ОН ЈЕ ДОШАО ИЗ РУСИЈЕ

ЗАХАР ПРИЛЕПИН – ДОБИТНИК АНДРИЋЕВЕ НАГРАДЕ

Пише Желидраг Никчевић

Либерална елита, која га је пре Крима и Новорусије беспоговорно прогласила великом надом руске књижевности, изненада се присетила: они у ствари не желе да признају Захара Прилепина за најважнијег руског писца протекле деценије. Наравно да је сад касно за кајање и повлачење комплимената, али стварно: шта се ту десило?

После великог романа Обитељ Захар Прилепин је најавио да ће се „мало одморити од прозе“. Кад се недавно појавила збирка прича Седам живота, један од водећих руских критичара Алексеј Колобродов поставио је питање: „Ако се он тако одмара, шта ће написати кад буде радио?“

Кад је Захар Прилепин с романом Обитељ постао лауреат књижевне награде „Бољшаја књига“, то је у једном делу руске интелектуалне јавности изазвало поприличну узрујаност. Ужас, скандал! Није фер! Либерална елита, која га је пре Крима и Новорусије беспоговорно прогласила великом надом руске књижевности, изненада се присетила: они у ствари не желе да признају Захара Прилепина за најважнијег руског писца протекле деценије. Наравно да је сад касно за кајање и повлачење комплимената, али стварно: шта се ту десило?

[restrict]

ИМПЕРИЈАЛНО РУСКИ, АРХАИЧНО ЛЕВО… Није никаква тајна да су Прилепинов стреловити успон својевремено најавили и поздравили најстрожији руски критичари, па и његове славне колеге Акуњин, Сорокин, Пељевин, Улицка… сви редом прозападно и либерално оријентисани. У некој врсти зачуђујуће опште сагласности, Прилепин је добијао све значајне руске награде: од „Јасној Пољани“ до „Бронзовој улитки“ и од „Нацбеста“ до „Бољшој књиги“. И сад очигледно није толико важан скандал (као ситна пакост либералне жандармерије), па ни саме награде, колико чињеница да Прилепин упорно наставља да буде главни – најчитанији и најутицајнији, а истовремено заступа империјално руске и архаично леве (не прогресивно леве) погледе на свет.

Простије речено, престали су да га воле због Крима и Новорусије. А због чега су га заволели? Ни ту нема неке нарочите мистерије. Прилепин очигледно поседује огроман приповедачко-лирски дар. Додуше, у почетку се говорило да су његови текстуални механизми – прекоокеански. Тако је своје мајсторије изводио велики Хем. Тако су радили Џек Лондон и Труман Капоте. Али то се односило само на композицију. Све остало је било и остало руско, од Гогоља према Газданову, и даље, према Распутину, Белову… А стил прилепински – не можеш га ни са ким помешати.

При томе, тај стил од старта баш нимало није личио на оно што пишу тзв. народњаци. Прилепинов текст је прецизан, спокојан, самоуверен, оптимистичан – антиглобалисти не пишу тако. И уопште, он не изгледа као „ватник“ (више као репер). Не проповеда, не тера вас да се кајете, не жали се на грозне друштвене околности. Чак и кад не делите погледе аутора и погледе његових хероја, у Прилепиновим причама увек делује магија – увек су ту љубав, бол, вера и страст, и одбијање да се човек помири са лажима. Денис Гуцко чак тврди да Прилепинови романи углавном говоре о честитости – са благим укусом крви…

27ЧВРСТ КАО СТЕНА Дмитриј Биков, један од најбољих руских писаца и вероватно најкомпетентнији Прилепинов супарник са либералне стране, искрено констатује да је Прилепинова проза препуна суштинске среће – радосног дивљења пред сопственим постојањем и величанственим могућностима које оно открива. „Прилепин је добродушни писац, што је данас веома ретка појава. Само погледајте како он пише о женама, како ужива са пријатељима! Колико је ту нежности, колико поезије! Уз то, он остаје писац који активно делује, и не боји се ни председника, ни ђавола, ни друштвеног мишљења – и не заборавља да се размножава, да бисмо имали за кога да градимо срећну Русију. Проза Захара Прилепина изазива жудњу за животом. Још десетак таквих романа, и Русији неће бити потребна никаква револуција.“

Капитолина Кокшенева закључује да је Прилепинова проза – енергетска. Међутим, за разлику од тупих енергетских напитака, у њој доминира истинска животна снага, крепко уграђена у сваку реч. „Он је дошао из Русије; он неће и не може да живи с пола снаге. Такав је његов драјв.“

Владимир Личутин најважнијим квалитетом Прилепинове прозе проглашава својеврсну музику љубави. „Његов језик је потпуно обичан, нема ту никаквих сложених метафора и поређења… Међутим, те једноставне речи као да су освештане музиком љубави; текст готово неприметно постаје све привлачнији и узбудљивији. Мислим да Прилепинову прозу спасава музика…“

Сергеј Шаргунов посебно истиче Прилепинову спремност да се без оклевања и калкулација бави општим друштвеним изазовима. „Он се радосно купа у историји своје земље, и у њеном свакодневном животу, као у леденој реци, а управо то одмеравање према актуелности увек је пратило велику руску литературу. И друго што је битно код Прилепина – то је присуство личности. Оно што је изван текста. Чврст као стена, не само у тексту него и као личност. Нека се незадовољни мрште колико год хоће, али од тога не можеш побећи: без интриге зване ’судбина аутора’, без биографске магије текст ће брзо увенути.“

Незадовољних, наравно, увек има – нервирају их Прилепинова дружења са политички некоректним светом, и наравно, његов успех. Чула се и оваква оптужба: „Није могуће да је он сам написао Обитељ.“ (Баш као Шолохов.) Али дух дише где хоће. Божји дар се не добија за добро учење и примерно владање. Прилепин својим делима и својим животом очигледно обнавља величанствени дух руске књижевности из времена Гогоља, Достојевског, Толстоја, Шолохова, Леонова, Распутина… не само врхунским приповедачким мајсторством већ и националним, моралним и интелектуалним ангажманом, директно се уплићући у новију историју своје земље и свог народа. То и јесте суштинска особина руског писца: да осећа, разуме и преноси дух заједнице, да прати тај судбоносни национални пулс – као личност, у пуној егзистенцијалној тежини.            

Лав Пирогов: Он је жесток, али и опрезан

„У Русији данас постоји много сјајних писаца, али: ко за њих зна? Боравећи у стваралачкој изолацији, ван активног престоничког хоризонта и критике, они губе оријентацију, као космонаути у бестежинском стању. С друге стране, оријентација се може изгубити и кад писац ступи на велику сцену, под пријатељске и непријатељске рефлекторе. Захар Прилепин, међутим, све ради правилно. Он је жесток, али и опрезан. Дрзак је – а истовремено љубазан и пријатан у комуникацији. Естетички је умерен, а уздржаност и умереност – то су вам обележја класике. У естетици је као и у картама: кад узмеш мање, још се може победити, кад узмеш превише – не!“

 

Андреј Максимов: Феномен велике руске књижевности

„Прилично опрезно сам се односио према ономе што ради Захар Прилепин… све док нисам купио и прочитао његов последњи роман Обитељ. Затворио сам роман и помислио: ’Ма нека он ради шта год хоће, нека се одушевљава људима који ми нису нимало симпатични; све то нема никаквог значења ако је он написао овакав роман.’ Апсолутно сам покорен том књигом. Сад у мом животу постоје два Захара Прилепина. Један се бави политиком – нека му Бог да здравља. Други је написао роман који слободно можемо назвати феноменом велике руске књижевности.“

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *