ОД ПОБЈЕДНИЧКОГ ЗАНОСА ДО ХИПОКРИЗИЈЕ

Пише Веселин Матовић

Да ли је пристајање опозиционих (српских) странака на безначајан (узгредан) статус имена српског језика у образовном систему признање несрпског језичког идентитета и уопште – несрпског карактера Црне Горе?

Родитељи у шоку“, „Шок у Црној Гори“, „Родитеље шокирао нови црногорски буквар“, „Родитељи шокирани“, „Црногорски буквар удар на мозак дјеце“. Ово су наслови текстова који су се, поводом скорашњег покушаја протурања у црногорске школе књижице под именом Црногорски буквар, из дана у дан, појављивали у овдашњим медијима. „Шокиране“ су и опозиционе странке, и професори универзитета, и књижевници. Држане су конференције за штампу, писана саопштења.

[restrict]

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ДВА ЦРНОГОРСКА ЈЕЗИКА Безначајнијег повода за толико узбуђење и незнатнијег штива, које је имало већу медијску промоцију, мало је кад било. Право је чудо да нико од тих „шокираних“ родитеља, новинара, политичара и писаца није, током посљедњих неколико година, ушао у било коју овдашњу школску учионицу. Да јесте, видио би тамо лако уочљив пано и на њему крупно исписану тзв. црногорску азбуку са тридесет и два слова, и не би се сад оволико узбуђивао због појаве некакве књижице, која нити има одобрење за употребу у школама, нити је дошла до руку иједног ученика, уколико му је необавијештени родитељ није донио. Скоро исти такав буквар, али под именом Чигра слова и гласова и поднасловом Црногорски језик за први разред основних школа у употреби је у овдашњим школама још од 2011. године, па се због тога нико досад није пренемогао. Све што се налази у тој прокаженој књижици, ама баш све, одавно је дио наставне праксе (најмање пет година) у црногорским школама: и З́ и Ć, и з́еница и ćекира, и ђед и међед, и ћешитељ и ђетлић (дјетлић), и ćекутић (сјекутић) и ућеха (утјеха) и суćед (сусјед)… Уосталом, црногорска власт је, због та два слова, прије двије године, основала на Цетињу Факултет за црногорски језик, као институцију од највишег државног интереса, на коме се сви студенти финансирају из државног буџета! Кажем да је тај факултет основан „због два слова“ из разлога што и на Филолошком факултету у Никшићу постоји катедра за црногорски језик, али се тамо та два слова, као ни званични, „јотирани“, правопис црногорског језика, не прихватају (тамо се залажу за „нејотовану“ варијанту тзв. црногорског језика и Вукову норму, али под другим именом), па је власт, да би произвела одговарајући наставни кадар, основала посебан факултет и тако легализовала два црногорска језика: „јотирани“ и „нејотовани“ – „цетињски“ и „никшићки“. Напокон, тзв. црногорски језик, споразумом власти и опозиције и у складу са овдашњим Уставом, озакоњен је као наставни језик у црногорском школству. Тиме је познавање његове норме, ма каква била, постало обавезујуће за све ученике за шта су, разумије се, неопходни и одговарајућих уџбеници. Није, ваљда, да је, дајући сагласност на такав закон, опозиција мислила да ће власт тражити од ње дозволу за њихово штампање ?

О  насиљу над именом српског језика у Црној Гори написане су стотине текстова и десетина књига, одржано је мноштво научних и протестних скупова, неки су професори остали без коре хљеба, вођени су судски спорови и ту се више мало шта ново може казати. Међутим, сад, ево, као да се ништа од свега тога није десило, пренемажемо се (какве ли хипокризије!) због неког необавезујућег буквара и два слова, али и не помишљамо да се позабавимо питањем зашто, иако је, ево већ увелико одмакла и пета школска година од како је (2011) између овдашње власти и опозиције склопљен

 

ОПАСНА ЗАМКА Споразум о називу првог и најважнијег наставног предмета, програма и уџбеника за тај предмет још увијек нема, а нема ни изгледа да ће их ускоро бити. Настава у школама изводи се по програмима и уџбеницима за наставни предмет именован (2010) као Црногорски језик и књижевност, иако су и тај предмет и ти уџбеници суспендовани законским одредбама произишлим из поменутог споразума, а предмет именован као Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност. Уз обавезу да се хитно приступи изради томе новом имену одговарајућих програма и уџбеника, а да се настава у текућој школској години (2011/2012) изводи према програмима и уџбеницима рађеним за предмет Матерњи (српски, црногорски, бошњачки, хрватски) језик и књижевност, формирана је и комисија стручњака из два супротстављена блока, са задатком да до почетка нове школске године обави тај посао. Споразумом, који је, измјеном одговарајућих чланова Општег закона о образовању, верификован и у Скупштини Црне Горе, било је предвиђено, уз чврста обећања његових потписника, међу њима и тадашњег „шефа“ Црне Горе Мила Ђукановића, да ће се његова примјена будно надгледати и свако кршење најстроже кажњавати, о чему ће, редовно, једном мјесечно, јавност бити обавјештавана.

Споразум су, присјетимо се, промовишући га као своју заслугу и велику побједу, еуфорично поздравили (чак се и славило у неком ексклузивном подгоричком ресторану) опозициони лидери. Био је то, тврдили су у побједничком заносу, „историјски чин“ (sic.!), којим је коначно ријешено питање имена језика у црногорском образовном систему, односно „враћен српски језик“ у овдашње школе, те да су у „преговорима“ с влашћу „добили више него су очекивали“ итд. То нам говори да су управо они били креатори и предлагачи његових кључних одредаба па и назива наставног предмета, и да су на цијелу ту ствар гледали кроз призму својих страначких интереса, калкулација и очекивања. Није, дакле, проблем у томе јесу ли они добили више или мање од онога што су очекивали него у томе на шта су пристали и да ли је то било у интересу грађана које су заступали.

На примједбе групе никшићких професора да се ту ради о опасној замци и да Споразум, са таквим именом наставног предмета, неће никада бити, нити може бити, примијењен, те да ће, признање и прихватање од стране опозиционих (српских) странака, политичког имена црногорски (не само као политичке него и као лингвистичке чињенице) и приде – његове супремације над именом српски језик у образовном систему, имати погубне посљедице по заступнике српског језичког идентитета у Црној Гори, и да је то кудикамо радикалнији потез од оног из 2004, када је српски преименован у матерњи са додацима у загради, одговарали су с крајњим ниподаштавањем.

ЋУТАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ – ДИО СПОРАЗУМА? Тако су ови непослушни никшићки професори, иако давно прије тога због исте ствари (због опирања преименовању српског језика у овдашњим школама) отпуштени с посла, опет ударени по глави, и то од оних од којих то нијесу очекивали. Тој славодобитничкој еуфорији тада се (додуше, мање-више прећутно) придружило и низ српских културних организација и уопште – највећи дио тзв. интелектуалне елите блиске страначким врховима и, углавном, ухљебљене у државним образовним и културним институцијама. Осим Српског националног савјета, који се недвосмислено заложио за хитно поништење и Споразума и, из њега произашлих, законских рјешења, ниједна друга организација није се ни до данас огласила у вези са овим питањем.

Нажалост, вријеме је показало да то није био споразум о чувању имена српског језика и српског идентитета Црне Горе него напротив – договор о њиховом нестајању! Иако су, ево, прошле четири године, ниједна његова тачка није испоштована: нијесу донесени нови програми, нијесу написани нови уџбеници, настава се, као што је већ речено, изводи по уџбеницима за непостојећи наставни предмет Црногорски језик, који се, супротно Закону, редовно, свако године, доштампавају; предмет се у школским дневницима уписује као Црногорски – срп, бос, хрв. језик, или још упрошћеније – као Црногорски – сбх језик; цртица којом је српски био привезан за црногорски, продужила се, ипак, у црту, па се српски откачио и тако, невезан ни за шта, сведен на једно слово, потпуно изгубио из вокабулара школске омладине. И нико због свега тога није позван на одговорност. А што је најгоре – нико се због такве („историјске“) преваре није постидио.

Поставља се питање – будући да је Влада у лику тадашњег премијера Игора Лукшића била гарант примјене Споразума, зашто о свему томе годинама ћути изиграна опозиција? Зашто не инсистира на његовој примјени, или пак не тражи некакво ново рјешење? Зашто је ово важно, несумњиво, једно од најважнијих у културно-политичком простору Црне Горе, за српски народ – и судбоносно питање „гурнуто под тепих“? Није ли и то, можда, дио Споразума, онај незаписани, каквих увијек има када су у питању страначко-политичке погодбе и трговине, које се углавном склапају по начелу: „да се договоримо да се ништа нијесмо договорили, да би смо се, када нам устреба, опет договарали“?

Није, разумије се, никаква штета што се Споразум није испоштовао. И да јесте, ништа битно не би се промијенило. Извјесно, темељне измјене наставних програма и уџбеника биле би значајне (у мјери, наравно, у којој је наша упропашћена школа данас у стању да утиче на формирање здраве националне свијести и уопште – вриједносних критеријума својих ученика), али не би ријешиле кључне проблеме и штете по српско национално биће Црне Горе проистекле из његовог садржаја.

 

РАСТЕГЉИВА ЦРТИЦА ИЗМЕЂУ СПЦ И ЦПЦ Наиме, пристајање опозиционих (српских) странака на безначајан (узгредан) статус  имена српског језика у нашем образовном систему није ништа друго до признање несрпског језичког идентитета и уопште – несрпског карактера Црне Горе. То што се и он (српски језик) нашао међу наставним језицима (својим псеудонимима), у црногорским школама и у имену наставног предмета, само због „исте лингвистичке основе“ са тзв. црногорским језиком, а не због тога што најмање половина становништва Црне Горе тако именује језик којим се служи, и што се само на томе језику (а не на било ком са списка у називу наставног предмета) настава у црногорским школама изводила од њиховог настанка, изводи и данас, а изводиће и док буду постојале, био је, у ствари, провидан шибицарски трик црногорске власти и њеним марифетлуцима недорасле опозиције. По том основу ту су се могли наћи и руски, и бугарски и македонски и било који друго словенски језик, јер сви они имају исту лингвистичку основу!

И још нешто: тим пристајањем не само што је паралисан до тада веома жив народни отпор преименовању српског језика у Црној Гори (људи су након доношења Споразума напросто сагнули главе и збуњени – заћутали), и, у вези са овим питањем, стављен фластер на уста српској лингвистичкој науци, него је, и те како, отежано и питање статуса (опстанка) Српске православне цркве, чије име актуелни режим такође настоји промијенити или забранити на овим просторима. (Видјели смо недавно шта је о томе казано у актуелном Нацрту закона о вјерским заједницама.) Треба имати у виду да се идентитет помјесних православних цркава, па и Српске, конституисао првенствено на основу језика (имена језика) на коме се преноси јеванђељска порука, Божија ријеч, а не на основу имена народа („јер у Христу нема ни Јеврејина, ни Грка, ни роба, ни слободњака“), и само једним  дијелом на основу имена држава у којима су вршиле и врше своју мисију. Тиме православна црква слиједи оно што се збило на Педесетници, када су људи из различитих народа сваки на свом језику чули апостоле како проповиједају ријеч Божију, и у томе се она, између осталог, битно разликују од централистичке Римокатоличке цркве у којој постоји само један (латински) службени језик.

Српска православна црква, дакле, не види себе као цркву само српског народа или цркву државе Србије (мада јој то заступници тзв. ЦПЦ, црногорски етнофилисти, настоје приписати). То није записано у њеном Уставу, али јесте да је њен језик српски и писмо ћирилица, па се у свим њеним епархијама широм свијета служи само на српском језику и службене књиге штампају ћирилицом. Питање је онда, како ће се, уз постојеће уставне  и законске одредбе о језику у Црној Гори, којима се тзв. црногорски именује као службени (приоритетни) а српски као узгредни (мањи и од мањинског), а које су, политички представници Срба, де факто и де јуре, признали  и прихватили овим Споразумом, ријешити питање статуса СПЦ у овој држави? Ако се име СПЦ нераскидиво везује за име српског језика, значи ли то да им је намијењена иста судбина, те да ће се, на крају, у црногорском парламенту, додијелити истовјетан статус и СПЦ?

 И да ће, по инерцији и у духу овога споразума, једнога јутра, између тзв. ЦПЦ и СПЦ осванути само једна растегљива цртица, као тачка на све наше неспоразуме?

[/restrict]