На небеском и млечном путу

Српски филм у 2016. години

Пише Владислав Панов

Осим доминантног присуства социјалног коментара, али, занимљиво, за наше уобичајености у том смислу врло уздржаног, неагресивог и одмереног чак, једна, да тако кажемо, позитивна меланхолија, прикладна менталитету овдашњем, као и окретање животним, савременим темама, па, врло неуобичајено, и класичним жанровским филмовима, чине богатство понуде овогодишње српске филмске продукције на какво нисмо навикли

Кад год се осврћемо за годином иза нас покушавајући да је сагледамо и са места с кога се сумира учинак домаће кинематографије, прво што се намеће као главни утисак је да је добро што је за нашу кинематографију уопште постојала било каква пословна година. Заправо, превише је непроменљивих стања и константи и у овом послу да би се очекивало да се ишта промени. У суштини одавно ова земља нема своју кинематографију у смислу организованог филмског рада на свим неопходним нивоима, почев од осетног и адекватног државног подстрека, па и снажне државне стратегије у смислу коначног схватања каква се моћ уопште налази у организованој и озбиљној кинематографији када њена дела, као, позитивни или негативни амбасадори, крену изван наше границе. Овако, једним делом као државно организована, а оним другим, далеко већим, препуштена приватним и клановским варијантама и делањима, наша филмска производња је забележила још једну годину стагнације и осредњег укупног учинка. У овом потоњем, приватно-буразерском сегменту се одавно ништа не мења. И док се баш из тог сектора чују највеће замерке, онај други, иако подржан од државних институција и фондова, није успео да оправда поверење институција којима је управо поверење у поједине ауторе опис посла, па и сврха постојања.

[restrict]

Богатство понуде

Отуда је „Стадо“ (најгледанији домаћи филм у биоскопима), остварење којим је глумац Никола Којо после рада иза камере на телевизијској серији „Надреална телевизија“ дебитовао на истој позицији када је реч о великом екрану, најбољи шлагворт за ову тему јер се бави портретом актуелних односа унутар наше кинематографије, и иако духовита ова социјално врло реалистична сатира, кроз причу о томе шта све људи из његове бранше морају да учине не би ли коначно дошли у позицију да раде сопствени посао, даје и опомињуће тужну слику о стању унутар целог друштва. И некако се чини да је нехотице или са умишљајем баш та намера била кључни иницијатор започињања тешког и неизвесног посла званог снимање филма и код већине Којиних колега. Иако су, наравно, многи од 2016. дистрибуираних филмова били започети у ко зна којим све тренуцима у времену чак и далеком од нас, њихова је овогодишња заједничка позиција на тржишту, односно заједнички учинак, некако, делује, коначно пружио мало другачију општу годишњу слику од оне коју смо имали претходних сезона. Осим присуства тог социјалног коментара, али, занимљиво, за наше уобичајености у том смислу уздржаног, неагресивног и одмереног чак, једна, да тако кажемо, позитивна меланхолија, прикладна менталитету овдашњем, као и окретање животним, савременим темама, па, врло неуобичајено, и класичним жанровским филмовима, чине богатство понуде овогодишње продукције на какво нисмо навикли.

Ако почнемо од самог краја, врло је, рецимо, прикладна горњој опасци појава новог костимираног (условно речено историјског) остварења Здравка Шотре „Санта Марија дела салуте“, које се бави великим љубавним јадима чувеног песника Лазе Костића захваљујући којима је и настала његова незаборавна љубавна поема из наслова филма. У Шотрином маниру овај филм отвара врата једне епохе, али и опомиње да су љубавне приче не само оно што „народ жели“ већ и што би морао да жели. При том, а што његовим колегама не пада на памет, завирује у нашу историју на поменути пријатно неагресивни начин извлачећи из ње, многи ће рећи чак и дрско, позитивне ствари. Добро је што постоји овакав филм једнако као што је публици драго и поменуто „Стадо“. Уз ове коначно позитивно наелектрисане филмове ваљало би потенцирати у најбољем светлу филм и мини-серију, коју недавно видесмо на РТС-у, „Дневник машиновође“. Одавно наш филм није имао овако занимљиво уврнути и истовремено значајно сентиментални, а опет и ангажовани, вишеслојни и црнохуморно духовит филм. То што није гледан колико заслужује током свог кратког боравка у биоскопима надокнадио је у телевизијском издању. И биће наш представник у конкуренцији за номинацију за Оскара за најбољи страни филм. Сасвим заслужено, као што ће и сасвим незаслужено бити занемарен у том контексту. Тиме опет долазимо на системски проблем наше кинематографије чија дела због неорганизованости, незаинтересованости државних институција и органа, те слабашне логистике, годинама изостају из такмичарских програма великих фестивала, а заобилазе нас и номинације за Оскара. „Дневник машиновође“ то неће променити, али носи у себи дух који ће сигурно побољшати, барем у некој мери, општи утисак овогодишњег кинематографског учинка наших аутора. Уосталом, изгледа да слично мисле и његове колеге пошто је аутор овог филма Милош Радовић ових дана од Удружења филмских уметника Србије добио Награду за филмско стваралаштво у 2016. години! У овој категорији „нежних“ филмова с пуно духа и позитивних емоција предводничко место ипак заслужује једно друго дело, „мало“ готово као да је реч о минималистичком раду као ставу и изазову, остварење Срђе Пенезића „Име Добрица, презиме непознато“, које се бави у најширем смислу одрастањем, али на необичан и што се наратива тиче оригиналан начин.

 

Успех руске премијере Крај године, као ударни део филмске сезоне, обележио је, кажу, велики успех руске премијере, одржане у Москви, новог филма Емира Кустурице „На млечном путу“ чију су бизарну и померену презентацију словенске душе врло лако, као своју, препознали и прихватили у земљи чија је баш таква конструкција духа и филмског укуса нека врста националне карактеристике. „Војна академија 3“, сада у форми биоскопског филма, и „Игла испод сена“ Ивана Мариновића су такође као новитети тренутно у биоскопима и пред очима публике која их различито прихвата. Овај други је занимљив јер представља врло оштру социјалну осуду друштва које у „транзицији“ прихвата отимање као основну мотивацију у међуљудским односима, а што је главна карактеристика такозваног неолибералног капитализма који је и нама безнадно и непроменљиво успешно наметнут. Такође, текуће присутан пред публиком је и ТВ серијал „Убице мог оца“, који представља, иако не баш оригиналан (претерано сличан скандинавским серијама сличне тематике), али за наше прилике пионирски подухват када је реч о жанровском раду, пошто класичну детективску серију, с крими причом дубоко протканом политичким заверама, ми не само да деценијама немамо већ је никада нисмо ни имали. Посебна је занимљивост ове серије, међутим, дело случаја будући да су се неки детаљи њеног заплета поклопили с текућим убиствима из стварности, а чију су подударну случајност коју само живот може да режира врло радо подржали локални таблоиди, па са увек дежурним љубитељима завера чине да „Убице мог оца“ добију и димензију узбудљивости коју аутори нису имали на уму приликом писања заплета. Иначе, када већ помињемо крими жанр, из неког разлога најређе експлоатисан у историји домаће кинематографије, почетак 2016. је у његовој промоцији обележио филм „Влажност“ Николе Љуце, прилично хваљен, па и фестивалски присутан у првом делу године. Спортска драма са елементима трилера „Јесен самураја“ сигурно припада овој врсти, за наше прилике неуобичајено профилисаног жанровског филма, мада је најпре због извођења, али понешто и због саме приче, овај филм нешто инфериорнији у друштву поменутих.

На крају овог разматрања српске филмске 2016. године, рецимо и ово: због филмова који су у овом периоду доживели своју премијеру, она неће бити посебно упамћена. Али ће први пут после много времена бити то година од које се нећемо стидети и у којој су наши аутори понудили својој публици разноврсност, квалитет, занимљивост, актуелност и сентименталност и све то, невероватно, без каљуге, патоса, мржње и наметања стида и инфериорности због тога што смо то што смо и што никако да коначно јесмо оно што нам други намећу као неопходно и пожељно. Делује, наиме, да је победнички учинак наше кинематографије у овој години што се коначно ослободила, макар то било и само накратко, србомрзачких диктата, наметања атмосфере националне фрустрираности и гриже савести, као и срамотне инфериорности у односу на сав онај силни други, „нормалан свет“, коме наш менталитет не да не припада него му и опасно смета и шкоди.            

 

ОДЛАЗАК ГЛУМАЧКИХ ЛЕГЕНДИ

Ова ће година, међутим, многима остати у врло тужном сећању због одласка неких веома значајних, публици драгих и до висине заслужене легенде најпре својим радним учинком

Dragan Nikolic

заслужних људи. Велимир Бата Живојиновић пре свих, „Валтер“ који је обележио читаву епоху у домаћем филму и деловало је да је јачи и од саме смрти, отишао је у легенду управо побеђен у тој борби за овоземаљски живот, али је тим, јединим, поразом купио једну од најважнијих позиција на оној, вечној позорници. Слично се може рећи и за Драгана Николића, лежерног београдског шмекера због кога и после кога овај асфалт више никада неће бити исти, али ни глумачки посао на овим просторима. На врло сетан начин због њиховог одласка ова ће се година памтити.

 

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *