ЗАВЕШТАЊЕ ТВОРЦА НЕБЕСКЕ АРМАДЕ

Никола Коља Милуновић (1935–2016)

Пише Дејан Ђорић

Овај изванредни вајар и цртач готово је усамљено нашао пут између две српске школе фигурације – северњачке Медиале и медитеранског високог модернизма, од ирационалног до интимног. Својим делима (сликао је и у техници гваша, уља и акрилика) није изразио само јединствену визију већ и идеју човечности, чиме је један од последњих великих српских модерниста и првих узора могуће обнове скулптуре и цртежа

Отишао је значајни вајар и цртач Никола Коља Милуновић. Скулптуру је на београдској Ликовној академији учио код најбољих старих професора као што су Сретен Стојановић и Илија Коларевић. На том факултету је и магистрирао. Можда би се пре него његовим почецима требало бавити последњим периодом када је 2009. године у Градском музеју у Трсту имао већу ретроспективну изложбу под називом „Поморски дијалог“. Од скулптура је изложио своју флотилу, армаду којом је осамдесетих година освојио Београд. Његова изложба у Галерији Културног центра у Београду, тада најпрестижнијој у целој Југославији, на којој је представио своје познате бродове, била је међу најбољим у његовој каријери, њом је на велика врата ушао на српску ликовну сцену. Познаваоци још више цене претходну у истој галерији, у којој је изложио једну од првих и најбољих наших инсталација, реконструкцију свог тавана. Превазишао је идеју ђубришта коју је Медиала тако смело увела у модерну уметност. Док је за друге то постао уносан посао, за Кољу је био само генијални експеримент, опит снаге ликовне назнаке простора и времена, коме се никада више није вратио. Убрзо је изложио скулптуре надахнуте старим бродовима, једрењацима и измаштане цртеже у техници оловке на папиру посвећене корабљама, пловилима и градовима. Носе ти радови најпре идеју имагинарног путовања, у складу са старом латинском пословицом „Пловити се мора, живети се не мора“. Није ли то и идеално сведочење о идеји и смислу уметности? Милуновић се много пута исказао као ванредан скулптор и цртач, о чему сведоче и његови јавни споменици, самосталне изложбе у земљи и иностранству и бројне награде.

[restrict]

У духу ирационалног цртежа медиалне школе и нове фигурације, створио је нешто сасвим самосвојно и снажно, призоре маштовњачког бродовља и ратних лађа из прохујалих векова, на којима нема људи премда су детаљни. Скулптуре из те серије немају никакве везе са макетарством и умањеним моделима бродова, који не досежу ни до примењене уметности. Цртежи га представљају као изванредно сигурног мајстора, самурајски широког, јасног, чистог и оштрог потеза, који се изражава линеарно. Од тих радова практично крајње успешно започиње његова каријера, тим пре што ништа није дуговао своме оцу. У ери садашњег непотизма опште место је да су деца познатих уметника стваралачки бедне копије родитеља, лоши уметници, вештачки штићени од пропасти. Коља не само да ништа не дугује славном оцу већ је толико оригиналан да је превазишао своју средину што су добро схватили галеристи и музеалци у Италији. Његов пут ка првим местима наше вајарске и цртачке уметности (скулптори су често добри цртачи, упућени на цртеж као разраду својих идеја) открива га и у сасвим другом, моралном смислу. Мило Милуновић, отац Николе Коље Милуновића, био је академик и најважнији професор Ликовне академије, уз Петра Лубарду највећи и друштвено-политички најмоћнији српски уметник после ослобођења. Да је само хтео, Коља је лако могао да постане професор Ликовне академије, функционер у УЛУС-у или веома утицајан на ликовна дешавања, али је то њему било испод части. Природно скроман, ненаметљив и отмен, те невитешке послове којима сада обилује наша културна сцена, препустио је недаровитима, који за успех морају да се боре свим средствима осим уметничких. Био је и остао врхунски стваралац коме није потребна ничија помоћ.

После његовог тако снажног пробоја у ликовни свет, било је јасно да овај вајар може и да мења свој уметнички опсег, али да ће остати квалитетан. Ове године у Галерији 73 на Бановом брду, на изложби која окупља житеље Чукарице, изложио је рељеф под називом „Помпеја 2015 (крај цивилизације)“. Рад је таутолошки био урађен од пепела, ликовна средства нису била посредничка, већ су изразила сама себе. Таквом скулптуром придружио се на свој, у традицији утемељен начин, актуелној естетици катастрофизма, уметности краја света. На маргинама некада раздрагане постмодерне буја кризна уметност, весела и шарена постутопијска уметност брзо је завршила у цинизму и безнађу. Милуновићево завештање, међутим, није изнуђено трендовским потребама излагања у престижним галеријама и музејима, већ је настало из искрене уверености у епохалну кризу посттехнолошке цивилизације, којој је увек супротстављао природне материјале, спонтаност, траг руке и топлину која зрачи из дела и личности. Помодност га никада није занимала јер је трагао за суштинским у животу и уметности.

Битне цртеже из осамдесетих година пловећих министарстава и тврђава, бродова-скелета, Париза као града-брода, реконструкција императорских градова са њиховим џиновским статуама и још већим зидинама, бродова и градова као предела, људског трупла као града на које делује ерозија, бродове-чудовишта, цртао је и после 2000. године. Његове позније скулптуре су сведеније, каткад конструктивистички једноставне, али се никада не одвајају од стварности и мита, како је и Пикасо делао. Опус овог ствараоца обележен је монументалношћу, цртежи су величине и до два и по метра, као што је и представљено величанствено. Скулптуре бродова и у камерној форми крију замах великих лађа. У његовом опусу има трага српског поратног модернизма, оштрине линије којом је Мило Милуновић сликао и гравирао врше и морске мотиве. Као што је Пеђа Милосављевић апокалиптички сликао Дубровник, тако је Коља Милуновић нацртао великог „Коњаника апокалипсе“. Општи израз његовог стваралаштва носи печат уверења које су најбољи професори са Катедре за историју уметности делили са нашим значајним уметницима. Односи се на новију српску уметност као део византијског, тачније медитеранског наслеђа, на културу која сеже до Микене. Код Коље има нечег и од Дирера или Дада Ђурића јер је скоро усамљено нашао пут између две српске школе фигурације – северњачке Медиале и медитеранског високог модернизма, од ирационалног до интимног. Тим основама дао је особен, утопијски израз сумње и разочараности у савремени свет, превазилазећи његову уметност људскошћу. Није као многи млади скулптори истраживао техничко, дехуманизовано и безосећајно. Својим делима (сликао је и у техници гваша, уља и акрилика) није изразио само јединствену визију већ и идеју човечности, чиме је један од последњих великих српских модерниста и првих узора могуће обнове скулптуре и цртежа.             

[/restrict]