Милорад Вучелић / главни уредник
Благо људима који су због свега што се дешава у свету опуштени и задовољни, а шокирани су и згрожени једино и само „присуством српских званичника на прослави Дана Републике Српске“, српском политиком председника Српске Милорада Додика, изјавама председника Томислава Николића и премијера Александра Вучића да неће никоме, па ни Албанцима, дозволити да несметано и масовно убија Србе, саобраћањем путничког воза на релацији Београд – Косовска Митровица, те самим изгледом воза који красе слике највећег српског културног блага до кога иначе косовски Албанци толико држе да захтевају да их приме у УНЕСКО и да им оно коначно падне шака. А и да не помињемо колико је „регион био престрашен“ и шокиран када је по српској потерници био ухапшен Рамуш Харадинај у Француској.
[restrict]
Могу ли, када и како ови овако шокирани бити поштеђени? Могу, онда када уопште не буде Срба и српског народа, тек тада ће изаћи из стања шока. То и толико им засада никако не можемо учинити. За утеху им остаје да буду опуштени и мирни уз оружане походе албанских специјалаца са све тешким и лаким наоружањем и оклопним борбеним возилима тобоже у сусрет једном једином возу у коме се види тешка војна и агресивна провокација и агресија. Додатни спокој њиховим тананим душама улива велика могућност да се сутра у ишчекивању да се изврши „грађанска трансформација албанске заједнице“ опуштено посматра како се пале и руше Високи Дечани или Грачаница. А што и не би када су већ тако завршили и Палмира и џиновски Буда. Српским властима би се и у тим часовима непосредног уништења оштро замерила свака „грка реч“ а камо ли шта друго. Све је то део оног универзалног обрасца по коме су могућа два упоредна процеса по којима ирачке режимске снаге уз помоћ Америке „ослобађају“ Мосул , а како сиријске режимске снаге уз помоћ Русије „освајају“ Алеп. Нема те неприлике за Србију у којој део њене политичке и медијске „елите“ не види своју прилику. Кретање воза по шинама Србије је жути Горан Јешић упоредио са провокацијом нацистичке Немачке на граници са Пољском 1939. године. Повампирење усташлука у Хрватској њих опушта јер им је „мало смешно“. Уопште, у праву су они који кажу: „Где год Запад, а заправо САД, доживи војни или политички пораз, ствар се сматра начелно и практично пропалом.“
Но, и са Западом, Трамповим избором, ствари нису баш најјасније. У свом интервјуу немачком „Билду“ и енглеском „Тајмсу“ нови амерички председник је, поред осталог, веома оштро критиковао Европску унију, а нарочито имајући у виду немачко неприкосновено вођство ове творевине. Одговорила му је, препознавши се, муњевито немачка канцеларка Ангела Меркел рекавши да је судбина Европе „у нашим рукама“ и да се преосталих (после брегзита) 27 чланица „држе чврсто заједно, макар то довело и до појединачних губитака“. Остаје отвореним питање шта значе ове речи немачке канцеларке? Да ли је реч о промени која би значила извесну еманципацију од интереса Америке, или је реч само о нетрпељивости према Трампу, која би узроковала да ЕУ настави политику Клинтонових и Обаме доказујући тако лојалност изборним поразима пољуљаном европском и америчком естаблишменту? Можда се отвара могућност да ЕУ почне да доказује Америци да је „већи католик од папе“. Остаје да се види какво ће то наслеђе баштинити ЕУ на челу са Немачком.
Досадашње „држање заједно“ под вођством Немачке у ЕУ произвело је по Грчку трагичне последице. Она је захваљујући непоколебљивом ставу Немачке готово придављена и доведена до просјачког штапа. Немачко вођство ЕУ (остаје да се види у којој је то мери била политика Америке) довело је дотле да је на територији Украјине дошло до рата чији је непосредни повод била чињеница да је уместо понуђених необавезујућих преговора са Бриселом ова држава одбила преко 20 милијарди евра руске помоћи. Било је што је било, али остаје Бизмарково ледено размишљање о томе како ослабити Русију: „Снага Русије може да се угрози само раздвајањем Украјине. Они који желе да до тога дође не само да их морају раздвојити већ морају да натерају Украјину против Русије, нахушкају две дела истог народа једног против другог и присуствују спектаклу где брат убија брата. Да би се то остварило, они морају да препознају и обуче издајнике у оквиру националне елите и, уз њихову помоћ, промене савест једног народа до те мере да овај омрзне сам свој род а да то и не примети. Остало ће учинити време.“
Догађаји који су непосредно пред нама показаће се да ли је овде само реч о несумњивом ауторству програма једног давног пруског канцелара или је реч и о политичкој вољи ЕУ да тај програм спроведе и реализује. Да ли је ЕУ спремна да докаже ту своју промену укидањем санкција према Русији? Да ли ће се Европа коначно усредсредити на стратегију која би почивала на осовини Париз–Берлин–Москва и која би следила Де Голову визују Европе?Да ли ће у име те промене Немачка и ЕУ престати да толерише полузваничну или званично проусташку политику у Хрватској? Да ли ће бити спремна да обузда великоалбански фактор на Балкану? Да ли је ЕУ, под немачким несумњивим вођством, спремна да са много више уважавања приступи српском фактору и интересима?
Да ли је уопште могуће да се државе ЕУ придрже заједно када је у питању решавање емигрантске кризе јер су пред тим искушењем показале више него неслагање? Да ли ЕУ уопште има амбицију да се супротстави Сорошу и његовим погубним плановима када је у питању ескалација избегличке кризе? Колико ће ЕУ бити спремна да се ухвати укоштац са исламистичким тероризмом јер до сада ту нема нити на овај начин може бити неких већих резултата.
У последњих деценију и по у свим овим питањима ЕУ је показала битне подбачаје. Пронаћи своје место у успостављању нове равнотеже у светским размерама биће прави изазов за Европу. На тој позорници непобитну улогу имају Русија, Кина и Америка. Сви остали су кандидати, па и Европа и Велика Британија.
[/restrict]
