Марш на Дрину 2017

Пише Никола Врзић

Да ли пркосна прослава Дана Републике Српске у Бањалуци значи да и Српска и Србија коначно прелазе у офанзивну фазу заштите наших државних и националних интереса, и хоће ли се ова српска офанзива неминовно сударити с албанском?

У последњих 25 година, колико је прошло од настанка Републике Српске 9. јануара 1992. године, није њен рођендан, Дан Републике Српске, привукао толико пажње као овогодишњи, иако „за међународну заједницу (Дан Републике Српске) не постоји“, како је изволела да нас подсети (подучи?) америчка телевизија на српском језику Н1. Баш зато је, зато што нам не желе да постоји, толико пажње и изазвао овај Дан Републике Српске, и управо у томе лежи значај његове овогодишње прославе у којој су учествовали и лидери Републике Српске и патријарх српски и председник Републике Србије и министри у Влади Србије и амбасадор Русије у Босни и Херцеговини и представници амбасаде Кине и других земаља Истока и, наравно, нико са Запада. Подударило се све то, некако, и са дипломатском претњом шефа српске дипломатије Ивице Дачића упућеном Црној Гори и Македонији да ћемо им узвратити истом мером ако наставе да раде против наших интереса, и са претњама да ћемо Заједницу српских општина на Косову и Метохији формирати самостално ако тамошњи Албанци наставе да то формирање блокирају, и тешко је одбранити се од налета наде да сви ови инциденти нису међусобно изоловани већ да су повезани, и да тако повезани представљају назнаке политике коју ће Србија убудуће водити, сувереније него за све досадашње време свог тумарања по путу евро(атлантских) интеграција без сопственог посебног интереса, што јој ти евроатлантистички кругови, узгред буди речено, и даље врло топло прижељкују…

[restrict]

ПРОСЛАВА СРПСКЕ Прослава Дана Републике Српске, елем, постала је изузетно важан политички гест услед прошлогодишњег покушаја Сарајева и његових америчких инспиратора да Српској укину њен дан, не (само) због његове симболике већ пре свега као степеницу ка укидању и имена Републике Српске – уз истоветно образложење као и у вези с празником, да вређа остала два конститутивна БиХ народа; писали смо о томе нашироко а сада само подсећамо – а тиме и ка укидању саме Српске. Уследио је, као што је познато, јесенашњи референдум у Републици Српској који су Сарајево и Запад покушали да осујете преко Уставног суда БиХ и претњи казнама и насиљем, али било им је узалуд. Народ Српске је, као што се и очекивало, на референдуму 25. септембра 2016. рекао да и даље жели да прославља дан своје републике, но важније од тога биле су две чињенице. Прва, Српска је себи изборила право да референдумом одлучује о питањима која је се тичу, чиме је створила и те како важан преседан за све будуће прилике. И друга, успела је да се за то право избори без обзира на све споменуте претње и притиске, што није само ин виво демонстрирало да је на заласку време апсолутне америчке свемоћи на овим просторима, већ ју је, Српску, тај успешни отпор америчком притиску учинио јачом пред сваким наредним притиском.

Прилика да се овај закључак, о стеченој отпорности на амерички притисак захваљујући сопственој одлучности ојачаној руском подршком, провери у пракси уследила је овог понедељка 9. јануара. Провера је успела како се само пожелети може, о чему невољно па зато и најбоље сведочи супарничка страна. У извештају америчког Радија „Слободна Европа“, тако, наводи се да, „иако се формално Дан РС“ – „који је одлукама Уставног суда БиХ проглашен неуставним“ – „третира као секуларни празник, његово обиљежавање је почело црквеним обредом који је предводио патријарх српски Иринеј“, „као један од централних садржаја прославе Дана РС, учесници свечаног дефилеа уз звуке ’Марша на Дрину’ прошли су главном саобраћајницом и стигли до Трга Крајине у центру Бањалуке, гдје је у завршници интонирана химна Републике Србије ’Боже правде’“, но најсимболичнијим се чини то што је „прије свечане параде, односно церемоније обиљежавања неуставног дана РС (сиц.), предсједавајући Предсједништва БиХ Младен Иванић на Тргу Крајине у центру Бањалуке постројио јединицу Оружаних снага БиХ, припаднике Трећег пјешадијског пука, који су му предали рапорт“. Овај је рапорт, наиме, био нарочито крцат симболиком српског отпора евроатлантском менаџменту Босне и Херцеговине зато што су учешће Трећег пешадијског пука ОС БиХ, који иначе чине војници из Републике Српске, у бањалучким манифестацијама 9. јануара изричито забранили и Министарство одбране БиХ, и америчка амбасада у Сарајеву, и тамошња НАТО команда, такорећи намесништво, које је преко своје команданткиње, бригадне генералке Гизеле Вилц саопштило да би „у овом тренутку, учешће било ког припадника ОС БиХ у било којем делу програма ’Дана Републике Српске’ (сиц.) 9. јануара представљало кршење Закона о одбрани“.

ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА Ови покушаји забране произвели су исту количину ефекта колику и покушаји забране прошлогодишњег референдума, после чега је потегнут (такође већ виђени и сасвим неделотворни) арсенал незадовољних саопштења којима, ваљда, нарочиту пажњу више не придају ни они који морају да их састављају да би изгледало да и даље представљају некакав фактор. „Непоштовање одлуке Уставног суда БиХ представља кршење владавине права, а они који то чине, морају за то да одговарају“, саопштила је америчка амбасада у Сарајеву, подвлачећи да је „жалосно што политички лидери користе ову прилику да додатно поларизују политички дијалог у БиХ, уместо да решавају непосредне проблеме“, а на сличан начин је, безубо дакле, портпаролка ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини позвала „све политичке лидере у Босни и Херцеговини да се суздрже од реторике подела и да се усмере на виталне политичке и привредне реформе“. Смену председника Републике Српске Милорада Додика, или члана Председништва БиХ Младена Иванића који је куражно и на сопствену одговорност на улице Бањалуке извео припаднике Трећег пука, као ни санкције Републици Српској, нико се није усудио чак ни да спомене као могућност, и, ако добро ишчитавамо знакове поред пута, најгоре што може да се догоди јесте да незадовољни БиХ намесници свој немоћни бес искале тако што ће казнити војнике постројене у Бањалуци 9. јануара.

Тек, имајући у виду релативну лакоћу с којом је спровео и јесенашњи референдум и овонедељну прославу празника који за међународну заједницу не постоји, не треба нарочито да нас чуди што Милорад Додик за 2017. годину најављује офанзиву, „политичку офанзиву која подразумева уважавање реалности. Сигурно ћемо радити на новом позиционирању РС и на унутрашњем и на глобалном плану. Ако не буде разумевања за договор у БиХ, ми немамо разлога да остајемо у њој“, како је рекао у једном од бројних интервјуа ових дана. Шта ће то конкретно значити? Судећи по ономе што је изговорио прослављајући 25. рођендан Републике Српске – „Данас, 25 година после, Република Српска је одлучна да живи свој живот као држава и одлучна је да у складу са Дејтонским споразумом упражњава своја изворна права“ – фокус ће у првом таласу ове офанзиве бити стављен на покушај да се Републици Српској врате 83 изворне дејтонске надлежности које су јој у међувремену одузете и пренете на централни, сарајевски ниво власти у БиХ.

 

МАТИЦА СРБИЈА Али где је у свему овоме матица, Србија, све и ако је и без постављања овог питања јасно да, без обзира на сву руску подршку, демонстриране Додикове одважности не би било у толикој мери да у свему томе не постоји и подршка Србије? Прошле године, када је на дневном реду српске побуне против евроатлантског поимања стабилности на овим просторима био референдум о Дану РС, Београд је одиграо своју улогу утолико што није испунио налог својих западних пријатеља да тај референдум спречи. Ове недеље начињен је и корак даље, учешћем председника Србије Томислава Николића и неколицине српских министара у прослави дана који не би смео да постоји. Сви којима се све то нимало не допада извесну су утеху пронашли у томе што српској прослави у Бањалуци није присуствовао и премијер Александар Вучић, али он је Милораду Додику честитао Дан Републике (иако је он „одлукама Уставног суда БиХ проглашен неуставним“), а и 9. јануара био је оправдано одсутан, у Индији, при чему је тај свој боравак у Индији искористио да упути поруку која противницима српске прославе у Бањалуци сигурно не може да се допадне, пријатељским сликањем, објављеним на твитеру, с потпредседником руске владе Дмитријем Рогозином с којим је разговарао „о свим облицима сарадње Србије и Русије“, а Рогозин је потпредседник руске владе задужен за војну индустрију који је уз то посебно задужен и за сарадњу са Србијом, са Ираном, Ираком, Сиријом, Кином, Индијом, Кубом и Венецуелом, што значи да смо у поприлично добром друштву.

Кад смо код Рогозина, ваља подсетити на недавну набавку руских Мигова 29 који са собом, осим очигледне употребне, носе још и кудикамо значајнију симболичку и (гео)политичку поруку, у којој није најмања ставка већ и сама чињеница да смо се, усред свих глобалних тензија усред којих упорно преживљавамо против свих закона физике, осмелили да се баш код Руса наоружамо.

 

ДВЕ ПОРУКЕ На то, и на поруку коју међународној заједници упућујемо званичним слављењем забрањеног Дана Републике Српске, надовезале су се још две важне поруке које споменусмо.

Прву је изговорио Ивица Дачић, министар иностраних послова Србије. „Ја морам да кажем да смо будале“, рекао је Дачић у свом стилу, објашњавајући да смо „нашој браћи Грцима ударили шамар“ – признајући Македонију као Македонију а не као Бившу југословенску републику Македонију – „и сад очекујемо од Грка да они не признају Косово, а Македонију смо признали вређајући Грке а они (Македонци) увек гласају за Косово“. Али није то (наравно) била Дачићева мисао која сад привлачи пажњу, већ је то његова најава да ћемо споменутој Македонији и уз њу Црној Гори узвратити истом мером буду ли поново гласали за пријем Косова у Унеско: „Ја једва чекам када ће се појавити у међународним организацијама неки став који је важан за Македонију, за Црну Гору, па ћемо да видимо како ће се Србија поставити… Ја не говорим да ћемо ми сада нешто да предузимамо против Црне Горе или Македоније или Хрватске или било кога другог, ја само говорим о нашем односу према њиховим захтевима када они буду на дневном реду… Реч је о нашем територијалном интегритету.“ Зашто је ова претња одмаздом, у виду реципроцитета, важна? Зато што представља очигледан, макар за сада и само вербални, помак унапред у заштити српских националних интереса. А да је тај помак заиста начињен, очигледно је чим се подсетимо да се Србија није усудила да сличне претње изговори уочи гласања о уласку Косова у Унеско у новембру 2015, када смо то спречили буквално за длаку (свега три гласа превагнула су тада у нашу корист). Наравно, незадовољници ће рећи да је овде реч о Дачићевој вербалној егзибицији, оваквим егзибицијама наш шеф дипломатије заиста и јесте склон, то је део његовог шарма онима којима је он шармантан, рећи ће и да је то само предизборна халабука, али остаје чињеница да је Србија током последњих година све време у некаквом предизборном стању па овакве поруке ипак до сада нисмо имали прилике да чујемо.

А друга важна порука – изговорили су је сви који су за то непосредно надлежни, од шефа владине Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића до председника скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милована Дрецуна – односи се на најаву да ће, у случају наставка албанске опструкције, Србија и косметски Срби самостално и на своју руку приступити формирању Заједнице српских општина на Косову и Метохији предвиђене Првим бриселским споразумом.

Шта је заједнички именитељ свим овим догађајима и порукама, од набавке руских мигова преко прослављања Дана Републике Српске до најављеног реципроцитета према суседима због њиховог односа према Косову и такође најављеног самосталног формирања ЗСО-а? То је најава, која се у Републици Српској већ остварује увелико, офанзивнијег наступа у борби за заштиту наших државних и националних интереса, офанзивнијег у односу на онај који је по мери наших евроатлантских пријатеља и на који смо се с муком навикли у свим протеклим годинама упорног попуштања науштрб тих наших интереса. Година пред нама, имамо сад основа за реалну наду, може да постане година буђења нашег отпора.

 

ВЕЛИКА АЛБАНИЈА Али имамо и основа за зебњу, премда не и страх, да ће у том процесу доћи до, вероватно неминовног, судара са све очигледнијим експанзионизмом паналбанских тежњи на Балкану. Обриси Велике Албаније, невешто прикривани у годинама и деценијама које су за нама, почели су отворено да се помаљају стварањем Уније албанских општина у региону крајем новембра прошле године (чине је Тирана, Приштина, Тетово, Улцињ и Прешево), настављен је тај процес договором три албанске парламентарне партије у Македонији о заједничком наступу приликом формирања тамошње владе после избора – подразумева фактичку конфедерализацију ове бивше југословенске републике – коме је претходио њихов састанак с албанским премијером Едијем Рамом и косовским председником Хашимом Тачијем, и продужен јавним саветом званичне Тиране, њеног шефа дипломатије Дитмира Бушатија, Приштини да ревидира бриселски дијалог после хапшења Рамуша Харадинаја у Француској на основу српске потернице. Претње албанских терориста нападима на српска дипломатска представништва због Харадинајевог хапшења и српске потернице представљају само назнаку онога што би могло да уследи.

Али то није, и не сме да буде, разлог да станемо кад изгледа да смо почели. На Србији је сада, укључујући и Републику Српску, да стрпљиво, мудро и храбро настави да ради на спровођењу сопственог интереса, свесна да је дошао тренутак који смо чекали последњих четврт века. Европска унија престала је да буде фактор који би нас у томе ометао као што нас је ометао досад, Русија је постала фактор на чију подршку можемо да рачунамо, а ако се на све то надовеже и некакав глобални договор Русије и Сједињених Америчких Држава Доналда Трампа о попуштању међусобних тензија, и наша нада могла би коначно да превазиђе размере наших стрепњи. Што ће рећи да би нова 2017. година заиста могла да нам буде срећна, или макар срећнија него многе претходне.     

[/restrict]