СТРАТЕГИЈА СЕДЕЊА НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

ИЗВОРИ РУМУНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ / други део

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Сваки пут када је имала прилике у 20. веку Румунија је покушавала да се прошири на рачун Молдавије, односно Бесарабије. Ово ју је доводило у сукоб с Москвом, било да су њоме управљали комунисти или не, и у савез с руским непријатељима – од Пољске, преко Хитлера до НАТО

Источна политика Румуније у периоду 1917–1945. године карактеристична је по „Бесарабијском питању“. Да подсетимо, у то време на овој територији било је у структури становника само 47 одсто Молдављана, не и Румуна. Иако је 1917. године румунска елита контролисала мање од 30 одсто своје територије, нису заборавили на територијалне претензије према Русији, при чему је распад Руске империје и долазак бољшевика на власт помогао овим амбицијама. 

Да би сачувао освојено од Русије, Букурешт је предложио енглеској влади да румунска армија узме учешће у борби са Совјетима. Уз подршку западних сила Румунија је заузела Бесарабију („при чему улазак војске не може утицати на будућност покрајине“). Тако је 13. јануара заузет Кишњев, а Совјети су, због тога, прекинули дипломатске односе са Румунијом. У таквим условима 9. априла 1918. године донесена је декларација локалног парламента о „Молдавској Демократској Републици (Бесарабији) и границама које се крећу између реке Прут, Дњестра, Дунава и Црног мора и старим границама са Аустријом“. Совјетска дипломатија није прихватила анексију Бесарабије.

[restrict]

На другој страни Немачка је решавање „бесарабијског питања“ наплатила одузимањем Румунији Добруџе и територија на Карпатима, а румунска трговина реком Дунавом прелази под контролу Немаца и њених савезника. Румунска армија се разоружава и демобилизује. Поред овога, румунска држава је преузела обавезу да плати пет милијарди лева. То је била цена решавања „Бесарабијског питања“ и тежње стварања „Велике Румуније“. Потом је кренула насилна румунизација становништва Бесарабије, посебно преко образовних институција. Уведен је обавезни румунски језик, у програме је уведена румунска култура итд, иако је 92 одсто родитеља желело да им деца уче на руском језику. Већ тада је било јасно да формирани идентитет Молдављана није румунски (себе су доживљавали као „руске Молдављане“) и да су „према овим имали етничку дистанцу које су називали Циганима“. 

Заузимање Бесарабије потврдило је други извор румунске спољне политике, а то је увећање броја становника на основу асимилације нерумунског становништва. Присаједињењем Бесарабије Румунији насилна румунизација проширила се са језика и у економску сферу (подржавани су издашним државним финансирањем они који су се јавно изјашњавали као Румуни), па чак и на религиозну. Пошто локално свештенство није са одушевљењем дочекало румунску војску, Букурешт је почео да доводи свештенике из Румуније са циљем одвајања верника од Руске цркве и њихове интеграције у Румунску православну цркву.

 

ПОНОВНИ ЗАОКРЕТ У међувремену се опет променила ситуација на међународној арени. У јесен 1918. видео се крах Четворног савеза, па је Румунија поново променила страну, а потом је окупирала Буковину (где су живели Малоруси који нису хтели у Румунију), те је идеја о „Великој Румунији“ поново угледала светло дана. Румунија је у том тренутку поред окупиране Бесарабије и Буковине захтевала Трансилванију, Кришани, Марамуреш, део Баната и Јужну Добруџу, што ју је опет сукобило са совјетском Русијом. Тек после придобијања свих ових земаља Румунија је, као велика држава, према замисли њених стратега, могла да се интегрише у европски систем међународних односа.

Иако су политичке основе стварања „Велике Румуније“ биле спорне, спорна је била и етничка компонента становника територија које је Румунија желела. На пример у Бесарабији је у том моменту живело 2.239.300 становника, од којих је 921.000 себе сматрала руским Молдављанима (47,6 одсто), 382.000 Малорусима (19,75), 228.000 Јеврејима (11,8) и 155.700 Русима (8 одсто). Било је и 103.200 Бугара, 60.000 Немаца и других. У другим окрузима већину су чинили Малоруси, Јевреји и Руси. Но румунска елита је поступала слично као Хрвати током последња два века. Територију коју су сматрали својом претходно су у новинама проглашавали „старом румунском територијом коју су потом населили Руси или неко други, односно на којој су Румуни асимиловани“. Сада је требало све исправити и становништво учинити оним што јесте – Румунима.

ПОЛИТИКА СУКОБЉАВАЊА С ЦРВЕНОМ АРМИЈОМ Да би сачувала окупирано Румунија је ушла у савез са Пољском, која је имала сличну „источну политику“. Таква политика је обе државе сукобила са Црвеном армијом.

Морамо нагласити да се од 1917. до 1920. године Румунија територијално проширила са 137.903 на 294.967 km2, а у становништву са осам на 16 милиона становника. Ипак, може се рећи да је румунска политичка елита пројавила завидну упорност у изградњи и ширењу државе, али је при томе манифестовала политичку слепоћу. Осим што није хтела да види јачање Совјетског Савеза, није хтела да прихвати да становници нових територија нису Румуни. Због тога „Бесарабијско питање“ није решено ни те 1920. године, па се Румунија претворила у вишенационалну државу са свим последицама које из те чињенице проистичу. Букурешт је зато све који нису прихватали да су Румуни лишио или политичких права или систематски излагао дискриминацији и асимилацији, без обзира на прихватање међународне обавезе.

Година 1936. постала је преломна у спољној политици Румуније. Наиме, Хитлер је милитаризовао Рајнску област, што је ослабило позиције Француске у Европи, на шта је Париз реаговао стварањем бројних савеза. Букурешт се тада оријентише на Велику Британију и нацистичку Немачку, што јој је омогућило да спроводи терор над нерумунским становништвом. Године 1938. Румунија је донела закон којим је извршена принудна румунизација презимена становника тадашње државе, а после формирања краљевске диктатуре забрањене су све новине и књиге на руском, српском, немачком, хебрејском и другим језицима. У марту 1939. године Румунија је са Немачком закључила економски споразум који је крај њене независности.

Ипак, неколико месеци касније Совјетски Савез је уз прећутну сагласност Берлина повратио Северну Буковину и Бесарабију у свој састав, од чијих територија је створена Молдавска ССР. Тиме је био завршен процес стварања Молдављана као посебног народа, који румунске власти нису признале. Потом је Румунија остала без Северне Трансилваније и Јужне Добруџе. Тако је крајем 1940. године „Велика Румунија“ изгубила огромну територију и престала да постоји као геополитичка реалност.

Због ових губитака нацистичке и фашистичке румунске организације жељне „Велике Румуније“, а посебно „Гвоздена гарда“, приморавају краља да абдицира, а власт преузима Антонеску, који је земљу претворио у „национал-легионарску државу“ и дефинитивно стао на страну нацистичке Немачке. Државна политика поново стаје на идеје стварања „Велике Румуније“, при чему су апетити порасли „до Урала“ („стварање румунске империје до врата Азије“). То је био мотив Румуна да учествују у нападу нацистичке Немачке на СССР. Тадашњи румунски патријарх Никодим подржао је Антонескуа и кренуо са „активном мисионарском акцијом на југозападу Совјетског Савеза, са жељом да се продре што даље на Исток, грубо нарушивши канонску територију Руске православне цркве“. Патријарх је забрањивао црквено-словенски језик у богослужењу и инсистирао да се литургија и молитве могу чинодејствовати само на румунском. Све ово помешано је и са агресивним антисловенством и русофобијом. Наиме, тадашње букурештанске новине „Акциун“ (децембар 1941. године) писале су да у новом поретку „све словенске и словенизоване народе треба преселити у Сибир“.

Хитлер је дао сагласност да се Румунији припоје Бесарабија, Буковина и међуречје Дњестра и Јужног Буга. Румуни су, између осталог, том приликом починили књигоцид, попаливши и уништивши све руске књиге, па и оне на староруском језику. Настао је и други талас насилне румунизације и асимилације становништва, пре свега преко образовних институција. Наређена је чак и румунизација словенских имена и презимена.

Ослобођење је дошло у марту 1944, а августа исте године је ухапшен Антонеску – Румунија поново мења страну, тако да је 1944–1945. румунска копнена војска ратовала у саставу СССР-а. Сама Румунија се, потом, нашла у саставу Источног блока све до 1989. године, када се догодила „Децембарска револуција“ која је променила ход румунске историје, тј. одвела државу у руке евроатлантиста.

НАТО ОКВИР У јануару 1994. Румунија је као прва од бивших комунистичких држава ушла у НАТО „Партнерство за мир“, а у априлу 1997. је поднела захтев и за улазак у Алијансу, што је услишено у фебруару 2004. године.

Нови спољнополитички курс Букурешта је убрзо постао јасан, а дао је приоритет евроатлантским интеграцијама, развоју „посебних“ односа са Републиком Модлавијом до њене реинтеграције у Румунију, те развоју добрих односа са Мађарском (у оквиру НАТО и ЕУ) са циљем решавања проблема мађарске мањине у Румунији, и неутрализацији утицаја Руске Федерације у Румунији и региону. Данас је овај курс допуњен само инсистирањем на томе да се Румунија види као главни субјект решавања регионалних проблема (на југу и истоку Европе) и главни помоћник државама које желе у НАТО и ЕУ. Другим речима, Букурешт је претендовао на улогу посредника између држава црноморског региона и земаља ЕУ и НАТО, како би из посредништва извукао за себе велике добити. Запад је Румунији омогућио такву улогу, што је плаћено прихватањем НАТО војних база, размештањем америчке авијације и противракетног система, тајних затвора ЦИА, учешћем у америчким војним авантурама (у Авганистану Румунија има око 1.800 војника, дакле на осмом је месту од 50 држава које тамо имају војску) итд.

Ипак, аналитичари сматрају да је Румунија превише дала, а добила тек обећања. Наиме, у политичким и војним круговима ЕУ и НАТО Румуне сматрају аутсајдером при доношењу одлука. Највећи доказ је „Стратегија ЕУ према Црном мору“, усвојена 20. јануара 2011, где Румунија није успела да наметне своје ставове и погледе.

На крају, може се рећи да је Румунија заиста вешто користила међународне противречности да увећа своје територије и број становника, пре свега асимилацијом словенског, али и другог становништва. За то никада није одговарала, чак је и после Другог светског рата вешто пребегла из нацистичког табора у комунистички. Сада се поново очекују промене, а с тим се отвара и питање хоће ли Румунима успети да поново превари победнике?             

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *