Habzburzi blamirali Beč

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Sin poslednjeg austrijskog cara (počivši) Oto fon Habzburg uznemirio je duhove u otadžbini s kojom je imao delikatne odnose i (mnoge) neraščišćene račune: zvanični Beč deluje povređeno i gnevno što mu je Budimpešta (premijer Viktor Orban), uz blagoslov Otove porodice „preotela prestolonaslednika bez prestola“, čime je bačena senka na veliku „feštu“, sto godina od smrti „strašnog“ Franje Josifa, koji je, po svaku cenu, „hteo rat sa Srbijom, ali (naivno procenjujući) ne i svetski rat“

Pet godina posle (konačnog) odlaska sa ovog sveta, iz Bavarske gde je poslednjih godina živeo, i dugog, ceremonijalnog i imperijalnog ispraćaja u večni mir, do Beča, gde u grobnici jednog kapucinskog manastira počiva (ono što je nekad bilo) njegovo telo, i mađarske prestonice (kojoj je „zaveštao sopstveno srce“), sin poslednjeg austrijskog cara Oto fon Habzburg uznemirio je duhove u otadžbini s kojom je imao delikatne odnose i, očigledno, mnoge  neraščišćene račune.

I dok Nemačka, kao njegovo dugogodišnje prebivalište, ostaje upadljivo po strani u sporu koji se rasplamsava, sve upadljivije varniči na liniji nekadašnje „dvoglave monarhije“: zvanični Beč deluje povređeno i gnevno zbog činjenice da mu je Budimpešta „preotela prestolonaslednika bez prestola“.

Mnogobrojna familija Ota fon Habzburga – sedmoro dece i dvadeset troje unučadi – odlučila je, naime, složno, da ostavština nesuđenog cara Austrije, s bogatim arhivom i mnoštvom dokumenata dragocenih za istoričare, ne samo kad je reč o jednoj od najstarijih evropskih vladarskih dinastija, s kojom smo mi Srbi, inače, imali posebno tragično iskustvo, nepovratno ode iz Beča u – Budimpeštu.  

[restrict]

ORBAN „TRLJA RUKE“ U međusobnim optužbama austrijskih državnih vlasti i Habzburga, u šta su se uključili srčano i mediji, ovoga puta i oni nemački (bavarski „Zidojče cajtung“ posebno), svrstavajući se, odsečno, na jednu ili drugu stranu, nije lako razabrati ko je zaista u pravu: Habzburgovci, naime, tvrde da je „Republika Austrija“, prema kojoj su monarhisti, makar ideološki, uvek bili „alergični“, država pak optužuje porodični „klan“ za namerno ignorisanje svih napora, posebno ljudi iz Državnog arhiva (koji, uzgred, čuva dokumenta Habzburga još od dvanaestog veka), da dođe do sporazuma.

Jedino sigurno u svem tom zamešateljstvu jeste to da mađarski premijer Viktor Orban zadovoljno „trlja ruke“. Dobio je, kažu, dragocen poklon. Iako Mađari, kako primećuju austrijski mediji, nikada nisu previše voleli Habzburge, protiv kojih su više puta podizali bune i (neuspele) revolucije, Oto je bio „njihov čovek“, zaštitnik Mađarske još iz vremena pre sloma „istočnog (socijalističkog) carstva“: u više od osamdeset mađarskih opština proglašen je za počasnog građanina.

Orban je delovao hitro i odlučno, dok su se vlasti u Beču „navlačile“ sa Habzburzima. Prihvatio je brzo ponudu Otovog sina Georga Habzburga da pruži „utočište“ ostavštini njegovog oca. I još brže reagovao. Na premijerovu inicijativu, parlament je izglasao poseban zakon koji ovlašćuje vladu da osnuje zadužbinu po imenu austrijskog prestolonaslednika, a biće smeštena (najverovatnije polovinom 2018) u budimskom dvorcu koji se upravo renovira.

 

SLOM VELIKE IMPERIJE Ostavština Ota fon Habzburga biće, po tom sporazumu, i zakonu, u vlasništvu porodice, ali će njeno upravljanje biti prepušteno mađarskim stručnjacima (filmovanje) i istoričarima (obrada i prezentacija). U objašnjenju porodice da nije htela da ovaj arhiv prepusti „državnim (austrijskim) institucijama“, ne spominju se razlozi za takvo (demonstrativno) odbijanje. Pojedini mediji te razloge, međutim, traže u – prošlosti i istoriji.

Slom nekad velike i moćne imperije, koja je najpre, i najbolnije, „polomila zube“ u „kaznenoj ekspediciji“ protiv Srbije (1914), i proglašnje republike (1918) nije automatski ugasio nade, i ambicije, najstarijeg sina poslednjeg austrougarskog cara Karla Prvog. Iako su nove (republikanske) vlasti proterale članove carske porodice, i konfiskovale svu njihovu imovinu, pa čak i zabranile upotrebu njihovih plemićkih titula na tlu Austrije), Oto fon Habzburg se, formalno i javno, odrekao pretenzija na carski tron tek početkom šezdesetih, kako bi stekao pravo da se, iz egzila (SAD, gde se aktivno borio protiv nacista, pomažući pokret otpora) vrati (tek 1966) u domovinu.     

 

„GREH“ SOCIJALDEMOKRATA Jedan od poznatijih austrijskih novinara, dugogodišnji (14 godina) glavni urednik bečkog dnevnika „Prese“, a potom „Viner cajtunga“, Andreas Unterberger u činjenici da Mađarska, umesto Austrije, dobija „pozlatu“ i „sjaj“ možda „najvažnije vladajuće kuće u evropskoj istoriji“, vidi (pra) greh socijaldemokrata koji su dugo vladali zemljom (i sada su veoma uticajni u važnim državnim i kulturnim institucijama) i njihovom (negativnom) odnosu prema Habzburzima.

Spominje, ilustrujući to, primer „Kuće austrijske istorije“ (u nastajanju) koja će, programski, obuhvatati vreme i događaje (tek) od 1848, „kao da Austrija i Habzburzi nisu pre toga uopšte postojali“. Kao „groteskan slučaj“ spominje, uz izričitu zabranu (opet socijaldemokrate) povratka Habzburgovaca u zemlju, pasoše koje je nova vlast izdala članovima carske porodice: u njima je, kaže, pisalo da važe za sve zemlje sveta, izuzimajući – Austriju.     

Oni austrijski mediji koji su „ljuti“ na vlast zbog najnovijeg slučaja koji ilustruje (uglavnom) negativan odnos „u kontinuitetu“ zvaničnih austrijskih vlasti prema Otu (iako su ga primali i kancelari i predsednici, a jednom od njih je, u Hofburgu, Tomasu Klestilu, rekao kako bi on tu stolovao „da istorija nije krenula drugim tokom“), podsećaju da je sin poslednjeg austrijskog cara „istorijska ličnost“, ne samo po „poreklu nego po životu i delu“.

 

OSVETNIČKI REFLEKS U dugom veku (rođen 1912, umro 2011), ovaj čovek „kilometarskog (zvaničnog) imena“ (dobro udahnite: Franc  Jozef Oto Robert Maria Anton Karl  Maks Hajnrih Sokratus Ksaver Renatus Ludvig Gaetan Pius Ignatus, s takođe kilometarskim, i neostvarenim, prinčevskim i vojvodskim titulama), državljanin Austrije, Nemačke, Mađarske i Hrvatske, oprobao se u mnogim i različitim ulogama: kao nesuđeni car, „glava“ brojne carske porodice, pisac, publicista i političar. Bio je, naime, uz predsednikovanje „Panevropskom unijom“, godinama poslanik Evropskog parlamenta na listi bavarske Hrišćansko socijalne unije (CSU).

Upravo u toj funkciji srčano je podržavao (posebno) Mađarsku i Hrvatsku na putu ka Evropskoj uniji. Nije bio ni protiv ulaska Srbije u evropsku porodicu, ali bi, pri njenom pomenu, uvek proradio onaj habzburgovski, osvetnički, refleks: Srbi i Hrvati su, govorio je, dve kulture, dva sveta, uz usklik da se nikada ne bi smelo dogoditi, i dozvoliti, da Srbi „dominiraju (nad) Hrvatima“.

 

IZVUKAO „PRVU CIGLU“ IZ BERLINSKOG ZIDA – U MAĐARSKOJ Hvalio se, očigledno ne bez razloga, da je izvukao „prvu ciglu“ iz Berlinskog zida i to u – Mađarskoj.  Do najveće bežanije istočnonemačkih građana na Zapad, posle podizanja Zida, došlo je, naime, 19. avgusta 1989. godine u režiji (famoznog) Ota fon Habzburga i nekih zapadnih obaveštajnih službi. Mađarski demokratski forum i druge opozicione grupe su toga dana, u Otovoj režiji, organizovale „panevropski piknik“ na mađarsko-austrijskoj granici kod Soprona, uz, navodno, simbolično otvaranje kapije na granici za „ujedinjenu i jedinstvenu“ Evropu.

Oko šest stotina istočnonemačkih građana, koji su se zatekli u Budimpešti, uzelo je svoj prtljag i pohrlilo na „piknik“ i kroz odškrinutu „kapiju“ – na Zapad. Iako je sve trebalo da deluje spontano, operacija je očigledno bila dobro pripremljena. Izvedena je krajnje profesionalno i njom je, s distance, počelo rušenje Berlinskog zida: lavina koja je tu krenula, više se, očigledno, nije mogla zaustaviti.

 

SUTON JEDNE SLAVE Sporenje oko ostavštine Ota fon Habzburga (a blamaži Beča doprinela je i Frančeska Habzburg: odlučila je, uprkos žestokom protivljenju gradskih vlasti, da bogatu i dragocenu zbirku umetničkih dela iz „previše statičnog“ Beča preseli u „dinamični i sve više internacionalni“ Cirih!) bacilo je senku na veliku feštu koja se pripremala povodom sto godina od smrti (1916) pomalo zaboravljenog Franje Josifa, čiji zemni ostaci čame ceo jedan vek u mračnom podrumu kapucinskog manastira, s mnoštvom sanduka svih počivših Habzburgovaca, o kojem je Jovan Dučić ostavio zapis „Suton jedne slave“.

„Da izgubim, rekoh u sebi, jedan ružan dan obilazeći ruševine jedne izgubljene dinastije, koja je imala sedam vekova veličine, da svrši sa porazom kad je potegla da uništi moj srpski narod. I to sa porazom punijim sramote nego tragičnosti. Kiša je padala kroz maglu.

U olucima je hučala u potocima, a po ulicama se razlivala u jezera. Ja zakucah na vrata manastira. I povukoh za zvonce. Ali niko nije odgovarao. Povukoh još jednom na starom manastiru ali se niko ne odazva. Zakucah i treći put.

Setih se da su malo godina ranije, kad su ovde sahranjivali pretposlednjeg i prestarelog cara Franju Josifa, došle sa sjajnom pratnjom iz dvora dovde austrijske i mađarske svečane garde, jedni u belom i na konjima belim, a drugi u crnom i na konjima crnim, po ceremonijalu starih monarha, a zakucali ovde na ovim istim manastirskim vratima. Velika i sjajna povorka, donoseći ovamo imperatora jedne od najvećih evropskih dinastija, isto onako je čekala dok se na njeno kucanje nije pojavio iza vrata jedan miran i hladan glas, pitajući ’Ko dolazi?’“

Dučić dalje piše kako je velikodostojnik pred povorkom najavio (isto tako mirnim glasom) da dolazi Njegovo carsko i kraljevsko… ređajući brojne monarhove titule, među njima i onu „kralja srpske Bosne“. Opet se začulo: „Ko dolazi?“ Predvodnik je sveo dugački spisak titula na onu iz običnog ceremonijala, cara austrijskog kralja ugarskog. Opet isto pitanje. Vrata su se otvorila tek kad je predvodnik, ne spominjući nijednu titulu, proslovio: „Ovamo dolazi rab božji Franja Josif od Habzburga.“

 

NOŽ POD SRPSKIM GRLOM Veliki pesnik je u bečkom manastirskom podzemlju naišao na „sumornu i hladnu skromnost, bez ičeg carskog, čak skoro i bez ičeg gospodskog. Sarkofazi se nalaze spušteni na zemlju, prosto i bez poretka, kao što mi spuštamo na železnički peron naš prtljag dok ne dođe nosač da ga odnese u kola“.

U pokazivanju kovčega i njihovih „vlasnika“ stigao je red i na, po rečima čuvara, „starog cara Franju Josifa, koji je umro ne sačekavši kraj svetskog rata koji je započeo“. Moje uzbuđenje je, beleži pesnik, bilo veliko. „To je onaj car koji je na moju srpsku otadžbinu slao „kaznenu ekspediciju“ da metne pod nož sav narod male i slavne Srbije, čija je vojska još od četrnaestog veka bila prvi branilac hrišćanske Evrope, izgubivši dve velike vojske, i dva svoja vladara i koja je Austriji dala nekoliko njenih slavnih vojskovođa. Naše pobede na Jadru, Ceru, Šapcu, Kolubari bile su jače od ovog rđavog čoveka… Velike naše vojvode, Stepa na Drini i mišić na Suvoboru, uspeli su da ponište celu habzburšku vojsku i povrate s pola puta izaslanike careve iz Beča koji su generalu Potjoreku nosili znamenja novog maršala kad bude konačno uništio srpsku vojsku…“

 

IMPERIJALNA BEČKA ARHITEKTURA I MIT O (PRELEPOJ) SISI I šta je, na kraju, posle jednog veka, ostalo od tog „strašnog čoveka, koji je Srbe zatvarao, pokatoličavao, vešao i klevetao“ (Dučić), čije kosti su, po kazivanju onog kapucinskog čuvara, mogle lako da „ispadnu na patos“ (kovčeg je u ratno vreme bio napravljen od lošeg materijala) da mu čuvar nije „odozdo napravio novu dasku“? Od „strašnog čoveka“, koji je 1914. neizostavno „hteo rat protiv Srbije, ali ne i svetski rat“ (istoričar Manfred Rauhenštajner), očigledno uveren da će rat sa Srbijom značiti i rat sa Rusijom, ali još uvereniji kako će, u „bratstvu po oružju“sa Nemačkom cara Vilhelma, najpre pregaziti Francusku (za šest do osam nedelja), a potom se, ortački, okrenuti carskoj Rusiji, završiti posao i „pre Božića se vratiti kući“.

Grdno se prevario po svim tačkama. Najpre sa Srbijom. Verovao je da će se njegovi vojnici lako „prošetati do grčke granice“, a doživeo je „stravične poraze“(istoričar Rauhenštajner). A rat sa Srbijom, po sistemu „domino efekta“, zapalio je svetski požar, u šta, takođe, naivno, nije verovao.    

I šta je zaista ostalo od „strašnog Franje“, na ruševinama velike imperije? Istoričar Rauhenštajner kaže ništa osim „imperijalne bečke arhitekture“ i mita o „lepoj (i nesrećnoj) Sisi“, carici Elizabeti (Dučić: Jelisaveti), čiju nespornu lepotu je, na filmskom platnu, uveličala takođe (pre)lepa Romi Šnajder.       

[/restrict]