Хабзбурзи бламирали Беч

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Син последњег аустријског цара (почивши) Ото фон Хабзбург узнемирио је духове у отаџбини с којом је имао деликатне односе и (многе) нерашчишћене рачуне: званични Беч делује повређено и гневно што му је Будимпешта (премијер Виктор Орбан), уз благослов Отове породице „преотела престолонаследника без престола“, чиме је бачена сенка на велику „фешту“, сто година од смрти „страшног“ Фрање Јосифа, који је, по сваку цену, „хтео рат са Србијом, али (наивно процењујући) не и светски рат“

Пет година после (коначног) одласка са овог света, из Баварске где је последњих година живео, и дугог, церемонијалног и империјалног испраћаја у вечни мир, до Беча, где у гробници једног капуцинског манастира почива (оно што је некад било) његово тело, и мађарске престонице (којој је „завештао сопствено срце“), син последњег аустријског цара Ото фон Хабзбург узнемирио је духове у отаџбини с којом је имао деликатне односе и, очигледно, многе  нерашчишћене рачуне.

И док Немачка, као његово дугогодишње пребивалиште, остаје упадљиво по страни у спору који се распламсава, све упадљивије варничи на линији некадашње „двоглаве монархије“: званични Беч делује повређено и гневно због чињенице да му је Будимпешта „преотела престолонаследника без престола“.

Многобројна фамилија Ота фон Хабзбурга – седморо деце и двадесет троје унучади – одлучила је, наиме, сложно, да оставштина несуђеног цара Аустрије, с богатим архивом и мноштвом докумената драгоцених за историчаре, не само кад је реч о једној од најстаријих европских владарских династија, с којом смо ми Срби, иначе, имали посебно трагично искуство, неповратно оде из Беча у – Будимпешту.  

[restrict]

ОРБАН „ТРЉА РУКЕ“ У међусобним оптужбама аустријских државних власти и Хабзбурга, у шта су се укључили срчано и медији, овога пута и они немачки (баварски „Зидојче цајтунг“ посебно), сврставајући се, одсечно, на једну или другу страну, није лако разабрати ко је заиста у праву: Хабзбурговци, наиме, тврде да је „Република Аустрија“, према којој су монархисти, макар идеолошки, увек били „алергични“, држава пак оптужује породични „клан“ за намерно игнорисање свих напора, посебно људи из Државног архива (који, узгред, чува документа Хабзбурга још од дванаестог века), да дође до споразума.

Једино сигурно у свем том замешатељству јесте то да мађарски премијер Виктор Орбан задовољно „трља руке“. Добио је, кажу, драгоцен поклон. Иако Мађари, како примећују аустријски медији, никада нису превише волели Хабзбурге, против којих су више пута подизали буне и (неуспеле) револуције, Ото је био „њихов човек“, заштитник Мађарске још из времена пре слома „источног (социјалистичког) царства“: у више од осамдесет мађарских општина проглашен је за почасног грађанина.

Орбан је деловао хитро и одлучно, док су се власти у Бечу „навлачиле“ са Хабзбурзима. Прихватио је брзо понуду Отовог сина Георга Хабзбурга да пружи „уточиште“ оставштини његовог оца. И још брже реаговао. На премијерову иницијативу, парламент је изгласао посебан закон који овлашћује владу да оснује задужбину по имену аустријског престолонаследника, а биће смештена (највероватније половином 2018) у будимском дворцу који се управо реновира.

 

СЛОМ ВЕЛИКЕ ИМПЕРИЈЕ Оставштина Ота фон Хабзбурга биће, по том споразуму, и закону, у власништву породице, али ће њено управљање бити препуштено мађарским стручњацима (филмовање) и историчарима (обрада и презентација). У објашњењу породице да није хтела да овај архив препусти „државним (аустријским) институцијама“, не спомињу се разлози за такво (демонстративно) одбијање. Поједини медији те разлоге, међутим, траже у – прошлости и историји.

Слом некад велике и моћне империје, која је најпре, и најболније, „поломила зубе“ у „казненој експедицији“ против Србије (1914), и проглашње републике (1918) није аутоматски угасио наде, и амбиције, најстаријег сина последњег аустроугарског цара Карла Првог. Иако су нове (републиканске) власти протерале чланове царске породице, и конфисковале сву њихову имовину, па чак и забраниле употребу њихових племићких титула на тлу Аустрије), Ото фон Хабзбург се, формално и јавно, одрекао претензија на царски трон тек почетком шездесетих, како би стекао право да се, из егзила (САД, где се активно борио против нациста, помажући покрет отпора) врати (тек 1966) у домовину.     

 

„ГРЕХ“ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА Један од познатијих аустријских новинара, дугогодишњи (14 година) главни уредник бечког дневника „Пресе“, а потом „Винер цајтунга“, Андреас Унтербергер у чињеници да Мађарска, уместо Аустрије, добија „позлату“ и „сјај“ можда „најважније владајуће куће у европској историји“, види (пра) грех социјалдемократа који су дуго владали земљом (и сада су веома утицајни у важним државним и културним институцијама) и њиховом (негативном) односу према Хабзбурзима.

Спомиње, илуструјући то, пример „Куће аустријске историје“ (у настајању) која ће, програмски, обухватати време и догађаје (тек) од 1848, „као да Аустрија и Хабзбурзи нису пре тога уопште постојали“. Као „гротескан случај“ спомиње, уз изричиту забрану (опет социјалдемократе) повратка Хабзбурговаца у земљу, пасоше које је нова власт издала члановима царске породице: у њима је, каже, писало да важе за све земље света, изузимајући – Аустрију.     

Они аустријски медији који су „љути“ на власт због најновијег случаја који илуструје (углавном) негативан однос „у континуитету“ званичних аустријских власти према Оту (иако су га примали и канцелари и председници, а једном од њих је, у Хофбургу, Томасу Клестилу, рекао како би он ту столовао „да историја није кренула другим током“), подсећају да је син последњег аустријског цара „историјска личност“, не само по „пореклу него по животу и делу“.

 

ОСВЕТНИЧКИ РЕФЛЕКС У дугом веку (рођен 1912, умро 2011), овај човек „километарског (званичног) имена“ (добро удахните: Франц  Јозеф Ото Роберт Мариа Антон Карл  Макс Хајнрих Сократус Ксавер Ренатус Лудвиг Гаетан Пиус Игнатус, с такође километарским, и неоствареним, принчевским и војводским титулама), држављанин Аустрије, Немачке, Мађарске и Хрватске, опробао се у многим и различитим улогама: као несуђени цар, „глава“ бројне царске породице, писац, публициста и политичар. Био је, наиме, уз председниковање „Паневропском унијом“, годинама посланик Европског парламента на листи баварске Хришћанско социјалне уније (ЦСУ).

Управо у тој функцији срчано је подржавао (посебно) Мађарску и Хрватску на путу ка Европској унији. Није био ни против уласка Србије у европску породицу, али би, при њеном помену, увек прорадио онај хабзбурговски, осветнички, рефлекс: Срби и Хрвати су, говорио је, две културе, два света, уз усклик да се никада не би смело догодити, и дозволити, да Срби „доминирају (над) Хрватима“.

 

ИЗВУКАО „ПРВУ ЦИГЛУ“ ИЗ БЕРЛИНСКОГ ЗИДА – У МАЂАРСКОЈ Хвалио се, очигледно не без разлога, да је извукао „прву циглу“ из Берлинског зида и то у – Мађарској.  До највеће бежаније источнонемачких грађана на Запад, после подизања Зида, дошло је, наиме, 19. августа 1989. године у режији (фамозног) Ота фон Хабзбурга и неких западних обавештајних служби. Мађарски демократски форум и друге опозиционе групе су тога дана, у Отовој режији, организовале „паневропски пикник“ на мађарско-аустријској граници код Сопрона, уз, наводно, симболично отварање капије на граници за „уједињену и јединствену“ Европу.

Око шест стотина источнонемачких грађана, који су се затекли у Будимпешти, узело је свој пртљаг и похрлило на „пикник“ и кроз одшкринуту „капију“ – на Запад. Иако је све требало да делује спонтано, операција је очигледно била добро припремљена. Изведена је крајње професионално и њом је, с дистанце, почело рушење Берлинског зида: лавина која је ту кренула, више се, очигледно, није могла зауставити.

 

СУТОН ЈЕДНЕ СЛАВЕ Спорење око оставштине Ота фон Хабзбурга (а бламажи Беча допринела је и Франческа Хабзбург: одлучила је, упркос жестоком противљењу градских власти, да богату и драгоцену збирку уметничких дела из „превише статичног“ Беча пресели у „динамични и све више интернационални“ Цирих!) бацило је сенку на велику фешту која се припремала поводом сто година од смрти (1916) помало заборављеног Фрање Јосифа, чији земни остаци чаме цео један век у мрачном подруму капуцинског манастира, с мноштвом сандука свих почивших Хабзбурговаца, о којем је Јован Дучић оставио запис „Сутон једне славе“.

„Да изгубим, рекох у себи, један ружан дан обилазећи рушевине једне изгубљене династије, која је имала седам векова величине, да сврши са поразом кад је потегла да уништи мој српски народ. И то са поразом пунијим срамоте него трагичности. Киша је падала кроз маглу.

У олуцима је хучала у потоцима, а по улицама се разливала у језера. Ја закуцах на врата манастира. И повукох за звонце. Али нико није одговарао. Повукох још једном на старом манастиру али се нико не одазва. Закуцах и трећи пут.

Сетих се да су мало година раније, кад су овде сахрањивали претпоследњег и престарелог цара Фрању Јосифа, дошле са сјајном пратњом из двора довде аустријске и мађарске свечане гарде, једни у белом и на коњима белим, а други у црном и на коњима црним, по церемонијалу старих монарха, а закуцали овде на овим истим манастирским вратима. Велика и сјајна поворка, доносећи овамо императора једне од највећих европских династија, исто онако је чекала док се на њено куцање није појавио иза врата један миран и хладан глас, питајући ’Ко долази?’“

Дучић даље пише како је великодостојник пред поворком најавио (исто тако мирним гласом) да долази Његово царско и краљевско… ређајући бројне монархове титуле, међу њима и ону „краља српске Босне“. Опет се зачуло: „Ко долази?“ Предводник је свео дугачки списак титула на ону из обичног церемонијала, цара аустријског краља угарског. Опет исто питање. Врата су се отворила тек кад је предводник, не спомињући ниједну титулу, прословио: „Овамо долази раб божји Фрања Јосиф од Хабзбурга.“

 

НОЖ ПОД СРПСКИМ ГРЛОМ Велики песник је у бечком манастирском подземљу наишао на „суморну и хладну скромност, без ичег царског, чак скоро и без ичег господског. Саркофази се налазе спуштени на земљу, просто и без поретка, као што ми спуштамо на железнички перон наш пртљаг док не дође носач да га однесе у кола“.

У показивању ковчега и њихових „власника“ стигао је ред и на, по речима чувара, „старог цара Фрању Јосифа, који је умро не сачекавши крај светског рата који је започео“. Моје узбуђење је, бележи песник, било велико. „То је онај цар који је на моју српску отаџбину слао „казнену експедицију“ да метне под нож сав народ мале и славне Србије, чија је војска још од четрнаестог века била први бранилац хришћанске Европе, изгубивши две велике војске, и два своја владара и која је Аустрији дала неколико њених славних војсковођа. Наше победе на Јадру, Церу, Шапцу, Колубари биле су јаче од овог рђавог човека… Велике наше војводе, Степа на Дрини и мишић на Сувобору, успели су да пониште целу хабзбуршку војску и поврате с пола пута изасланике цареве из Беча који су генералу Потјореку носили знамења новог маршала кад буде коначно уништио српску војску…“

 

ИМПЕРИЈАЛНА БЕЧКА АРХИТЕКТУРА И МИТ О (ПРЕЛЕПОЈ) СИСИ И шта је, на крају, после једног века, остало од тог „страшног човека, који је Србе затварао, покатоличавао, вешао и клеветао“ (Дучић), чије кости су, по казивању оног капуцинског чувара, могле лако да „испадну на патос“ (ковчег је у ратно време био направљен од лошег материјала) да му чувар није „одоздо направио нову даску“? Од „страшног човека“, који је 1914. неизоставно „хтео рат против Србије, али не и светски рат“ (историчар Манфред Раухенштајнер), очигледно уверен да ће рат са Србијом значити и рат са Русијом, али још уверенији како ће, у „братству по оружју“са Немачком цара Вилхелма, најпре прегазити Француску (за шест до осам недеља), а потом се, ортачки, окренути царској Русији, завршити посао и „пре Божића се вратити кући“.

Грдно се преварио по свим тачкама. Најпре са Србијом. Веровао је да ће се његови војници лако „прошетати до грчке границе“, а доживео је „стравичне поразе“(историчар Раухенштајнер). А рат са Србијом, по систему „домино ефекта“, запалио је светски пожар, у шта, такође, наивно, није веровао.    

И шта је заиста остало од „страшног Фрање“, на рушевинама велике империје? Историчар Раухенштајнер каже ништа осим „империјалне бечке архитектуре“ и мита о „лепој (и несрећној) Сиси“, царици Елизабети (Дучић: Јелисавети), чију неспорну лепоту је, на филмском платну, увеличала такође (пре)лепа Роми Шнајдер.       

[/restrict]