Звецкање возом

Пише Никола Врзић

Како би Србија могла да искористи оружано заустављање воза на линији Београд – Косовска Митровица

Само дан и по од изласка прошлог броја „Печата“ – у коме смо проценили да ће „доћи до, вероватно неминовног, судара са све очигледнијим експанзионизмом паналбанских тежњи на Балкану… Претње албанских терориста нападима на српска дипломатска представништва због Харадинајевог хапшења и српске потернице представљају само назнаку онога што би могло да уследи“ – уследио је већ ове суботе 14. јануара, на Светог Василија Великог, баш тај најављени а неминовни судар, тамо негде, на прузи која је требало да Београд повеже са Косовском Митровицом први пут после 17 година и почетка НАТО окупације Косова и Метохије зачињене његовим – НАТО – вероломством, но, о томе нешто касније.

Као што је добро познато, јер се читав случај и у нашој (укључујући и Косово и Метохију) а помало и у светској јавности претреса већ данима, а сада ћемо га само укратко резимирати, руски воз на релацији Београд – Косовска Митровица, лепо украшен српским светињама са Косова и Метохије и чињеницом да је Косово Србија, заустављен је у суботу на својој промотивној вожњи у Рашкој зато што су, мало даље низ пругу, пругу препречили наоружани и маскирани припадници РОСУ (Regional Operational Support Unit), специјалне јединице косовске полиције, то јест наоружани косовски Албанци. На то су се надовезале бурне реакције у Београду и у Приштини и блага и сасвим речита реакција у Бриселу, а у ваздуху су, од силних оптужби и препуцавања, остала да лебде питања шта нам се то догодило и зашто се догодило и шта ће сад да уследи после свега.

Најпре о реакцијама и њиховом значењу, потом и о значењу самог случаја звецкања возом и користи (или штете) коју бисмо из свега могли да извучемо.

[restrict]

ЗАМЕНА КРИВИЦЕ Реакција овдашње јавности – она нас у првом реду занима – представљала је најочигледнији доказ бедног стања у коме се тренутно, а тај тренутак траје већ предуго, налази наша јавна свест. „Прст у око: Декорацијом воза се (не) брани Косово… Многи грађани Србије у томе виде и јасан повод за провокацију албанске стране. Да ли је воз морао баш тако да буде украшен?“, пита се „Блиц“, гласило туђег интереса у нашој земљи, из нехата сублимирајући тај став наше, а очевидно нама туђе јавности да смо углавном само ми криви за свако зло које нас снађе, и да је свачија (ре)акција оправдана само ако није наша, српска. Забога, зар се у исту раван уопште могу ставити слике светаца и светица, и оружје исукано против њих? А српске светиње су у Србији наишле на критику, албанско оружје није.

Баш као што на критику, на стрмоглаву лавину оштре критике и тешких оптужби, нису наишли они који тим оружјем прете Србима, већ они који су се усудили – да, усудили – да кажу како ћемо се од тог оружја бранити ако будемо нападнути. Подвуцимо то: бранити, ако будемо нападнути. Шта је спорно у томе, шта у томе уопште може да буде спорно? Зар је морално оправданији став да, у случају масовног и систематског албанског напада на Србе на Косову и Метохији, каквих је уосталом већ било исувише у нашој ближој и даљој прошлости, главу окренемо на другу страну и да те несрећнике препустимо злој судбини, правећи се да нас се она не тиче?! Да ли се таквим ставом доказује наша приврженост миру, па се сваки другачији став ауторитативно проглашава за ратно хушкање и звецкање оружјем?

Али хајде да се не заваравамо. Нису ови, овдашњи борци за мир, каквима ни кандидаткиње за мис света нису равне, нису они на сам спомен српске реакције на могуће нападе на Србе тако скочили због своје љубави према миру. Исти ови кругови – треба ли то посебно доказивати? – нису се, наиме, огласили када је Хрватска, недавно, почела да се наоружава офанзивним оружјем, а нису се огласили ни поводом упорног рада на формирању Војске Косова. Нити су, идемо даље да бисмо доспели до поенте, једну једину реч изговорили против текућих насртаја на Републику Српску, нису се огласили против уништавања Војске Србије у складу с НАТО стандардима, нису се успротивили неуставном Бриселском споразуму него су, напротив, сложно аплаудирали том процесу нормализације ненормалног. Шта је заједничко свим овим, наоко неповезаним случајевима? Заједничко је одсуство противљења свему што је супротно српским државним и националним интересима, што ће рећи да реакцију ових кругова не треба читати дословце, дакле као бригу за мир, већ је то брига због могућег српског противљења ономе што нас је снашло, уместо да га покорно прихватимо и приде се извинимо. А изражена брига за мир ту му дође као згодна и прихватљива маска њихових правих ставова и жеља.

 

ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ За злочиначко – тобожње – подривање мира оптужен је, пре свих, још актуелни председник Србије Томислав Николић, уз пропратну тезу, коју је изрекла потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић, а о њој сасвим ускоро, да је Николић починио, ваљда, смртни грех (или нешто сасвим близу томе) упућујући поруку различиту од поруке коју је упутио премијер Александар Вучић.

Пре свега, да то разјаснимо: није. Николићева и Вучићева порука биле су истоветне. Када је, наиме, на новинарско питање да ли је Србија спремна да пошаље своју војску на Косово и Метохију, у недељу после седнице Савета за националну безбедност, председник Николић одговорио „ако буду убијани Срби, да“ – то је та страшна реченица коју је изговорио – он је само поновио, мало експлицитније, исто оно што је вече раније, у паузи хитне седнице Бироа за координацију служби безбедности, поручио и сам премијер: „Моје последње упозорење и молба Албанцима на Косову и Метохији је да не покушавају да нападну Србе оружјем, јер Србија то неће дозволити.“ Чак је и приштинска „Коха“ ове Вучићеве речи схватила сасвим исправно – „Вучић прети Косову кроз молбу – не убијајте Србе“ – и свако другачије тумачење Николићевих и Вучићевих речи и покушај стварања раздора међу њима тамо где га нема имају се схватити као злонамерни (у вези с тим намерама, погледајте текст „Како сменити Вучића“ у овом броју „Печата“).

Елем, Зорана Михајловић. У уторак је упутила јавно саопштење, „оштар одговор Николићу јер је напао Владу Србије“ ,а напао ју је тако што ју је, тумачи Михајловићева, прозвао јер није тражила повратак наше војске и полиције на Косово. Али није тај део њеног јавног писма Николићу најинтересантнији у овом делу наше приче. Већ: „Од свих политичара у Србији, поготово од највиших државних функционера, очекујем да на провокације (…) одговарају мирно и мудро. Очекујем да не користе Србе са Косова у својим кампањама и да изјавама доприносе смиривању тензија, а не да распирују сукобе“, укорила је потпредседница владе Михајловић председника Србије Николића. Ствар је у томе што су готово истоветну реакцију (против Николића) имали и председник Демократске странке Драган Шутановац – „Председник Србије, уместо да смирује страсти (…), својим ратнохушкачким изјавама подгрева даље сукобе и уводи Србе на Косову и Метохији у нове ризике“ – и председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић – „Званичници Србије имају обавезу да чувају мир, а не да позивају на нова страдања… Николић нас својом необјављеном кампањом (…) гура у нове сукобе“ – и Душан Јањић који је ових дана нову славу, ако је то слава, стекао пријатељским стиском руке с Рамушом Харадинајем, а проценио је да „из ове изјаве председника можемо да закључимо да он више није председник, да он говори као кандидат за председника“. Шта нам о Зорани Михајловић говори сва ова подударност њеног става са ставом Драгана Шутановца, Чедомира Јовановића, Душана Јањића и свих њима сличних мирољубивих противника било какве српске реакције у заштиту наших интереса? Говори нам да је Зорана Михајловић припадница, а можда и предводница евроатлантистичког крила Српске напредне странке, и као такву је треба и третирати и тумачити, одајући јој успут признање на доследности, макар то била и доследност у борби против српских интереса, изражена у опструисању „Јужног тока“ и у подршци оној британској резолуцији о Сребреници.

 

НЕМОЋ И ПРЕВАРА Док смо још код реакција и њиховог тумачења и коментарисања, неизоставан део приче представљају и реакције из Брисела које смо већ оценили као благе а речите. Европска унија изразила је забринутост, позвала обе стране да се уздрже од тешких речи и конфликта, апеловала да се гледа у будућност уместо у прошлост, све у свему, уобичајени бућкуриш речи лишених значења којим је, тим бућкуришем, ЕУ демонстрирала или да је потпуно немоћна да било шта учини и тога је сасвим свесна, или да је прећутно сагласна с акцијом РОСУ (газећи успут сопствена достигнућа каква је фамозна слобода кретања, но ко још за то мари), а можда је и једно и друго одједном.

НАТО је нешто мало другачији. За разлику од ЕУ, код које ипак није до краја јасно да ли је реч о немоћи или лицемерју, па је зато реаговала овако како је реаговала, натовци су лажови и преваранти у најчистијем значењу тих термина. „Институције Косова немају обавезу да од Кфора траже одобрење да би распоређивале полицијске снаге широм Косова“, одговорио је НАТО ове среде на новинарско питање да ли су припадницима РОСУ издали дозволу да изврше десант на север Косова и спрече долазак светињама осликаног српског воза из Београда у Косовску Митровицу. Овакав став, евидентно, има се разумети као прећутна НАТО дозвола за споменути десант, али зашто лаж, зашто превара? Зато што је НАТО, још пре скоро четири године када је парафиран Бриселски споразум пружио гаранције, изгледа чак и у писаном облику, да ангажовања косовских снага безбедности на северу Косова неће бити без одобрења НАТО и локалне, српске заједнице, а и то само у случају природних катастрофа. Ова је гаранција, према извештајима из тог времена, дата „у присуству Кетрин Ештон“, тадашње ЕУ шефице дипломатије, „имамо и одређена писма и гаранције за север Косова“, изговорио је у новембру прошле године премијер Вучић у присуству НАТО генсека Јенса Столтенберга, крајем марта 2015. и косовски премијер Иса Мустафа рекао је, пренели су медији, да су, „приликом потписивања Бриселског споразума, у седишту НАТО-а представници те организације дали гаранције да неће бити доласка оружаних формација Албанаца на север Косова без сагласности Кфора“… И толико о томе, премда од њих збиља ништа друго нисмо ни очекивали, ако ћемо искрено.

 

ПОРУКА На крају, чему све ово? Чему је имала да послужи ова епизода с возом, и да ли смо претрпели пораз зато што је воз остао у Рашкој уместо да је покушао да се пробије скроз до Косовске Митровице? Размислимо, употребљавајући разум и елементарну логику. Имајући у виду да редовна возна линија од Краљева до К. Митровице функционише већ годинама, и да је њено евентуално продужење од Краљева до Београда чисто техничка ствар која је могла да се уради било кад до сада, јасно је да мотивација за покретање спорне композиције није била железничко-транспортне природе. Имајући пак у виду да је овај воз био искићен нашим светињама и паролама да је Косово Србија, евидентно је и да је њиме требало да се упути извесна порука и/или изазове известан ефекат. Е, сад. Ко год је то планирао, морао је да буде свестан да ће косметски Албанци то доживети као провокацију – не правдамо их овиме нимало, разуме се – и да ће на њу, провокацију, морати да реагују, и због својих влажних снова о Републици Косово и због сопствених унутрашњополитичких разлога. Како да реагују? Наравно, тако што ће спречити улазак воза на територију наше отете покрајине, а то је могуће учинити једино силом, што ће рећи да је онаква њихова реакција била сасвим предвидива чак и без обавештајних података који би о томе евентуално говорили. Кључно питање је, отуда, шта смо хтели да постигнемо изазивањем овакве њихове реакције? Сукобе, очигледно, не, јер да смо их желели, воз не би остао у Рашкој већ би продужио даље по свом реду вожње. Шта онда? Неколико је могућности. Да ову ситуацију искористимо као додатни аргумент за оспоравање новог покушаја уласка Косова у УНЕСКО (хоће да им се наше светиње повере на чување, а ни њиховим репликама не дозвољавају улазак на Косово под претњом дугих цеви), да замрзнемо погубни бриселски дијалог док нам се не омогући слобода кретања, да затражимо повратак наше војске и полиције на Косово и Метохију, у складу с Резолуцијом 1244 и Војнотехничким споразумом из Куманова који нам то гарантују…

Или је пак порука коју смо желели да пошаљемо заправо већ послата? Када се, наиме, сва ова халабука напокон стиша, остаће чињеница да Србија јесте припретила, први пут задуго, да ће реаговати оружјем „ако буду убијани Срби“. И то је чињеница коју ће у свим својим будућим плановима сви надлежни за такву врсту планирања морати да узму у обзир. Отуда, уосталом, и онако бесна реакција архитеката наших несрећа и њихових духовних следбеника, од Зоране Михајловић до Чедомира Јовановића… 

[/restrict]

Један коментар

  1. Zveckanje vozom:

    UZROK se vidi iz daljine. To je bila strategijska politika srpskog premijera AV-a PRED IZBORE – da, zamislite, nakon 18 godina ponovo uspostavi vozni saobraćaj (Beograd) Kraljevo – Kosovska Mitrovica, i hvalospevno prikaže kako je KiM sastavni deo Srbije, šta god Albanci mislili,

    – i šalje nakićeni provokatorski voz za K. Mitrovicu. Zamislite da je prošao voz do K. Mitrovice i natrag, bez problema, – kakva bi to populistička euforija bila za Vučića u Srbiji i Van Srbije. EU-Nato Amerika bi veličali Vučića do neba, i pripremali nove “mračne” planove za Sandžak, Jug Srbije… (sve zbog okupacije Balkana i Baltičkih država od strane Nato – za potencijalnu agresiju na Rusiju).

    NARAVNO, Za AV-a je sve istorijsko, posle II sv. rata, posle 3o god, posle 18. godina (šalje voz na Kosovo)… Ali njemu ne pada na pamet da pre 18. god. nije bio Briselski Sšprazum “Kosovo-Srbija-EU” (kada je voz saobraćao na liniji Kraljevo K. Mitrovica?

    STUPANJEM NA SNAGU Briselskog Sporazuma – KiM postaje “Albanska muslimanska država Kosovo” (Srbija postavila granicu, ugasila sve zakono-pravne institucije Srbije na Kosovu, i naterala preostale Srbe u integraciju u kosovskim institucijama – da žive i rade po Šiptarskim-Tačijevim zakonima i Ustavu)?

    ZATO SE Albanska ROSU digla oružjem na granici – da odbrane granicu, integritet i suverenitet države Kosovo po Briselskom sporazumu, a ne da izaziva sukobe i rat kako to AV potencira u mediima, izvrće suštinu, zamenjuje teze. Neka prekine Briselski Sporazum i poništi Albansku tapiju na Kosovo, i završio posao. – Tada može da govori da je Kosovo-KiM sastavni deo Srbije. A na terenu (KiM) novom politikom – da se uspostavi povratak srpstva i Srbije?!

    ŠTO SE TIČE “usmenih garancija” Nato-a, citiram izjavu Dačića: Nato je dao “garancije” da oružane snage Kosova neće ulaziti na sever u K. Mitrovicu bez odobrenje Nato-a i lokalnog stanovništva! I na taj način, obmanama i manipulacijama, Dačić se branio od medijske i narodne kritike zbog Briselskog sporazuma?! A istina je sledeća:

    NATO je dao “usmene” garancije na “period od 1o godina” (usmeno obećanje – ludom radovanje), a šta posle? Dogovor: Vučić-Dačić sa Nato-om(!). Dačić – veliki manipulator i fabrikant laži i obmana: Prećutao je da je Nato dao “usmene garancije”; Prećutao je da je Nato dao ograničene “usmene garancije na 1o godina”; Prećutao je da garancije Nato-a nisu ugradjene u Briselski sporazum? Dačić perfidni politički prevarant!!! —- Ja sam tada napisao desetine komentara: Zašto, Dačiću, “garancije” nisu ugradjene u Briselski sporazum??? Sve je to danas (milioni komentera bez odgovora) za Vučića – izložba “Necenzurisane laži” i dokaz da je u Srbiji “najveća medijska sloboda govora i izražavanja”(!)? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *