Позив на инаугурацију Доналда Трампа је част за адресата, то се подразумева, али у првом реду то је признање Републици Српској и њеном народу. То је такође наговештај могућности нове и конструктивније политике према угроженој Републици Српској
Бесмртни Лењин поставио је тезу о „два корака напред, један корак назад“ као основни постулат револуционарне борбе. Срби – па чак и многи који себе сматрају русофилима – нажалост већином слабо владају руским језиком, тако да често ову генијалну тезу постављају натрашке: један корак напред, два корака назад.
То смо пречесто посматрали у понашању ЈНА и српских политичких руководстава деведесетих година. Крени-стани, како се тада говорило. Међутим, када напредујете два корака, можете себи да дозволите тактички луксуз повлачења за један корак зато што сте, по лењинистичкој рачуници, и даље корак у добитку. Проблем је у томе што, по српској пракси и рачуници, махом испада обратно. Јер када напредујете један корак, па се затим, са разлогом или без њега, повлачите за два, ваше политичке позиције незадрживо се осипају зато што у свакој таквој операцији увек остајете барем за корак на чистом губитку.
[restrict]
ШЕСТИ РЕД После успешно превазиђених бурних међуентитетских препирки и оспоравања – или халабуке, да се изразимо у овом контексту примеренијом, чаршијском терминологијом – постоји могућност да председника Републике Српске Милорада Додика ипак неће бити у шестом реду на почасној трибини на инаугурацији новог председника САД Доналда Трампа 20. јануара.
По неким извештајима, разлог за одсуство једине политичке личности из овог дела света позване да присуствује свечаном чину у коначници ипак неће бити марифетлуци одлазеће администрације, у чијим високим круговима председник Додик на своју част није био нимало популаран, колико ситан и контрапродуктиван тук на утук позваног госта.
Када се испоставило да је, мимо америчког обичаја и инаугурационе традиције, председник Републике Српске заиста лично и именом и презименом био позван да присуствује централном чину, а не на бал или неку сличну споредну свечаност, не само сарајевска него и све остале чаршије у окружењу – занемеле су. Чим се сазнало за позив, кренули су злуради пасјалуци, како је председник Додик, наводно, успео да обезбеди позивницу донацијом Трамповој кампањи (ваљда на исти начин како се одлазећа амбасадорка у Сарајеву Морин Кормак домогла дипломатског положаја), али и то тек на неки од инаугурационих догађаја нижег ранга. Закерање је тренутно пресечено када је канцеларија председника Српске показала званичну позивницу, о чему су непозване регионалне марионете само могле да сањају.
ПИТАЊЕ ВИЗЕ Позив је част за адресата, то се подразумева, али у првом реду то је признање Републици Српској и њеном народу. То је такође наговештај могућности нове и конструктивније политике према угроженој Републици Српској. Зато се о таквом позиву не сме одлучивати на личном нивоу, него искључиво са становишта животних интереса народа и државе.
Зачетак инцидента, који би могао да доведе до одустајања председника Додика од изузетне почасти указане њему и Републици Српској, изгледа да је био један необјашњиво трапав корак председничке администрације у Бањалуци. У Додиково име, америчкој амбасади у Сарајеву поднета је непотребна молба за дипломатску визу иако је обична виза прагматично више него довољна да се посао заврши. Чак и дипломатска виза сама по себи не би уопште требало да буде спорна, и да се америчке власти придржавају традиционалне праксе и вредности своје државе и таква виза би Додику рутински била издата. Међутим, пакосна одлазећа екипа у Вашингтону је у овом, по свему нормалном захтеву, видела згодну прилику да на Балкану приушти неки политички ћар, ако је током осам година у томе била неуспешна на свим другим фронтовима у свету. Сходно томе, америчка амбасадорка у Сарајеву, већ поменута Морин Кормак (која, за разлику од Додика и његове позивнице, своју „дипломатску“ каријеру јесте лансирала позамашном политичком донацијом) и један помоћник асистента заменика америчког државног секретара из Вашингтона, који се већ годинама арогантно врзма по Балкану (пошто ће од 21. јануара и формално поново постати нико и ништа, непотребно је помињати никоговићево име) окренули су телефонски број председника Додика и повели с њиме тространи разговор. Умишљајући можда да су Трамп, Додику су понудили „дил“ – да своју политику усагласи са њиховом, па ће заузврат бити награђен дипломатском визом за путовање на инаугурацију.
На овакву бедну и уцењивачку понуду, недостојну једне велике државе, председник Додик је правилно одговорио својим живописним начином изражавања, по чему је надалеко чувен.
Када су видели да им је план А пропао, дезавуисани пакосници досетили су се плана Б како да завитлавају високу званицу из Српске, а истовремено и свога новог шефа државе, који је упутио позив. Америчка амбасада је саопштила да ће Додик добити туристичку визу за улазак у САД, али тек иза средине јануара.
ИМПУЛСИВАН ОДГОВОР Из необјашњивих разлога, бањалучка „бела кућа“ је на овај низак ударац реаговала на детињаст начин, и вероватно у складу са очекивањима западних психолошких стручњака који се баве проучавањем крхког и импулсивног балканског менталитета. Наговештено је да завитлавање не пролази и да ће председник радије путовати у Вашингтон после 20. јануара (можда чак истим авионом којим ће несуђена амбасадорка Кормак једносмерно летети кући) да би се састао са високим личностима нове администрације, уместо да нервозно чека да добије туристичку визу, можда тик пре инаугурације, па да „закасни на авион“.
Ово је наизглед „господска“ реакција која би евентуално могла да засени балканску простоту, али је без икаквог реалполитичког утемељења. Пре свега, чак и под претпоставком да би озлојађена Морин Кормак Додику издала визу тек 19. јануара, у 21. веку то не представља никакву препреку да председник Републике Српске буде на инаугурацији новог „хазјаина“ САД следећег дана у подне. Али много битније од тога, зар председник Додик не схвата огромну симболику његовог присуства на том месту и у том моменту и корист коју од тога има Република Српска? Зар његови медијски саветници нису довољно пропагандно виспрени да интелигентно искористе затезање за визу, без обзира на то када ће бити издата, и упоредо с тиме му помогну да убере максималне политичке поене од позива на инаугурацију?
За председника Додика и Републику Српску ова афера је политичка win-win ситуација, коју им – у немоћном бесу – њихови непријатељи сервирају на тањиру. Шта ће од те прилике направити зависи од њихове софистикације и креативности. Пружа им се јединствена могућност да одједанпут начине више од два корака напред, и то без икакве потребе да се повлаче ни за милиметар. Посматраћемо ко ће све седети у шестом реду на свечаној трибини 20. јануара. За Републику Српску императивно је да се тамо нађе и њен председник. Инат и повређени балкански его нису прихватљиви разлози да се то не догоди.
[/restrict]