„ПЕРЕСТРОЈКА“ НА ЗАПАДУ

Ветрови промена у „Слободном свету“

Пише БОРИС НАД

Победа Доналда Трампа на председничким изборима у Америци и референдумска одлука Британаца о напуштању ЕУ говоре нам да се Запад налази у озбиљним превирањима и да би либералну утопију могла задесити судбина комунистичке утопије с почетка деведесетих година прошлог века

Резултат америчких председничких избора изазвао је запрепашћење либералне јавности на Западу, али је такав исход заправо доказ демократичности политичког система, чак и под условом да је о њему одлучила „рурална и конзервативна Америка“ или „бела радничка класа“. Или тако сматрају утицајне либералне елите. О томе говори и „гуру“ либералне мисли Френсис Фукујама: „Импресивна победа Доналда Трампа над Хилари Клинтон 8. новембра показује да америчка демократија и даље ради у једном важном смислу. Трамп је бриљантно успео да мобилише један занемарени и незаступљени део изборног тела, белу радничку класу, и прогура њену агенду у сам врх државних приоритета.“

Данас постајемо свесни да „импресивна победа Доналда Трампа над Хилари Клинтон“, слично брегзиту – на коме су Британци коначно одбацили пројекат звани Европска унија – има значај великог стратешког заокрета на Западу. Већ прве Трампове изјаве о отказивању даљих преговора о Споразуму о трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству (ТТИП), као и радикално другачији погледи на будућу улогу САД и НАТО у светским збивањима, допуштају такав закључак.

У оба случаја о исходу су одлучиле скоро симболичне разлике у броју гласова, а резултати су представљали прави шок за аналитичаре и коментаторе, медије главног тока и либералне политичке елите на Западу.

[restrict]

Глобално престројавање Ако је заиста реч о великим стратешким одлукама, које ће битно утицати на будућност велике светске силе, па и Запада уопште, да ли је могуће да је одлука о томе препуштена „хиру бирача“, оних „обичних“, „малих“ и „свакодневних људи“ о којима је с толико презира у својим порукама говорио Џон Подеста, шеф изборног штаба Клинтонове, те да је она донесена у последњи час, на биралиштима?

Могуће је, али је мало вероватно. Вероватнија је теза да оба, наизглед неповезана догађаја – брегзит, односно победа Доналда Трампа – стоје у некаквој вези, те да се ради о суштинским поделама, дубоком расколу у америчким и британским политичким елитама. Ток америчке председничке кампање довољно јасно говори у прилог томе. Иза кулиса се све време одвијала скоро невидљива, али упорна и немилосрдна борба.

Другим речима, Доналд Трамп није „усамљени јахач“, он је гласноговорник једног дела америчке политичке елите, оног који дели прагматичнији приступ реалности и који је одлучио да одустане од либералистичког утопизма оличеног у лику Барака Обаме или Хилари Клинтон, на сличан начин као што је исход британског референдума последица одустајања дела британских политичких елита од утопијског пројекта „европског уједињења“. У току је „глобално престројавање“, али и својеврсна унутрашња „перестројка“ у САД. Резултати на биралиштима само су последица тога. Оба догађаја представљају прагматичан и промишљен одговор на кризу с којом се данас суочава Запад. Њихове последице ће несумњиво бити далекосежне.

У суочавању с озбиљном кризом, или крахом својих либерално-утопистичких пројеката, руши се и привидно политичко јединство Запада, који је и до сада био подељен. Најпре, он је подељен на два пола: на САД (у ширем смислу англосаксонски свет, који укључује и Канаду, Аустралију и Нови Зеланд) и на Европску унију (која окупља европске земље око Немачке као хегемонијске силе). То јединство је и раније било крхко: током другог мандата Барака Обаме одржавало га је супротстављање Русији, мобилизација „западних савезника“ против претње „руског империјализма“. Унутар сваке од ове две целине постоји друга темељна унутрашња супротстављања: у Америци, то је подела на конзервативце и либерале. У Европи, на евроатлантисте и евроконтиненталисте.

Запад је, дакле, већ неко време у озбиљној кризи, a његова моћ нагло и незаустављиво опада. О томе, међу осталим, говори и Збигњев Бжежински, у свом чланку за часопис Американ интерест под насловом На путу глобалног преуређења. Укратко: епоха глобалне доминације САД најзад је завршена, Америци преостаје једино да покуша да задржи своју предност у односу на своје ривале – не и положај светског хегемона – и приступи некој врсти „глобалне перестројке“.

Излазак Британије из ЕУ, одустајање САД од улоге светског полицајца и предводника либералног, „слободног света“ су у том случају изнуђени, али ипак помно промишљени потези. Припремио их је један део политичких елита Запада, а потврдило бирачко тело, она маса незадовољника које су мејнстрим медији исмевали као „руралну“ и „конзервативну“, насупрот „урбаној“, „либералној“ и „прогресивној“ Америци. 

 

Рађање Запада – смрт Европе Али шта је уопште „Запад“ и како се овај појам развијао у историји, да би данас постао назив за политичку, још и више, цивилизацијску целину, која претендује да постане узор читавом човечанству, или је такве претензије гајила још доскора?

Запад није исто што и Европа, премда је Запад поникао у њеном крилу и родио се из некадашње европске цивилизације, означавајући истовремено и њен крај. Првобитно „Запад“ означава само запад европског континента, земље попут Енглеске, Холандије и Француске, у којима се најпре одиграo прелаз са традиционалног европског у „модерно друштво“. Такав прелаз означава и прелаз са традиционалних форми привређивања (аграрна економија) на индустријску производњу.

Овом прелазу претходила је права револуција у мислима и осећањима, која је створила епоху модерне. Дубоке корене тога свакако треба тражити у западној верзији хришћанства. Управо у римокатолицизму, као „модернијем“ и „прогресивнијем“, зачињу се оне тенденције које ће се наставити са реформацијом и просветитељством, а то су индивидуализам, економизам и утилитарни рационализам. С америчким либерализмом, посебно у својим фундаменталистичким формама, он добија неке нове и уистину девијантне црте.

Њена најважнија обележја су секуларизам, идеја (бескрајног) материјалног прогреса, научна слика света (позитивизам) и либерална политичка идеологија, на којој се заснива демократско друштвено уређење, те економија која се базира на тржишту и индустријској производњи. На ових неколико једноставних принципа почива „модернизација“, која се потом намеће „остатку света“. 

Такав „Запад“ и Европа постају синоними почев од 17. века. Из тога се рађа и убеђење да је пут прогреса – прогреса схваћеног на западни начин – универзалан, обавезујући за читаво човечанство. Између Запада и модернизма поставља се знак једнакости. То је идеја западног универзализма.

Из одређених разлога, ове идеје се посебно снажно укорењују на „Крајњем западу“, на некадашњој европској периферији: у празним просторима Новог света. САД, дојучерашња европска колонија, ускоро постају авангарда ових тенденција. Један од разлога је и чињеница да америчко друштво од самог почетка није поседовало никакве традиционалне друштвене структуре, а да је његова основна религија протестантизам у својим радикалним формама. Једина америчка политичка идеологија је заправо либерална.

Такав Запад доживљава неслућен успон и брзу акумулацију привредне, потом и политичке и војне моћи. Уједињује се, присилно или мирно, под кишобраном САД, „невољне империје“, империје која је дуго одбијала да саму себе назове тим именом. Овај процес се одвија у неколико етапа. С крајем Другог светског рата он је практично завршен, а Европа подељена на Исток и Запад. Западни део ће бити моделован према америчком обрасцу. Источни ће, све до пада Берлинског зида, бити поштеђен американизације. ЕУ отуда није само подељена на богати север и сиромашни југ, већ најпре на Запад („прогресивнији“ део) и заостали „Исток“.

Међутим, ширење Запада означава смрт традиционалне европске цивилизације, односно њен прелаз из предмодерне у модерну.

 

Једнополарни тренутак Почев од 1945. године такав Запад представља јединствену политичку целину, која се супротстављала Другом свету, комунистичком Истоку, борећи се за светску превласт. Паралелно са супротстављањем спољашњем непријатељу, одвијају се интегративни процеси унутар самог Запада: испрва на војном и политичком, а потом и на економском и културном плану, што од лабавог савеза држава, повезаних одбрамбеним уговором, постепено ствара једну политичку и економску целину, цивилизацију, империју или шмитовски „велики простор“. С поразом комунистичког блока, почиње експанзија таквог Запада, најпре на исток Европе, а потом и на бивши совјетски простор, Балтик и у „независну Украјину“.

На крају 20. столећа, после пораза источног блока, слика делује готово идилично: Запад је неоспорни светски лидер и планетарни хегемон. Либерални идеолози проглашавају „крај историје“. Планета се уједињује под његовом диригентском палицом. Непријатељи су ућуткани. После генерала Де Гола, она је у потпуности атлантистичка, евроконтинентализам је изгнан на маргине. Америка учвршћује свој примат, у првом реду у западном свету. Вилијам Кристол, идеолог америчког неоконзервативизма, тада је могао да закључи: „Двадесети век је био век Америке, а 21. век постаће амерички век.“ Чарлс Краутхамер је овај тренутак историје прозвао „униполарним тренутком“.

То је тренутак у коме Америка покушава да оствари своју стару идеју „једнополарног света“ – света у коме више неће бити политичких подела и никакве мултиполарности, пошто ће читава планета постати униформна и либерална, претворена у јединствено „планетарно тржиште“. „Амерички век“ значи да ће Америка постати глобална, за разлику од „века Америке“ у којој је она била само планетарни хегемон. То је важна разлика.

Конкуренти и непријатељи таквог Запада су или елиминисани, или их још нема на видику. У том часу, Запад заиста располаже са неупоредивом војном, финансијском и економском моћи, као и највишим стандардима у технологији и „квалитету живота“. Свет ће, укратко, бити или једнополарни или га неће бити: „Ми (Американци) живимо у једнополарном свету“ (Ч. Краутхамер). Ово у ствари значи: „Ми одувек живимо у једнополарном свету.“

Запад сада чине два (условна) пола: САД, као његов хегемон и авангарда, и ЕУ, као нека врста продужетка Америке на европском тлу. То су два дела једног и јединственог организма. Њихово јединство је неупитно – или се тако само чини. ЕУ и јесте настала по америчком и либералном обрасцу, као Сједињене Европске Државе, или напросто прекоморски посед Америке. Она дели исте вредности, мада у понечему још заостаје (није довољно либерална ни прогресивна). Сама идеја расцепа, некакве поделе, чини се немогућом. Као у раздобљу Хладног рата, Запад се сложно супротставља Истоку, Кини, „остацима аутократских режима“ у бившем СССР-у или на Балкану, чак и кад је реч о војним интервенцијама.

 

Успон и пад западне империје Тренутак највећег успона, по неписаним законима историје, по правилу означава и почетак пада. Крајем 80-их година, професор Пол Кенеди, у свом делу Успон и пад великих сила, упозоравао је на опасност која прети Америци од „империјалног прегревања“, а које наступа кад трошкови империјалне експанзије почињу да превазилазе. Остаће упамћено да се потпредседник САД Џозеф Бајден подсмевао идеји „да је нама (Америци) суђено да нас снађе идеја (Пола) Кенедија да ћемо постати велика неуспешна нација зато што смо изгубили контролу над економијом и пренапрегли се“.

Још 20-их година прошлог века Освалд Шпенглер је предвиђао незаустављиво премештање тежишта производње са Запада на Исток. То се и дешава, почев од 90-их година прошлог века, с успоном Кине и Русије, а потом још неколицине других држава. Равнотежа моћи у свету се постепено и неумољиво мења. Економску моћ прати пораст војне моћи и политичког утицаја. Запад полако али сигурно доспева у кризу најпре због „империјалног прегревања“ на које је упозоравао Пол Кенеди. „Америчка империја“ се за то време исцрпљивала бесмисленим ратовима у Ираку и Авганистану („глобални рат против тероризма“), пре тога провоцирањем и „администрирањем“ рата на Балкану,  стварањем Исламске државе ради геополитичког прекомпоновања Блиског истока, те извозом либералне револуције у бивше совјетске републике („кијевски мајдан“), при чему се, заједно са ЕУ, сукобила са „руским светом“. Таква политика, између осталог, проузрокује прави геополитички земљотрес у исламском свету. Једна од последица је убрзавање миграција с Блиског истока, које ионако трају већ деценијама.

ЕУ, следећи политику свог „старијег брата“, чини све што може да убрза сопстевну кризу, испрва економску и финансијску, потом и политичку. Покушаји да обезбеди чвршће политичко јединство, на пример кроз стварање европског устава, не успевају и само продубљују политичку кризу. Отворен сукоб с Русијом, провоциран кризама у Украјини, на Балтику, у Придњестровљу, само ће је продубити. Либерални утопизам, који прокламују бриселски комесари, исцрпљује тако замишљену Унију, али изазива и нове отпоре и поделе унутар саме ЕУ. Криза добија и своју идеолошку димензију, стварањем низа странака и покрета које се противе утопијском либерализму и „политичкој коректности“, при чему се европски „конзервативци“ све чешће угледају на Русију. Русија је у таквим околностима, као супротност либералном екстремизму, парадоксално, привлачна и без било какве пропаганде.

 

Сраман фијаско Кризе у Сирији и Украјини представљају преломне тачке у којима се огољава растућа немоћ Запада, у првом реду САД. Финансијска (и економска) криза се први пут јасно испољава 2008, потресом на америчким берзама. Бескрајни ратови које и даље води светска суперсила доприносе „империјалном пренапрезању“. Ту су и подједнако узалудни пројекти на којима инсистирају вашингтонски либерали. Под тим условима, пад последње модерне империје постаје само питање времена. Наступа последњи час за радикални заокрет и одустајање од либералистичког утопизма, који већ изазива снажан отпор унутар самe „руралне и конзервативне Америке“. Време за то истиче. Почев од другог мандата Џорџа Вокера Буша, Америка је дубоко подељена земља. Поделе су политичке, класне, те расне и етничке, с евидентним порастом расно мотивисаног насиља.   

За то време, криза се продубљује и у ЕУ, том „другом полу“ западног света. Мигрантска криза долива уље на ватру. Постоје снажне индиције, или макар основана сумња да је и то део плана либералних елита да у Европи остваре своје утопијско мултикултурно друштво. Услед свега тога, ЕУ не само што престаје да буде привлачан модел већ и њена будућност долази под знак питања. Штавише, њен распад се може прогнозирати с великом вероватноћом.

Ову ситуацију сумира Чарлс Краутхамер у коментару писаном за Вашингтон пост, у коме с дубоком резигнацијом констатује да је „епоха доминације Запада, предвођеног последњом преосталом суперсилом – изузетном Америком“, најзад дошла до свог краја: „Сада се аутократије враћају и добијају на снази, демократије се повлаче, а САД напуштају освојене позиције.“ Чак се и „Обамин поход на Исток завршио крахом, јер су на страну Кине већ прешли и Филипини и Малезија, а још четири америчка савезника у том региону почињу да траже ’резервне аеродроме’“.   

Повлачење САД, како сматра Краутхамер, почело је с Обамом, а наставиће се и под Трампом. И „политика изолације Русије, коју је хвалио Обама, доживела је сраман фијаско. Највећи демократски клуб Запада – ЕУ – може се ускоро распасти на делове због ширења покрета на континенту попут онога који је породио брегзит“. То је кратки резиме геополитичке реалности на почетку Трамповог мандата.

 

Геополитички тектонски поремећај Наступило је време за преиспитавање великих стратешких одлука. Свет је изложен правом геополитичком земљотресу. Услед тога долази и до оштрих подела унутар западних политичких елита, од којих су неке, више по инерцији, за наставак статуса кво, док друге све јасније увиђају неопходност налажења нових решења. У условима кризе модела европског уједињења, све противречности се испољавају с новом снагом. Јављају се „земље-одметници“, које настоје да се другачије позиционирају у свету који се великом брзином мења, попут Мађарске; друге ће све гласније захтевати сопствени брегзит (Француска, Холандија).

Британија је, веома дуго, играла улогу америчког „Тројанског коња“ у ЕУ. Тињајуће незадовољство према Бриселу и „европским институцијама“ прераста у отворено супротстављање и добија своје лидере, попут Најџела Фараџа. Успех британског референдума значи да ће Британија убудуће ићи својим путем. Како су показале већ прве изјаве нове премијерке, британска влада очекује да ће штете које ће Британија имати од брегзита бити компензоване тешњим везама са САД, па и остатком англосаксонског света. Остатак ЕУ (на челу с Немачком) је, мање-више, препуштен сам себи. Она ће убудуће бити заузета сопственом кризом, суочавајући се са све снажнијим претњама дезинтеграције и распада. Сасвим је извесно да у тим околностима неће моћи преузети ону либералну штафету коју је немачкој канцеларки понудио одлазећи председник Обама. У будућности она неће играти улогу империјалне, него много скромнију улогу регионалне силе – и не више од тога. Њен положај одређује и чињеница да се налази између два светска геополитичка пола (Америке и Русије). А у том судару једноставно нема места за трећег.

Овај британски заокрет не би имао много смисла да је Хилари Клинтон изашла као победник из америчке председничке трке. Али, за многе неочекивано, побеђује дојучерашњи аутсајдер. У коначном исходу: Америка одустаје од својих глобалистичких визија и сна о либералној планети и окреће се самој себи, бирајући пут империјалног узмицања и консолидације унутар саме империје. Јединствено тржиште ће вероватно бити остварено, али у далеко скромнијим размерама.

Свет је последњих година изложен правом геополитичком тектонском поремећају, у коме су велике силе, или империје у настајању, присиљене да редефинишу своје позиције и изнова бирају и реализују сопствене пројекте пожељне будућности.

Догађаји о којима је реч представљају одговоре на те изазове. На свом тријумфалном походу ка Белој кући, Доналд Трамп је уживао здушну, дискретну и тачно дозирану подршку дела америчке политичке и економске елите и појединих обавештајних служби. Није тешко закључити којег: то је заправо део америчког естаблишмента који је, у новим околностима на почетку 21. века, одлучио да преживи, спасавајући оно што се још може спасти.

Његов први и најважнији задатак је консолидација посустале Америке. Уколико у томе не успе, могао би преузети улогу сличну оној коју је на залазу совјетске империје играо Михаил Горбачов и остати упамћен као „администратор распада“ западне империје.

[/restrict]