Лауреат мора имати одређени патос (којим потврђује углед награде!)

НИН-ова награда у оскудно време

Пише Никола Маринковић

Ове године наградом овенчан роман Иване Димић Арзамас („Лаугна“) не претендује на идеолошке предзнаке као предуслове вредновања, што је свакако позитиван помак у односу на, примера ради, роман Филипа Давида Кућа сећања и заборава („Лагуна“, 2014)

Пажња са којом се очекује добитник НИН-ове награде већ годинама је мерљива само са атмосфером око Сајма књига. Добитник може, сем на новчану награду, рачунати на нове тираже актуелног и старих наслова, боље уговоре, бројне интервјуе, приказе и трибине, укратко на активирање механизама књижевног живота који нису доступни већини аутора савремене српске књижевности. Истовремено, награда потврђује доминантни статус романа међу књижевним врстама, али јој и сам статус романа узвратно даје на значају, те је НИН увек више од саме чињенице књижевног живота, без обзира на чаршијске контроверзе које је прате. Стога није упутно испитивати не сасвим проверљиве везе између критичара и писаца јер, какве год оне биле, увек ће одабрани текст више говорити о жирију (и не само жирију) него било шта друго.

По чему се овогодишњи добитник разликује? За 2016. годину добитник НИН-ове награде је Ивана Димић за роман Арзамас („Лаугна“). Међу првим реакцијама наведен је податак да је то тек пета жена добитник награде. Без обзира на аминовање одређених чланова жирија да родни моменат текста није без значаја, сама ауторка је питање њеног родног и полног идентитета врло ефектно ставила ad acta позвавши се на Кишову циничну „мржњу према мањинама у књижевности“, што ће рећи на помало запостављени примат текста над свим могућим контекстима. Већ ова констелација говори нам да је ове године наградом овенчан роман који не претендује на идеолошке предзнаке као предуслове вредновања, што је свакако позитиван помак у односу на, примера ради, роман Филипа Давида Кућа сећања и заборава („Лагуна“, 2014).

Те године, симпатије књижевне јавности биле су на страни романа Сабо је стао (КЦНС) Ота Хорвата који је у коначном збиру добио само један глас жирија, па би се могло, можда и оправдано, закључити да је награђивањем Иване Димић и сам Ото Хорват добио за право. Сличан, не и истоветан случај био је прошле године са романом Лагер Љубомира Кораћевића (КОВ) у односу на Анђела атентата („Лагуна“) Светислава Басаре, односно Иследника Драгана Великића („Лагуна“). Сва три романа баве се историјом српског двадесетог века, па је међу тим перспективама Великићева постала привилегована НИН-овом, Басарина наградом „Биљана Јовановић“, док је Лагер остао са стране, признат од критике као одличан роман, али…

О најужем избору У најужи избор ове године ушла су четири сасвим диспаратна романа, од чега три у издању „Лагуне“, што показује да ова издавачка кућа убрзаним корацима стиче друштвени углед (циници би ово „стицање“ назвали тежњом ка монополу), незадрживо се успињући на место упражњено суновратом „Народне књиге“, односно „Просвете“ пре ње. Жири је, дакле, одабрао следеће наслове: Сусрет под необичним околностима Владана Матијевића („Лагуна“), Па као Владимира Табашевића („Лагуна“), Арзамас Иване Димић („Лагуна“) и Хронику сумње Владислава Бајца („Геопоетика“). О Сусрету под необичним околностима већ смо писали у броју 434 Печата (текст „Шаљиво-озбиљно штиво (само) за пажљиве читаоце“) па заинтересоване читаоце упућујемо на поменуту критику, али у контексту најужег избора за НИН-ову награду Матијевићев роман се издваја формалном и стилском уједначеношћу, као и претежнијим уделом хумора (који га не чини мање „озбиљним“, али свакако другачијим) што је могло да има утицаја на одлуку жирија јер НИН-ов лауреат мора имати (уз ретке изузетке, попут Матијевићевог Писца издалека) одређени патос који потврђује углед награде.

Хроника сумње Владислава Бајца разликује се од његових претходних романа оријентацијом на лично-исповедно приповедање, мистификовано удвајањем приповедача на онога ко прича причу и протагонисту именованог заменицом „Ја“. Ефекат овог онеобичавања је вишеструк, иако једноставан. Само „Ја“ у реченицама функционише као треће лице и тако му се приписује радња што ствара доживљај дистанце у објективности, а заправо је у питању сигнал разминућа приповедне свести која не може да сагледа целину сопственог искуства у зениту животне зрелости. Приповедање, узроковано мајчином смрћу, покушај је (само)разумевања тога „Ја“, али и разумевања и Оца удбаша и Мајке која је рано напустила породицу поставши део друге, те се неминовно ово приповедање повезује са промишљањем историје Титове Југославије и историје рок културе, као два контекста који су детерминисали приповедача. Но, ту лежи и најинтересантније и истовремено најслабије место романа: дигресије из историје поп и рок културе често умеју да се прошире у готово аутономне есеје о појединим темама (нпр. ривалство Битлса и Ролингстонса), док су стожерне фигуре приповедачевог разумевања Југославије (нпр. Коча Поповић и Добрица Ћосић као антиподи) до те мере схематски обликоване да Хроника сумње на појединим местима закида саму сумњу у корист мита о Кочи Поповићу и мита о необичности титоистичке Југославије, па све апорије и пукотине које приповедач детектује остају недомишљене. Ова недомишљеност отуда је уветована потпуним одбијањем да се мисли изван координата који су задали сами титоисти, те се разрешење дилеме о расапу утопијског света титоизма тражи и не налази у окошталим дихотомијама урбане и руралне, Прве и Друге Србије (присутне као концепт, не и именоване). Зато овај роман представља оспољавање свих нелогичности и ограничења идеолошки доминантног дискурса о непосредној прошлости, што је вероватно његова највећа, иако не и намеравана, вредност.

Па као Владимира Табашевића је необично штиво, обликовано као хињено неуравнотежено бележење процеса писања биографије једног остарелог пуковника, унутар којег се обликује и еротска веза између приповедача и пуковникове неговатељице, чији фатални крај, мотивисан психичким сломом приповедача, на дубљем плану говори о механизмима експлоатације у савременом свету, чије детектовање Табашевић умногоме дугује филозофима на које се често позива у бројним текстовима и интервјуима: Сартру, Лакану, Алтисеру, Фукоу и другим представницима западноевропске левичарско-марксистичке традиције. Отуда и инсистирање на социјалној маргини као месту порекла Табашевићевих јунака, као и екскурси о политичкој историји који се протежу кроз текст, пажљиво маскирани необичним стилом који треба да их истовремено и прикрије и изоштри.

О победнику Идеолошки наноси из Хронике сумње и Па као сасвим одсуствују у Арзамасу Иване Димић. Архитектура текста динамизована је равномерним смењивањем драмских дијалога и лирско-медитативних фрагмената који сустопице прате развој сижеа на два нивоа. Костур приче сам по себи има драмско језгро: у питању је сучељавање јунакиње-приповедача са напредовањем мајчине деменције. Развој болести анегдотски је испраћен дијалошким деоницама, док се интегрисање трауматичног искуства суочавања са надолазећом смрћу мајке градативно промишља у фрагментима.

Док у дијалозима приповедач посеже са сопственом психичком снагом у сусрету са мајком, то у фрагментима покушава да нађе упориште унутар разнолике књижевно-филозофске традиције на коју овај текст упућује: од античких филозофа, преко књижевности 19. века па до Хајдегера, чији однос према Хумболту постаје скривени путоказ фрагмената, који су мукотрпна потрага за „Хајдегеровом брезом“, односно за традицијском фигуром чији текст пружа интуитивну емотивну узајамност, као што је Хајдегеру пружио Хумболтов. У тој потрази мења се жанровска врста ових записа, од дневничких, преко цитатних и наративних, па до сасвим лиризованих, чије јединство је у стилу који обилује синестезијама попут „тиркизног блаженства“ и фигури приповедача, а сви заједно имају елементе тзв. женског писма, али не толико да ти елементи буду неопходни за разумевање текста. Врхунац ове приповедне путање је проналазак текстуалног интимуса у радовима песникиње Емили Дикинсон. Метафора „збуњеног срца“, којом приповедач описује песникињу заправо је аутопортретна, и колико говори о Емили Дикинсон, толико више говори о ћерки растрзаној између љубави према мајци и наступајуће смрти која треба да примири неподношљиву драматику њиховог односа.

Дијалози, са своје стране, не само што показују градативно напредовање деменције као основе заплета већ и доприносе преко потребном депатетизовању приповедања осликавајући анегдоте у којима се мајчина болест пројављује у комичним пре него у трагичним тоновима. Стога, овај поступак својом једноставношћу твори нешто ретко у савременој српској прози: спој непретенциозности и дубине. Приповедање се, разумљиво, завршава мајчином смрћу, која је посредована сасвим описним фрагментом који само констатује атмосферу у граду, али баш том наглом променом дискурса показује трајно одсуство покретача и радње и темељног лирског промишљања у овом тексту.

Овај кратак приказ романа Арзамас Иване Димић показује да је у питању идеолошки потпуно неупотребљив текст, што је ипак нека врста напретка у актуелном тренутку. Арзамас, и поред сажетости, није једноставно штиво за читање, па од читаоца захтева и извесну врсту напора пажње карактеристичног за сусрет са поезијом, што такође није у дослуху са временом, али тим пре боље по књижевност. Можда, мада сумњамо, уколико овогодишњи добитник НИН-ове награде не остане само преседан, она поново почне да служи промовисању књижевности. Јер, уколико се настави ход промовисања не аутентичне већ „примењене књижевности“ (В. Десница), враг ће пре или касније доћи по своје. А да ли у руху националиста или глобалиста потпуно је ван власти оних који се књижевношћу баве.