Зона сумрака – ГРЕХ СУДИЈЕ МАРИНКОВИЋ

filip-rodicДа ли је, по мишљењу прозападног невладиног сектора у Србији, могуће да неко ко је током сукоба на Косову био истражни судија, и оспорио тврдње о покољу недужних цивила у Рачку, буде било шта осим добровољног даваоца органа

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Има неког смисла у томе што нам се сада, пред своје пунолетство, случај „Рачак“, casus belli за НАТО агресију на СРЈ, враћа у живот. С једне стране, косовски Албанци намеравају да бившем америчком генералу и надасве непристрасном шефу мисије ОЕБС на Косову Вилијему Вокеру, поред свих почасти које су му већ одали, подигну споменик у Рачку, сеоцету које је средином јануара 1999. године било светски медијски хит због наводног покоља који су српске снаге безбедности у њему извршиле над четрдесетак недужних и осредње наоружаних албанских цивила из хуманитарне организације за трансплантацију органа познате под скраћеницом УЧК. С друге стране, српски сарадници поменутих албанских хуманитараца (не они који су несебично дали своје органе у Жутој кући него они који су медијски и на сваки други начин подржавали претечу акције „Продужи живот“ из 1999) с гнушањем су се успротивили иницијативи да особа која је у сумњу довела исказ сведока (Вилијема Вокера), али и покушала да пред Хашким трибуналом и другде укаже на чињенице које обарају западни наратив, буде именована за члана одбора Агенције за борбу против корупције.
[restrict] Авај, завапише они, није било лустрације, па корумпирана Даница Маринковић може бити предложена на ову функцију. Није било лустрације, осим оних педесетак хиљада људи који су после 5. октобра 2000. мимо било каквог законског поступка остали без посла и видели крај свог професионалног живота. Како је могуће да је некадашњи истражни судија из Приштине Даница Маринковић претекла? Није ли довољно што је начелник Генералштаба зли Љубиша Диковић, за чије злочине није чуо ни Хашки трибунал, него само Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић, већ сада и Маринковићева треба да буде чланица одбора? Како је могуће да особа која је починила ратни злочин над „масакром у Рачку“, убивши плод ванбрачне љубави Вилијема Вокера и међународне заједнице, може да буде чланица било чега, осим Друштва добровољних давалаца органа?
Сазнасмо ми, ето, захваљујући петнаест угледних невладиних организација и њиховом апелу, да је Даница Маринковић „за време обављања судијске функције поступала политички пристрасно и непрофесионално“ (за разлику од Вокера), те да је у три наврата починила кривично дело „појављивања као сведок одбране“ у предметима вођеним по оптужницама за злочине почињене против косовских Албанаца 1999. године пред Хашким трибуналом. Нису ове организације непрофесионалне и политички пристрасне као Даница Маринковић, па нам у оквиру свог апела указују и на доказе за њен злочин „негирања не само одговорности оптужених већ и настојања да минимизује патње албанских цивила на Косову“ садржане у „књигама, новинским чланцима, извештајима…“ Захваљујући везама на Пешчанику сазнајемо и о чему се ради. Књига која садржи доказе је дело Сумрак некажњивости: Суђење Слободану Милошевићу за ратне злочине америчке хуманитарке која је пратила процес Џудит Армата. Доказну вредност ове књиге поткрепићемо изводима из рецензије коју је за Лондон ривју ов букс написао некадашњи главни тужилац у овом процесу Џефри Најс. Његове оцене су толико снажне и уверљиве, да нам ништа друго и није потребно. „Армата је желела да трибунал функционише. Штавише, она и други попут ње, били су посвећени томе да Милошевић и други оптуженици буду осуђени“, навео је Најс. Независна посматрачица суђења је била посвећена томе да оптуженици буду осуђени, а не задовољењу правде. А пресумпција невиности? „Пресумпција невиности је најважнија када се покрива суђење човеку који је неспособан као Милошевић да сам води своју одбрану“, каже Најс неколико редова ниже. А! Добро онда! Сматрамо га недужним, али смо посвећени његовој осуди. Јасно! А да ли је објективно? Наравно! „Већина њених критичких коментара усмерена је на неуспех судија да процедуру реформишу у мери у којој је то тужилаштво тражило“, објашњава Најс. Е, онда у реду! Слични су и докази из новинских чланака и извештаја. Ради се о чланку Адвокат за људска права говори о злостављањима у косовском затвору објављеном у Чикаго трибјуну 29. августа 1999. године. Адвокат Дестан Рукићи се пожалио како је због сукоба с Маринковићевом провео скоро месец дана у затвору где је пребијен. Детаље ове приче сазнајемо из повезаног извештаја Хјуман рајтс воча из којег произлази да је Рукићи осуђен на максималну казну од 60 дана затвора због „непоштовања суда“, односно судије Данице Маринковић са којом је у суду ушао у отворени вербални сукоб, на основу члана 6 тадашњег Закона о јавном реду и миру. Заиста непрофесионално од судије Маринковић. А и какав је то закон који предвиђа да албански адвокат може да не поштује српски суд?
На крају, најјачи доказ против Маринковићеве: Хашки суд је у „пресудама њене наводе оценио као непоуздане и неистините“. За разлику од навода финског патолога Хелене Ранте, која је предводила истражни тим ЕУ и која је 2008. изјавила да су јој финско Министарство спољних послова и Вилијем Вокер тражили да измени садржај свог извештаја о Рачку.
[/restrict]

6 коментара

  1. Filipe bravo za tekst.

  2. Svo poštovanje autoru teksta. Do kada će Srbija da plaćas nevladin ( Soroševski ) olioš.

  3. Pablo Serrano

    I would like to know if you studied in Paris? Thanks

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *