Promene

Milorad Vučelić / glavni urednik

Grdno su se prevarili svi koji su se nadali da će Tramp promeniti svoju retoriku čim položi zakletvu, piše „Dojče vele“. Očito su se mnogi tome nadali, već odavno naviknuti da se u politici nikada ne govori ono što se misli. Da Tramp nije promenio retoriku, a ni ciljeve o kojima je govorio biračima, moglo se videti odmah nakon inauguracije. Ono što je obećao počeo je da ispunjava istog dana, verovatno da ne bi bilo nedoumica šta će raditi.

[restrict]
Mnogo je razočaranih u svetu i njihov glas se čuje jasno i glasno (takozvani Ženski marš, neke holivudske zvezde i drugo). Mnogo je više, međutim, onih koji su se obradovali, ali se njihov glas ne čuje. On se ne čuje jer nemaju pristup medijima koji su većinski pod vlašću stare američke vlasti. Niko kao Srbi i Srbija ne može da posvedoči kakva je to nemoć kada nema mogućnosti da vas iko čuje, kada ste potpuno sami na celom svetu. Možete govoriti koliko hoćete, ali ne mogu vas čuti ni za Markale, ni za Račak, ili Bratunac, niti za progon Srba iz Hrvatske, pogrom na Kosovu, likvidacije svedoka za suđenje albanskim zločincima. Šta god da kažete, besmisleno je, jer se sudarate sa zidom. U taj zid je toliko uloženo i on pregrađuje ceo svet, da su i najveće i najbogatije sile nemoćne, odnosno bile su nemoćne do sada.
Često su različitim srpskim vladama kojima je bila oduzeta javna reč u svetskim medijima prigovarali kako ne posvećuju dovoljno pažnje „medijskom ratu“, prezentaciji zemlje i njenih jasnih i opravdanih ciljeva u svetskim medijima, ulaganju u lobističke firme u SAD, „kako to obično čine ozbiljne države“ i sl. Mnogima je izgledalo da nema ničeg jednostavnijeg od toga, i nisu verovali nikakvim ubeđivanjima, niti svedočanstvima da je svako ulaganje u taj posao bacanje miliona (jer se ovde ne radi o hiljadama i stotinama hiljada). Protiv medijsko-političkog sistema koji je informativno obuhvatio celu zemaljsku kuglu i prodro u medijske sisteme i velikih sila kakva je Rusija (što je Putin počeo da saseca u korenu prošlih godina) ni milijarde nisu dovoljne. Utoliko je danas veća moralna satisfakcija kada čujete da se sa najvišeg mesta američke države mogu čuti reči koje ste vi toliko puta ponovili. Tramp govori da mediji lažu. I to ne bilo koji mediji, već najmoćniji i „najugledniji“ mediji. Isti oni mediji koji su laži plasirali o Srbima i Srbiji tokom ratova devedesetih, kao i tokom svakog pokušaja da se bilo šta objasni dvehiljaditih. Kad vidimo kako se bezobzirno suprotstavljaju izabranom američkom predsedniku, koji ima nepregledna sredstva na raspolaganju (reč je o milijarderu), i finansijskom i generalskom konglomeratu koji je okupio oko sebe, uporno nastavljajući da prenose laži i na negativan način formatizuju svog predsednika, kao nekada predsednike naše zemlje, okružujući ih celim uhodanim sistemom laži, podmetanja i sl, tek tada možemo sagledati kolika je to sila. Pokušavaju da delegitimišu Trampov predsednički mandat: „Nećemo samo sedeti skrštenih ruku i trpeti to“, poručio je šef kabineta Bele kuće Rajns Pribus.
Ne možemo da se ne radujemo što je Tramp očito veoma čvrsto odlučio da Amerika više neće biti svetski policajac i ne možemo da se načudimo što su toliko glasni oni koji žale zbog toga (oni tvrde da je zaštita sopstvenih državnih interesa sebičluk). To su sve najveći glasnogovornici demokratije i ljudskih prava koji se čude što više nema priče o ljudskim pravima na predsedničkom tviteru. Ko je čitao šta je Kisindžer pisao o (zlo)upotrebi ljudskih prava u hladnoratvoskoj borbi protiv drugih država, zna šta to znači. To znači odustajanje od najmoćnijeg oružja koje se zloupotrebom određenih ideja usvojenih na osnivačkoj konferenciji Ujedinjenih nacija koristilo u cilju rušenja drugih država. Cela organizacija navodne borbe za zaštitu ljudskih prava bila je osmišljena tako da pravo na tumačenje neprikosnovenih ljudskih prava ima isključivo američka vlast (svejedno koji tip demokratsko-klintonovski ili bušovsko-neokonzervativni). Isključivo pravo tumačenja svih prava ljudi na ovom svetu imali su Stejt department (primene američkih državnih zakona kao svetskih zakona) i „neutralne“ nevladine organizacije, koje su nevladine utoliko što su protiv svoje vlade, odnosno svih vlada koje ne sprovode naloge američke vlade. Trampova era označava kraj neovlašćenog preuzimanja uloge Ujedinjenih nacija. Poraz spoljne politike prošlih administracija označio je poraz i u unutrašnjoj američkoj politici. Šta su ljudskim pravima doprineli u Avganistanu, Iraku, Libiji, Egiptu, Siriji? Ako nisu doprineli ljudskim pravima, postavlja se pitanje kakav je njihov doprinos pravima Avganistanaca, Iračana, Libijaca, Egipćana, Sirijaca.
Zašto bi neko danas žalio što se više u vrhu američke vlasti neće slušati saveti Madlen Olbrajt i Džordža Soroša? Zašto bi neko žalio za padom sistema svetskog policajca? Sada nije najpreče utvrđivati ove razloge. Možemo sebi dopustiti da uzmemo oduška i… čekamo. Nećemo dugo čekati, a osetiće se i kod nas gubljenje zamaha onih koji su decenijama bili zastupnici danas poražene sile u američkim izborima. Moći ćemo da vidimo da li su sledili samo ideologiju gubitničke politike u SAD, ili će slediti SAD kakva god bila njena ideologija i bez obzira na sredstva koja im se alociraju ili ne.
Ideologiji o kojoj sada slušamo sa najvišeg mesta američke države ne možemo mnogo da prigovorimo. Ona je univerzalna, ali na drugačiji način od prethodne. Ne možemo imati ništa protiv želje da se ojača sopstvena privreda, sopstvena zemlja i njena odbrambena moć, zidaju sopstvene fabrike i osnivaju preduzeća, sarađuje sa drugim zemljama oko zajedničkih interesa kao realne osnove za saradnju, odustajanja od ideološkog rata i finansiranja preživelih ratnih organizacija i društava. Ne treba, međutim, gajiti iluzije, ranjena zver najžešće se bori. Ali i to ima kraj. Oni su, rečeno njihovim rečnikom, postali „prošlost“, zastupnici politike bivše višedecenijske administracije. Tramp možda neće dobiti Nobelovu nagradu za mir, ali će, koliko vidimo, punu pažnju posvetiti pravima Amerikanaca. To je novi početak. I drugi će posvetiti veću pažnju svojim biračima i njihovim pravima. I mi ćemo moći da kažemo da su nam na prvom mestu prava našeg naroda, prava Srba, a da ne budemo odmah napadnuti sa svih strana. Ta prava se ostvaruju kroz institucije i procedure naše države, Srbije, poštovanjem našeg Ustava, a ne stranih država i stranih administracija. Živimo u svetu velikih promena…

[/restrict]