиста другарски, иако се свађамо више него иједан други председник с председником“, оценио је белоруски лидер, кога у народу зову Баћка (татица). После стрелица није се дуго чекало ни на нож. „Ми смо веома блиски, не само с Русијом већ и с Украјином, Казахстаном“, нагласио је Лукашенко, добро знајући какву поруку шаље Кремљу изједначавајући с њим режим у Кијеву – и то баш у данима док је трајала најжешћа офанзива украјинских снага на Донбас.

Говорећи о Русији, практично све време је причао директно о Путину, што такође није случајно. Свог „друга“ углавном је ословљавао са „он“, а руску владу и премијера са „они“. „Тамо постоје различите снаге и он ми често каже да не обраћам на то пажњу. Нажалост, те снаге постоје и у руководству Русије. И што је најгоре, неке ствари се косе са мишљењем, па чак и одлукама председника“, подвукао је Лукашенко да у Москви постоје снаге које намећу своју вољу, односно управљају и самим Путином.

НЕЗАВИСНОСТ И – НАФТА Проблем са Белорусијом је цена гаса. Москва га продаје Минску по сниженој цени, а Белорусија би желела по оној која важи за руско тржиште. Други проблем је нафта, коју Русија испоручује без извозних царина, заузврат тражећи бензин, док Минск жели све количине тако добијених деривата да продаје на Западу, где може више да заради. Док би Лукашенко руску нафту и гас да купује по унутрашњим, руским ценама, истовремено избегава да бензин продаје Русији по тим истим условима.

„Русија се често хвата за нафтну или гасну цев, прешло им у навику. После сваког таквог сукоба они ми кажу, додуше не јавно, да су опет претерали. Али зашто копају живе ране, зашто нас хватају за гушу? (…) Јасно је да ћемо ми издржати без руске нафте. Биће нам веома тешко. Кажу нам да је то неисплативо. Али слобода и независност су веома исплативи и то се не мери никаквим парама и бројкама. (…) Ми ћемо свеједно пронаћи излаз и то нажалост у Русији не разумеју. Они мисле: ’Никуд они неће отићи.’ (…) Када се појавио овај сукоб, ја му кажем: ’Знаш, ми смо допремили 84.000 тона нафте из Азербејџана, возом преко Украјине. Ти ћеш изгубити тржиште.’ (…) А он ми каже да то нећу урадити јер је руска нафта јефтинија и да јој нема замене. Нисам хтео да му објашњавам да су независност, пристојност и наша историјска прошлост скупљи од те нафте“, препричао је Лукашенко своју верзију разговора са Путином.

Његове оцене о слободи и независности које немају цену треба ипак узимати с резервом. Пре свега, ако „Белорусија оде“, слободу и независност тешко ће очувати, што је показала пракса многих постсовјетских и источноевропских држава које су се окренуле Западу, на челу са Украјином и Грузијом. Ако мисле да су независни због тога што су добили „слободу“ да ратују с Русијом, онда је тешко поверовати да је то будућност коју Лукашенко прижељкује за себе и своју земљу. Ако се нада да би му то донело економски просперитет, онда треба да се замисли зашто већина чланица ЕУ плаче и кука због санкција Русији, уведених под притиском Вашингтона. А ако стварно верује да слобода и независност немају цену, нека се присети доскорашње шефице Стејт департмента за Евроазију Викторије Нуланд и њене изјаве о томе како су са пет милијарди долара „помогли развој демократије“ у суседној Украјини уочи Мајдана. Украјинци би данас платили дупло само да им се врати време пре „развоја демократије“, када их је Русија сурово шиканирала милијардама бесплатних кубика гаса и милионима тона нафте. И када никоме у Украјини није фалила ни влас с главе.

„Вероватно се у Русији појавило неко подозрење да ће Белорусија да оде. Лукашенко се окренуо Западу. Министра спољних послова Макеја почели су да млате, читали сте то вероватно како је он главни непријатељ, да то он све ради, води Белорусију на Запад, а не Лукашенко. Никакав Макеј, без сагласности председника, не води преговоре ни у Бриселу, ни у Берлину, ни у Вашингтону“, узнемирио се Лукашенко. Овим речима признао је нешто веома важно: осим што је у претходним изјавама изједначио Путина и Петра Порошенка, сада је рекао да његов шеф дипломатије води некакве преговоре у Бриселу, Немачкој и САД. Са киме и о чему преговара утицајни Макеј, Баћка није прецизирао, али је тешко поверовати да држава која има друштвени производ као Северна Дакота може нешто озбиљно да понуди водећим западним престоницама. Изузев, можда, онога „што се не мери бројкама“ и што је „скупље од те нафте“…

 

НЕСЛАГАЊА У ПОЛИТИЧКИМ И СТРАТЕШКИМ ПИТАЊИМА „Русија је светиња, ми смо из исте колевке“, уверава Лукашенко: „Али СССР се распао и сад имамо две државе. Ми имамо међудржавни споразум. Никада га нисмо прекршили, а Русија га шутира како жели. За нафту смо се договорили да ће да нам испоручују 24 милиона тона годишње. Најпре су смањили на 18, а онда на 12 милиона. (…) Гас се не котира на берзама и његова цена је повезана с нафтом. Док је нафта била 120 долара за барел, плаћали смо сумануте паре за гас. Онда је нафта пала на 40-50 долара. Ако смо раније плаћали 132,77 долара за хиљаду кубика гаса, онда по тој формули треба сада да плаћамо 83 долара. А они кажу да нам по тој цени неће продавати, јер нам већ сада дају по нижој цени него било коме другом.“ Лукашенко овде говори о својој прошлогодишњој одлуци да за испоручени гас самоиницијативно плаћа Русији 107, уместо 132 долара, колико је прецизирано уговором. Заузврат, Москва је смањила испоруке гаса и нафте и тако намирила бар део дуга.

„Ми смо онда донели одлуку да смањимо напола и да им, уместо 83, плаћамо гас по цени од 107 долара. И ту су они израчунали да смо им остали дужни 550 милиона, ако полазите од цене 132 долара. Кажу – вратите нам 550 милиона долара! (…) Звони ми телефон, зове Путин. Каже, нађи молим те могућност да примиш Медведева. Ја му кажем да сам увек спреман да примим премијера Русије, да ћу да померим своје обавезе ако треба. А он каже, не треба, нека он види кад теби одговара да га примиш“, преноси Лукашенко детаље разговора. Контрадикторно је то што Баћка већ недељама не може да нађе времена за сусрет са руским председником, иако тврди да је „увек спреман да прими премијера Русије“. Како тврди Путинов портпарол Дмитриј Песков, „још увек траје усаглашавање датума“.

„Долази Медведев и даје ми таблицу с решењем ове ситуације. Каже да су спремни да нам из буџета компензују губитке због цене гаса. Ја му кажем да је мени свеједно одакле и да новац не смрди. А он каже да јавим то председнику. Дигнем слушалицу и кажем да ме споје са Путином, а он каже: ’Немој, чекај да ја одем.’ Ја ипак зовем и кажем Путину како ми је овде испирао мозак као да сам ја кривац, а Медведев виче: ’Није истина, није истина’! Ја наравно кажем да се шалим, да се слажем и предложем сусрет на прослави код патријарха Кирила. Срели смо се и отишли смо код њега. Разговарали смо до два сата ноћи, претресли разна питања. И дођемо до последњег питања. Он узео неке папире и дуго је покушавао нешто да ми објасни. Ја му кажем, чекај, ви не можете да идете оним путем који сте ми послали на оној таблици? А он каже да не може. Кажем му, Волођа, немој да квариш вече! (…) А он одговори: ’Немој да се вређаш, не кажем да нећемо то да урадимо, али хајде да потражимо други начин. Није нормално да из буџета компензујемо.’ Ја му кажем да сам исто рекао и Медведеву: како из буџета да компензујемо сиромашном ’Газпрому’? Да ли је он код вас најсиромашнији? Кажем му, можда ти имаш акције у ’Газпрому’? Али ја знам да је Медведев председник Савета ’Газпрома’. Или није?“, правио се невешт Лукашенко, као да не зна да Медведев већ девет година није на челу енергетског гиганта.

„Како ја то све да схватим, осим као иживљавање? Можемо много да изгубимо. Написао сам Путину писмо својом руком и рекао да не треба да идемо овим путем, јер ће то довести до ескалације на многим правцима. Што се сада и догађа. Ево, већ смо дошли и до границе“, рекао је белоруски председник, очигледно имајући у виду одлуку Москве о увођењу „пограничних зона“ дубине 30 километара. Био је то одговор руског ФСБ-а на одлуку Минска да уведе једнострану визну либерализацију за 80 држава света (укључујући све НАТО чланице), за боравке краће од пет дана. С обзиром на то да Москва има визни режим са готово свим ових земљама, поставља се питање – како спречити да незвани гости улазе у Русију, ако се зна да на руско-белоруској граници нема царине и пасошке контроле. Ове зоне су важне и због контроле робе на уласку у Русију, јер Москва више не жели да толерише кршење режима контрасанкција, које услед тога губе своје дејство.

Још једна тачка спорења је то што Русија жели да на територији Белорусије формира војну авио-базу у Бобрујску, али Лукашенко одбацује ову могућност. Одлуку о томе саопштио је у Москви управо шеф дипломатије Макеј. Иста ситуација је и са осталим питањима политичког и стратешког карактера. Минск није признао Крим у саставу Русије, као ни независност Абхазије и Јужне Осетије. Лукашенко је остао по страни и када је реч о солидарном увођењу контрасанкција западним државама, па забрањена роба из Европе и Украјине преко Белорусије проналази пут на руско тржиште – са налепљеним белоруским етикетама. Озбиљан шок било је и Лукашенково непојављивање на самиту лидера Евроазијске уније у децембру, као што се већ дуго чека на сусрет председника Русије и Белорусије, који не могу да „усагласе календар обавеза“.

Док белоруски лидер тврди да је његова земља због „ценовног фактора“ енергената у односима с Русијом изгубила 15 милијарди долара у последњих неколико година, у Москви имају сасвим другачију рачуницу. Због бесцаринског извоза нафте у Белорусију, руски буџет остао је ускраћен за 22 милијарде долара, само у периоду од 2011. до 2015. године. И још толико је Москва дала Белорусији у облику кредита. Зато се руски експерти питају – да ли се скоро 50 милијарди долара за пет година може сматрати подршком белоруској привреди, или је реч о „хватању за гушу“, како се изразио Лукашенко? Вероватно би многи у Европи желели да их Москва на тај начин ухвати за гушу. Када тражи енергенте по вишеструко нижим ценама, онда се Лукашенко позива на савезну државу Русије и Белорусије, али када треба да се солидарише са политичком и дипломатском позицијом Москве, онда каже – ми смо независна држава. Очигледно Кремљ поручује Баћки да је време да одлучи на којој столици жели да седи – сувереној или савезној. На обе ће тешко моћи, а ако одбаци пружену руку из Москве, изгубиће и једну и другу.

 

„ИСПРАВАН КОЛОСЕК” ЗА БРАТСКЕ ДРЖАВЕ У последњих пет-шест година Лукашенко алудира да би могао да се окрене Западу. То би могло да се деси, тим пре што у самој Белорусији око четвртине становништва није проруски оријентисано. Они своју будућност везују за Пољску и Литванију, које имају лоше односе са Москвом. Ипак, већина грађана подржава најтешње односе са Русијом, а део њих је и за уједињење. Они свакако не би скрштених руку посматрали како њихова земља прелази у супротни табор. Недавна искуства из Украјине најбоље сведоче колико експлозива са собом носе такви покушаји.

С друге стране, ако би Запад желео Белорусију у свом наручју, јер то виде као добитну карту у обрачуну са Москвом, не значи да исто мисле и о Лукашенку. Они би поздравили и подржали његов геополитички салто мортале, али би га се отарасили првом приликом. На изборима одржаним под патронатом Запада Лукашенко не би никад добио 83 одсто гласова, као 2015, када је освојио пети узастопни председнички мандат, већ би под својим прозорима свакодневно гледао демонстранте са пиштаљкама и шареним капицама, као у Румунији. Не би му ни дозволили да се шести пут узастопно кандидује, као да је председник Зимбабвеа, а не државе која би тежила да се прикључи Европској унији. А не би, наравно, заборавили ни да је он „последњи диктатор Европе“ и знали би да га на то подсете у датом тренутку.

И он све то веома добро зна. Знају то и у Кремљу и не верују да је Лукашенко спреман да иде до краја и сруши вековно савезништво Русије и Белорусије. Када је прошли пут избио жесток сукоб између Москве и Минска, уочи председничких избора 2010, руски експерти су констатовали да је Москва закаснила са припремом политичке алтернативе Лукашенку и да мора да тражи компромисе са незгодним белоруским лидером. Међутим, одређене поуке тада су извучене на обе стране, па су две земље живеле у релативној хармонији у наредних пола деценије.

Ако би се сада поновила таква ситуација, онда би до наредних избора за председника Белорусије 2020. било сасвим довољно времена да се појави Лукашенков опонент са подршком Кремља. Тада се не би постављало питање да ли Путин управља Русијом, већ да ли ће Лукашенко остати на челу Белорусије. Подршка народа таквом, проруском кандидату, била би утолико већа ако би белоруски лидер одлучио да промени геополитички вектор. Наравно, све то се неће десити ако се Лукашенко врати на „исправан колосек“. Не треба заборавити да Белорусија и он много дугују Москви у сваком погледу, али да су и његове заслуге пред Русијом огромне у последње 23 године од када је на власти. Неке границе, чак и када је реч о братским државама, ипак морају да постоје. Поготово у понашању.     

[/restrict]