БОГ, ДАКЛЕ, ПОСТОЈИ, ЖИВЕЛА СМРТ!

„Откриће“, или јеретички Месија на Санденс фестивалу

Пише Владислав Панов

Ово је контроверзна, парадоксално истовремено и богохулна и богохвална порука бизарне идеје у срцу филма „Откриће“, који је и поред игнорисања када је реч о наградама, био једна од главних тема на недавно минулом Санденс фестивалу

Један од тематски најинтригантнијих филмова на протеклом Санденс фестивалу (одржан прошлог месеца), који и даље, тврдоглаво покушава да остане велики, светски познат и значајан, али истовремено некомерцијалан, неспутан, иновативан и храбар, да буде, како је замислио његов оснивач Роберт Редфорд пре скоро четири деценије, „дом за независни филм“, био је управо филм који не само да је играо на карту повезивања две горе поменуте крајности већ је у њему као тумач мање, али за причу врло важне улоге освануо управо Роберт Редфорд. У питању је СФ драма „Откриће“ којом се по други пут у каријери као аутор дугометражног играног остварења доказао тридесеттрогодишњи лосанђелески синеаста и глумац Чарли Макдауел. И као у случају хваљеног првенца пре нешто више од две године, фантази-драме „Она коју волим“, и сада је овај синеаста истакао своје умеће приповедања и провокативног буђења врло снажних емоција код публике. И док је у дебију било преиспитивања љубавног односа, боље рећи распореда снага унутар једне везе, овде се одлучио да, доводећи у сумњу древне, најдревније, суштинске заправо, религиозне каноне можда и постави нова правила игре у посматрању убеђености у постојање Бога. Успут је успео чак да из превише дуге учмалости и неквалитетне тишине продрма филозофске фундаменталне дилеме и најинспиративније теме – оне које се тичу суштине религиозних порива, осећања и мишљења. И док су кроз читаву историју филозофије њени умни ствараоци покушавали да одгонетну, најумнији међу њима и да „докажу“ постојање Бога, Макдауел је замислио причу у којој се тако нешто неспорно и коначно доказује.

[restrict]

Јеретички месија У његовом „Открићу“, наиме, лик кога тумачи Роберт Редфорд, времешни научник замашног искуства и реномеа, као можда јеретички замишљен Месија, свету открива „Откриће“ свих времена, оно које плејада филозофа никада није заиста доказала и открила. Редфордов научник, вероватно не случајно назван Томас Харбор, не би ли алудирао на једног од најчувенијих теолошких филозофа Тому Аквинског, ни мање ни више него обзнањује човечанству да је открио и научно верификовао да Бог постоји и да је за све нас припремио загробни живот! Дакле, све је тачно – чека нас наставак битисања и пошто нам се завеса спусти у овом свету. Занимљиво је да су безбројни филмови у којима се манипулисало идејом о постојању ванземаљаца увек имали аргумент да би долазак гостију из свемира озбиљно уздрмао веровања и религиозна осећања људи. Ишло се дотле да је теорија завере уплетена у прикривање постојања ванземаљаца истицала да би њихов долазак морао бити сакривен управо ради избегавања евидентног религиозног колапса наше цивилизације.

Религиозни колапс у „Открићу“, међутим, више делује као исходиште, а не узрок. Јер како ликови у филму реагују када им је наука коначно и несумњиво доказала да Бог постоји и да нас „тамо негде, код њега“ чека нова врста битисања? Почиње талас самоубистава широм света! По мишљењу аутора ове приче које ће сигурно многима деловати провокативно и иритантно, људи би масовно напуштали овај свет дижући руку на себе ради уништења живота који нам је Он овде подарио, а све да би себично прескочили овоземаљски смисао постојања и функције унутар њега и да би се што пре обрели у свету ближем Њему. Прилично себично, зар не? Али и очајнички. И не само то. Не може бити случајно да се оваква прича појавила баш сада. Западна је цивилизација, наиме, одувек била генератор ако не баш богохулних, а оно свакако идеја умерених према преиспитивању, а одбојних према слепом веровању у свевишње биће и његове намере, па и само његово постојање. У данашњем свету управо и најпре на религиозној равни до самоуништења разапетом између религиозних крајности, идеја о доказивом Богу у материјалном свету, и верификацији ништа мање него научној, дакле децидираној, да има и живота после живота, делује, изгледа, до те мере примамљиво и неодољиво да се зарад ње ваља одмах убити. То је осуђујућа порука на рачун овога света на ивици коначног рата, колапса свега цивилизацијског и победи екстремне вере којој, парадоксално, управо не погодује да се доказују недоказиве „верске ствари“ јер се с таквим доказима отклањају оруђа врло ефикасне, уносне и моћне манипулације Богом, у његово име и за рачун његов. То је, вероватно, жељена порука филма, чија је идеја једнако радикална колико и узбудљива, једнако субверзивна колико је и „за“, једнако озбиљна колико и детињаста. Ипак, она је најпре маштарија која служи да се иритацијом протресу ставови које нико, из најразличитијих разлога, данас више нема намеру да доводи у питање. Бог, дакле, постоји, живела смрт!

 Бог се ипак не доказује Храброст или безобразлук, или обоје, уз које су аутори наступили у овом филму нису ни за похвалу ни за покуду. Идеја и поменути слоган под којим се својеручно потаманио добар део људског рода у причи „Открића“, јесу поглед на религиозну тескобу нашег света толико окованог верским фанатизмом с једне, и неверничким хедонизмом с друге стране, да је судар ових крајности постао стална, присутна и врхунска опасност за аутодеструктивно финале света. Отуда и порука филма да би појава Бога деловала погубно на све без обзира на религијске барикаде на којима су до последње капи туђе крви били спремни да бране „јединог Бога“, оног свог. Из те би се перспективе, наиме, и могла бранити теза да би сазнања о постојању Бога истребило наш свет далеко темељније него досадашња борбена вера у Свевишњег за кога се напросто зна да постоји и за то знање нису потребни никакви овоземаљски поступци доказивања. Неприхватање, ипак, чак ни умишљеног уметничког поигравања оваквим идејама, па чак ни у „Санденс колевци независног филма“, која би по природи ствари морала да негује право да се мисли и преиспитује, најбоље се огледа у чињеници да је „Откриће“ био међу најзапаженијим филмовима и свакако један од остварења о којима се највише говорило, и који се прилично детаљно коментарисао у најозбиљнијим медијима, а да од стране надлежних органа самог Фестивала није добио ниједну награду! И даље је, дакле, боље да се Бог ипак не доказује.  

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *