Како сменити Вучића?

Пише Никола Врзић

Председничка кандидатура актуелног премијера значила би његов одлазак са чела Владе Србије. Да ли је управо то циљ позива Александру Вучићу да се кандидује за наследника Томислава Николића?

Пред-предизборна кампања за председничке изборе у Србији настављена је ових дана кандидатуром Вука Јеремића, а потрага за председничким кандидатом владајуће коалиције постаје интригантна макар колико и безуспешни покушаји проевропске опозиције да се уједини око једног имена.

[restrict]

ИСТРОШЕНИ РЕЗЕРВОАР Одлука Вука Јеремића, министра спољних послова Србије у време владавине Бориса Тадића – што о Јеремићу говори поприлично – да се кандидује на предстојећим председничким изборима и дефинитивно је срушила наде наше прозападне опозиције да ће се кандидату власти супротставити само Сашом Јанковићем, који и даље не подноси оставку на место заштитника грађана и сасвим пристојну плату од око три хиљаде евра месечно (у динарској противвредности).

Шта то значи за њихове шансе? Узимајући у обзир да су у претходна два циклуса странке грађанске оријентације освајале по двадесетак одсто гласова, несумњиво је да ће, угрубо, овај проценат два кандидата Јанковић и Јеремић поделити између себе, доводећи успут један другог у опасност да, дође ли уопште до другог круга избора, у други круг уз кандидата власти уђе и председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ, који је на прошлогодишњим парламентарним изборима освојио нешто више од осам одсто гласова.

Могу ли било Саша Јанковић, било Вук Јеремић да направе продор у бирачко тело изван оних двадесетак одсто упорних бирача за тобожње вредности цивилног друштва? Како је резервоар грађанистичких гласова вероватно већ истрошен, нешто веће шансе за то има Јеремић због своје репутације (наводног) патриоте, међутим, „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије које уверљиво демаскирају тај његов патриотизам, те напади аутентичних патриотских кандидата (Александар Поповић испред ДСС-а, Бошко Обрадовић као кандидат „Двери“, укључујемо ту и Војислава Шешеља) који му сигурно предстоје, Јеремићеве шансе за озбиљнији продор у овај део српског бирачког тела своде на прилично мале.

КАНДИДАТ(И) И ПРЕТЕНДЕНТИ С друге стране, као што смо више пута истакли, кандидат власти – заједнички кандидат СНС-а и СПС-а о коме се говорка – може да рачуна на победу већ у првом кругу, с обзиром на СНС-ових више од 48 одсто и СПС-ових скоро 11 одсто гласова у априлу прошле године, што је збир који није уклесан у камен, али ипак говори да евентуални заједнички кандидат власти, ослањајући се на тих шездесетак одсто гласова, има луфт од чак десетак одсто гласова а да ипак победи у првом кругу, што је луксуз о коме ниједан опозициони кандидат не може ни да сања.

Имајући ову просту рачуницу у виду, сасвим се неразумним чине тврдње да актуелни председник Томислав Николић нема шанси да победи и да актуелни премијер Александар Вучић мора да се кандидује да би власт победила; ово тим пре што је сам Вучић, барем у два наврата до сада, сопствену политичку будућност јавно везао за успех свог председничког кандидата, што представља поруку његовим бирачима да гласање за његовог кандидата значи и гласање за њега самог. Другим речима, ко год да буде Вучићев председнички кандидат, реално је очекивати да ће добити готово једнак број гласова као и он сам, те отпада онај (тобожњи) разлог за потрагу за Николићевом заменом.

Зашто се, онда, на томе инсистира, зашто Зорана Михајловић (на пример) инсистира да Вучић, а не Николић, буде кандидат за председника Србије? Ако је већ, са становишта изборних шанси, поприлично свеједно да ли ће кандидат власти бити Николић или Вучић јер обојица, уз Вучићево активно учешће у процесу, имају подједнаку шансу за победу, онда се инсистирање на Вучићевој кандидатури може протумачити и као инсистирање на Вучићевом одласку с премијерске функције. Види ли то Зорана Михајловић себе као Вучићевог наследника? Или је пак реч о евроатлантистичкој жељи да Томислава Николића уклоне с председничке функције, да Александра Вучића помере са најоперативније и најутицајније функције у земљи, и да при томe међу њима двојицом посеју семе раздора које ни једном ни другоме неће донети ништа добро? У сваком случају, Вучић и Николић најавили су да ће заједничку одлуку о председничком кандидату саопштити до Сретења, дакле, за око месец дана.     

[/restrict]