Vladika Irinej Bulović, Episkop bački – Svaki hrišćanin ima odgovornost za sudbinu sveta

Svi vapiju za mirom. Kao da je svet došao do tačke sa koje nema povratka. Toga je, izgleda, svesna kritična masa svetskog stanovništva, prvo eminentne manjine, kako Ortega i Gaset nazivaju duhovnu i intelektualnu elitu, a onda i demos, narod širom sveta. Potom, usledile su, na iznenađenje, pa i zaprepašćenje establišmenta u Evropi, Americi i drugde, određene promene. Mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi kuda će te promene odvesti svet. Ali one svakako bude nadu

Razgovarao Milorad Vučelić Fotografije đakon Dragan Tanasijević

Njegovo preosveštenstvo episkop bački Irinej Bulović u susret Božiću, prazniku rođenja Hristovog, za „Pečat“ promišlja i govori o važnim pitanjima koja se tiču ne samo vere i duhovnog i religijskog života već i problema našeg šireg društvenog i političkog života, te ukupnih geopolitičkih i drugih prilika.
[restrict] Dubokouvaženi i poštovani Vladiko, kada smo uoči prošlog Božića razgovarali, početak našeg dijaloga bio je sumoran i brižan, budući da se u tom trenutku činilo da je veliki svetski sukob bezmalo izvestan. U godini koja je potom protekla doživeli smo i neka iznenađenja. Čini se da su se u Evropi, Americi i svetu uopšte dogodile krupne političke i društvene promene i da sada nove geopolitičke i druge prilike stvaraju bitno izmenjen globalni ambijent – duhovni, politički, civilizacijski i kulturni. Možemo li biti spokojni u uverenju da predstojeći Božić, za razliku od prethodnog, dočekujemo u boljim i srećnijim svetskim prilikama? Smemo li se nadati toj milosti i dobrobiti?
Naši božićni razgovori se, evo, pretvaraju u lep običaj da se na kraju kalendarske godine prisetimo svega onoga što se zbilo, a što zaslužuje pažnju i zahteva izvesni komentar i objašnjenje. Da to opišemo latinskom poslovicom, zapravo Ovidijevim stihom: Morem fecerat usus (Praksa stvara običaj).
Moram reći da zaslugu za ovaj lep običaj imate isključivo Vi zato što Vaša dubokoumna pitanja nisu plod samo intelektualne znatiželje i besposlice već iskrenog i sistematskog promišljanja koje ima za cilj da Vašim čitaocima – ali i široj javnosti – pažnju, inače raslabljenu obiljem poluslovesnih i beslovesnih sadržaja, usmeri na ono najbitnije u društvenom, političkom, kulturnom, pa i crkvenom životu našeg naroda.
Ozbiljnost, dobronamernost i istinoljubivost Vaših pitanja primoravaju i moju malenkost da nastojim da, shodno svojim ograničenim mogućnostima, doprinesem objašnjavanju ili rasvetljavanju pojedinih događanja i kretanja koja su zaokupljala našu pažnju u proteklom periodu.
Prvo pitanje se odnosi na današnjicu, još preciznije – na istorijski trenutak u kome se dešavaju promene na svetskoj sceni. Ono se tiče svakodnevnog života i bukvalno opstanka svakog čoveka i ljudske zajednice koja, uveren sam, vapi za odgovorom. Pitanje nas navodi na teren političkih prognoza koji bih najradije izbegao, ne samo zato što su se na ovom polju u protekloj godini obrukali i svetski eksperti već zato što meni kao monahu i episkopu to i ne pripada. Na dubljoj ravni Vaše pitanje je, međutim, načelnije, svevremeno, i pogađa suštinski odnos pojedinca prema životnim okolnostima, pogotovu u vreme egzistencijalnih kriza: pitanje smisla, pitanje mogućnosti životnog optimizma i u najtežim prilikama.
Elem, svetske prilike su takve kakve su. Možda se u kondenzovanom vidu prepoznaju u dve-tri scene apokaliptičnog rijaliti programa, koje se vrte na televizijskim i kompjuterskim ekranima širom sveta: otac i majka opasuju eksplozivom kćeri od sedam i devet godina i šalju ih u smrt; teški kamion gazi desetine nevinih na božićnom sajmu; mladić hladnokrvno puca u leđa čoveku na izložbi. Nevidljivi demonski pokretači takvih neverovatnih zločina, koje sigurno ne vidimo samo u radikalizovanom islamu, zapravo žele da svi ljudi žive u strahu.
Ali među najčešćim porukama u Svetom Pismu jeste sledeća: Ne boj se i ne plaši se! Bog ih u istoriji spasenja ljudskog roda upućuje bezbroj puta, u najrazličitijim okolnostima bilo ličnih, privatnih iskušenja bilo kada su u opasnosti plemena ili ceo narod. Bog uvek ponavlja: Ne boj se i ne plaši se, a često nastavlja rečima: Jer ja sam Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti. Konačni pak odgovor i ključ života nalazimo u rečima koje je Hristos uputio učenicima, predskazavši im sopstveno stradanje: „Ovo sam vam kazao da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jov. 16, 33). Stoga nada u milost i dobrobit o kojoj govorite, nada u mir kome se zajedno sa svima nadate, ne zavisi od istorijskog trenutka i promenljivih okolnosti nego od činjenice da je Hristos pobedio svet. U duhu pomenutih reči Gospodnjih mi i danas otklanjamo senku straha sa naših života i pripremamo se da proslavimo praznik dolaska na svet Bogomladenca Hrista, čije ime je i Emanuil, koje i znači Bog je sa nama. Sa takvom verom i nadom da je Bog sa nama, sa radošću ponavljamo molitvene reči: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!

Ravnoteža u svetu postepeno se vraća, jer su pokušaji uspostavljanja unipolarnog poretka praktično propali, primećuju neki najuticajniji i najmoćniji svetski državnici. Verujući u duh ove promene, ruski predsednik Vladimir Putin gotovo literarno nadahnuto i slikovito kaže: „Mi već živimo u drugoj dimenziji“! Da li su realne ili pak preuranjene nade da je novo, i u ovom smislu izglednije i mirnije, doba već nastupilo?
U duhu stihova pomenute božićne himne mi se moramo moliti da nade u mir postanu realnost i verovati da će nas Gospod blagosloviti mirnijim periodom istorije. Naš narod, prva žrtva unipolarnog poretka, pretrpeo je brutalnost i obespravljenost, do tada bez presedana u novijoj istoriji. Naš otpor je ujedno bio i prvi odgovor na kult sile i nasilja, prvo protivljenje, koje je otvorilo prvu pukotinu unipolarnog sveta koji se nametao. Bez nepotrebnog hvalisanja i pogubnog samozadovoljstva, kome smo mi inače skloni, možemo reći da se ta pukotina stvarala upravo u odnosu na nas ili na nama, svejedno.
Poslednjih godina, još strašnije, trpe i drugi, muslimani i hrišćani, na Bliskom istoku, ali i u Africi. Sada stradaju i Evropljani. Svi zapravo vapiju za mirom. Kao da je svet došao do tačke sa koje nema povratka. Toga je, izgleda, svesna kritična masa svetskog stanovništva, prvo eminentne manjine, kako Ortega i Gaset nazivaju duhovnu i intelektualnu elitu, a onda i demos, narod širom sveta. Potom, usledile su, na iznenađenje, pa i zaprepašćenje establišmenta u Evropi, Americi i drugde, određene promene. Mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi kuda će te promene odvesti svet. Ali one svakako bude nadu. Konkretno, zaista ohrabruje najava politike novog predsednika SAD da Rusiju ne vidi kao pretnju, odnosno kao protivnika. Ali istovremeno onespokojava namera da se nastavi trka u nuklearnom naoružavanju.
Ali dozvolite mi još i ovo: ono što nazivamo unipolarnošću ili novim svetskim poretkom zapravo je mnogoglavo zlo koje nastoji da obuhvati sve oblasti života. U tome uspeva do te mere da ne samo što deformiše prirodne modele života, sa težnjom da iščeznu brak, porodica, nacija, čak i polno određenje, nego uobličava i do prisile nameće nove modele, nove strukture društva i nove zajednice, utemeljene na novim, izvitoperenim standardima i pravilima. Promena političkih odnosa u svetu još ne znači ukidanje uslova koji su taj poredak (čitaj: besporedak) stvorili, a još manje brisanje onih efekata koje je on stvorio. Možda ću upotrebiti prejak izraz ako kažem da mi je bilo zanimljivo da posmatram očaj koji je pokazivala birokratizovana politička i medijska pseudoelita u sudaru sa demokratskom voljom Britanaca, a još više prilikom izbora novog predsednika SAD.
Dužan sam ovde da napomenem da, uprkos sankcijama i nedaćama koje smo trpeli, ne treba da likujemo zbog krize Evropske unije koja je zapravo počela još donošenjem njenog Ustava, konstitutivnog akta u kome je svesno zanemaren hrišćanski temelj Starog kontinenta. U tom smislu, pre treba da se nadamo da će buduća evropska elita, vraćajući se hrišćanskim korenima i nasleđu, uspeti da definiše i novu politiku koja će imati u vidu celokupnost kontinenta, a vezivno tkivo neće biti samo evro. Videćemo da li će, posle promena „preko Velike bare“, u tekućoj deceniji uslediti i smena „elita“ u Evropi.

Odmerenim i uzdržanim, ali sadržajnim i preciznim, odgovorima u intervjuima datim „Pečatu“ pokazali ste svestrano poznavanje ukupnih prilika i složene stvarnosti našeg vremena, kao i sposobnost lucidnog tumačenja sadašnjih dešavanja, unekoliko i predviđanja i projavljivanja predstojećih događanja. S obzirom na ovo iskustvo, pitam Vas, kao episkopa i kao intelektualca: šta u svetu aktuelnih geopolitičkih „tektonskih“ promena može od budućnosti da očekuje naš narod? Hoćemo li se, suočeni s novim okolnostima, koje za nas ne moraju nužno biti manje brutalne i teške od prethodnih, snalaziti spretnije i usmeravati mudrije? Ima li upravljačka elita srpskog naroda snage i pameti za prave izbore na raskršću na koje smo upravo stupili?
U osnovi, konstatacije koje ste izneli više su plod našeg dugogodišnjeg prijateljstva i Vaše nimalo kritičke blagonaklonosti prema meni nego plod realnosti. Lično mogu da potvrdim samo deo u kome se konstatuje da sam episkop Crkve Hristove. Pitanje implicira ocenu aktuelne spoljne politike Vlade Srbije. Nepotrebno je isticati složenost, a sada i promenljivost spoljnopolitičkih okolnosti u kojima se država Srbija i srpski narod u celini nalaze. Posebno imam u vidu Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju, težak položaj Srba u Hrvatskoj, ništa manje nezavidan u Crnoj Gori. U skladu sa informacijama kojima raspolažem, a svakako su nepotpune, mišljenja sam da, u spoljnopolitičkom domenu, premijer i Vlada Srbije vode politiku koja sagledava i štiti aktuelne i buduće interese i položaj celog srpskog naroda.

Godinu 2016. obeležili su epohalno značajni događaji vezani za hrišćanstvo, za Crkvu i, posebno, za Pravoslavlje. Odigrao se istorijski susret ruskog patrijarha i pape u Havani, održan je svepravoslavni skup na Kritu, predsednik Putin je posetio Svetu Goru, a veliki pritisak na pravoslavne, najpre na Rusku, pa na Srpsku Crkvu, nastavljen je. Šta biste od pomenutih zbivanja, duha i činjenica koji su ih obeležili, izdvojili kao važno i presudno, vredno pamćenja ili pak zaborava, dobro i manje dobro za dalju sudbinu Pravoslavlja, ali i Crkve uopšte?
Tri događaja koje ste naveli drugačiji su po programu, sadržaju i ciljevima i svaki ima različito mesto u istoriji Crkve, istoriji spasenja. Nijedan od njih neće pasti u zaborav, ali njihov doprinos ostvarenju Božjeg plana o spasenju čoveka i tvorevine i njihov uticaj na potonja pokolenja biće različit, veći ili manji, zavisno od toga u kojoj meri će biti ostvaren potencijal koji su ti događaji nosili.
Susret ruskog patrijarha Kirila i pape Franje u Havani nije bez razloga nazvan „milenijumskim“. Sam događaj, duh i sadržaj razgovora dva crkvena poglavara, kao i deklaracija koja je tom prilikom potpisana, zaslužuju najveću pažnju. „Zahvaljujemo Bogu za obnavljanje hrišćanske vere bez presedana koje se dešava danas u Rusiji i u mnogim zemljama Istočne Evrope, gde su decenijama gospodarili ateistički režimi“ – kaže se, između ostalog, u tekstu te deklaracije. Kako bi valjalo razumeti u ovoj prilici i naglašenu poruku ruskog patrijarha i pape da „Pravoslavna i Katolička Crkva mogu aktivno da rade zajedno“? Koliko „aktivno“ i koliko „zajedno“?
Februarski susret patrijarha Kirila i pape Franje na Kubi zaista je epohalan događaj, milenijumski – već  samom činjenicom da je prvi u istoriji. Nikada do tada nisu se susreli rimski papa i moskovski patrijarh. U zajedničkoj izjavi ili deklaraciji njih dvojica su dala odgovor na Vaše pitanje: „Mi želimo da udružimo svoje napore radi svedočenja o Jevanđelju Hristovom i o zajedničkom nasleđu Crkve prvog milenijuma tako što ćemo zajedno odgovarati na izazove savremenog sveta. Pravoslavni i katolici su dužni da nauče da pružaju jednoglasno svedočenje istine u oblastima u kojima je to moguće i nužno (moje podvlačenje). Ljudska civilizacija je ušla u period epohalnih promena. Hrišćanska savest i pastirska odgovornost ne dozvoljavaju nam da ostanemo ravnodušni pred izazovima koji iziskuju zajednički odgovor“ (opet moje podvlačenje).
Nema sumnje da patrijarh Kiril i papa Franja po svemu pripadaju već pomenutim eminentnim manjinama, ličnostima koje imaju duhovnu snagu, znanje, odgovornost, hrabrost za kompromise, sposobnost da, sledeći sopstvenu tradiciju, ponude savremenoj civilizaciji odgovore na najteža pitanja, za dobro hrišćanstva, ali i sveta u celini. Uveren sam da je nužno da u duhu svedočenja o Jevanđelju Hristovom pred izazovima savremenog sveta, koji zaista zahtevaju zajednički odgovor, u okviru sopstvenih mogućnosti sledimo načela koja su postavila dvojica jeraraha na Kubi.
U tom smislu doživljavam i susret sa papom Franjom i drugim predstavnicima Rimske Crkve koji je delegacija naše Crkve imala početkom godine, u kome sam i sâm, zajedno sa mitropolitom Amfilohijem i našim uglednim intelektualcem, ambasadorom dr Darkom Tanaskovićem, učestvovao. Mogu da posvedočim da smo vodili razgovore koje možemo opisati jednostavno kao istinovanje u ljubavi. Polazna i završna poenta čitavog susreta bila je da iskreni dijalog i međucrkvena saradnja na polju svedočenja i objavljivanja jevanđelskih načela i vrednosti predstavlja i kategorički imperativ našega vremena.

Ne samo u Havani već i mnogo puta potom pomenuto je, ne bez zabrinutosti, da „Crkve imaju veliku odgovornost za budućnost hrišćanstva i budućnost civilizacije“. Pažnju zaslužuje upravo ovo povezivanje pojmova hrišćanstva i civilizacije, njihovo preplitanje u sudbinskoj međuzavisnosti u budućnosti. Može li se zaključiti da je za opstanak civilizacije u kojoj živimo hrišćanstvo presudno? Pogotovo ako se ima u vidu da mnogi veoma moćni centri odlučivanja i upravljanja savremenim svetom javno oglašavaju da im je ovakav „modus“ razmišljanja i prosuđivanja dalek, budući da hrišćanstvo ne uočavaju kao bitan faktor napretka globalnog društva. Kako komentarišete ovu protivrečnost i njome podrazumevan tinjajući, pa i preteći, antagonizam „duha vremena“?
Ne radi se o sporadičnoj konstataciji nego o postojanom uverenju, odnosno o veri nas hrišćana. To uverenje u našu odgovornost za sudbinu sveta zasnovano je, između ostalog, na Hristovom božanskom identitetu izraženom rečima: „Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak“ (Otkr. 21, 6). Našu pak ulogu, odnosno ulogu i odgovornost svakog hrišćanina, prepoznajemo takođe u Hristovim rečima: „Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze“ (Mat. 5, 13).  Stoga svaki hrišćanin, pre drugih ljudi, ima različitu odgovornost za sudbinu sveta i budućnost civilizacije. Da li je ta odgovornost veća ili manja, zavisi od duhovnih darova, od službe u Crkvi koju ima. Ali nema sumnje da je svako ima.
Svako, pre svega, treba da vodi računa o sopstvenom životu i spasenju i o životu svojih bližnjih. Da njegova sopstvena vera ne obljutavi. Da prema svakom stvorenju i prema prirodi postupa sa ljubavlju. To je dovoljno. Znate, mnogi reči apostola Pavla: „Ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi“ (IIKor. 12, 26) doživljavaju kao neku daleku mističnu sliku, a radi se o jednostavnoj istini. Sve je u svetu i u prirodi međuzavisno. Otud je i odgovornost hrišćana za svet najveća. Drugi ne misle tako. Ali ni to nije nešto novo.

Kada danas Pravoslavlje (posebno u izjavama mislilaca Ruske Crkve) sebe javno definiše kao „utemeljivača i zaštitnika civilizacije koja je alternativa zapadnom svetu“, koliko je ova poruka razumljiva i privlačna duhovnoj deci našeg vremena? Čini se da ovakvu „alternativu zapadnom svetu“ i mnogi u Srbiji ne bi baš radosno pozdravili, odnosno da ne postoji stvarno razumevanje njenog smisla i značaja. Koliko i šta naša Crkva čini da ovu ideju, makar u njenom „razblaženom“ vidu, približi i objasni svojim vernicima, ali ne samo njima?
Hrišćanstvo, odnosno Pravoslavlje kao najstarije i najautentičnije svedočenje Hristovog učenja, oduvek je bilo alternativa duhu vremena. Ukoliko, ipak, ne odbacujući neke vrednosti zapadne civilizacije, čiji smo deo u mnogo čemu, stvari postavimo antagonistički, kao što ste ih Vi postavili, moramo definisati uporišnu tačku za ovakvo tvrđenje. Šta je, dakle, to čemu je Pravoslavlje alternativa ili čemu treba da bude alternativa? To možemo da prepoznamo u takozvanim Hajekovim postulatima. Naime, Fridrih Hajek, jedan od najuticajnijih ekonomista i političkih filosofa modernog doba, 1974. godine, primajući Nobelovu nagradu za ekonomiju, rekao je: „Finansijska kontrola nije kontrola samo jednog sektora ljudskog života. Ona čini kontrolu sredstava potrebnih za sve naše ciljeve. A onaj koji poseduje jedinstvenu kontrolu ovih sredstava odlučuje koji ciljevi će da budu olakšani, koje vrednosti treba da se smatraju višim, a koje nižim – ukratko, u šta ljudi treba da veruju i za koje ciljeve treba da se bore.“ Čini mi se da je on izrekao kondenzovano Vjeruju modernog ekonomskog i društvenog „duha vremena“, zapravo totalitarizma globalnog poretka.
Nažalost, ovaj Hajekov programski cilj u velikoj meri je ostvaren. Veoma mali broj ljudi kontroliše svetsku ekonomiju, u tom cilju određuje vrednosti i nameće u šta ljudi treba da veruju. Šta Pravoslavne Crkve – Srpska, Ruska, bilo koja, a verujem i Rimokatolička Crkva i neke od protestantskih denominacija – oduvek nude ljudima i svetu, nasuprot ropstvu modernog duha vremena definisanog u Hajekovom učenju,  sprovedenom u praksi? Nude slobodu. Slobodu iskazanu rečima apostola Pavla: „Stojte u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se u jaram ropstva uhvatiti“ (Gal. 5, 1). Moderno ropstvo, u kome se nalazi čitav svet, opasnije je, pogubnije, od bilo čije okupacije. Verujem da hrišćanski, pre svih pravoslavni svet i po duhovnom kapacitetu najmoćnija Ruska Crkva, crpeći iskustvo iz asketske tradicije Pravoslavlja, može da iznađe delatan, životni odgovor na ovaj najveći izazov.

Pritisak Zapada na Pravoslavlje je dugotrajan, izuzetno snažan i nimalo prijateljski. O nekim dimenzijama istog mogli smo se uveriti tokom priprema istorijskog Svepravoslavnog sabora na Kritu, a potom i tokom Sabora, kojem je prethodila, takođe istorijska, poseta predsednika Putina Svetoj Gori. U simboličnoj ravni poseta Svetoj Gori bila je događaj bez presedana, ne samo zbog činjenice da su prvi put u istoriji Rusije predsednik i patrijarh bili zajedno u molitvi na Svetoj Gori, i da je Putinu bilo dozvoljeno da zauzme mesto ranije predviđeno samo za vizantijske careve. Kako tumačite ova događanja, šta uočavate kao najznačajnije u njima?
Poznato je da je predsednik Putin vernik i, kud god da ide, pohodi pravoslavne svetinje. Sveta Gora je duhovni svetionik svih pravoslavnih naroda i zaista je značajno što su u ovoj pokloničkoj poseti zajedno bili predsednik Putin i patrijarh Kiril. Time su manifestovali sadejstvenu životnu zainteresovanost kako za duhovni napredak sopstvene zemlje i Crkve, tako i za duhovni napredak svih pravoslavnih naroda. Reforme koje predsednik Putin uvodi u svojoj zemlji po ugledu na Stolipina, boreći se protiv neoliberalnog kapitalizma, izazivaju nesumnjive simpatije kod pravoslavnih vernika, pa tako i kod svetogorskih otaca. Iz tih razloga, čini mi se, ukazana mu je simvolična čast koju ste pomenuli. Lično, ne doživljavam Putina kao vizantijskog vasilevsa. On je moderan političar koji traži rešenja o kojima smo govorili maločas.

Svepravoslavni sabor na Kritu, ne samo zbog izostanka predstavnika nekih Crkava, a među njima i Ruske Crkve, izazvao je mnoge nedoumice, pa i teološke rasprave. Šta je odlučilo da Srpska Pravoslavna Crkva, koja je najpre najavila da neće učestvovati, prisustvuje tom saboru? Da li se nešto postiglo, ili vredno dobilo i pokazalo, odlaskom na Krit?
Po potencijalu najznačajniji ili zaista epohalno značajan trebalo je da bude skup na Kritu sazvan kao Sveti i Veliki Sabor Pravoslavne Crkve. Vi ste ga imenovali svepravoslavnim skupom, ali on, nažalost, nije bio svepravoslavan. Kao što je poznato, odsustvovale su četiri Crkve, četiri Patrijaršije: Antiohijska, Ruska, Gruzijska i Bugarska. Čak i zanemarujući principijelnost razloga za njihovo neučestvovanje, moramo zaključiti da je bez osobenih iskustava, na primer, drevne Crkve Antiohije u kojoj je nastala sama reč hrišćanin, ili Ruske Crkve koja ima preko tri stotine eparhija, u radu skupa na Kritu ipak bio zastupljen manji deo pravoslavne ikumene. Moskovska Patrijaršija ima sedam pravoslavnih univerziteta, pet duhovnih akademija, pedeset i dve duhovne seminarije, trideset i sedam duhovnih škola, više od osam stotina manastira, čijeg je duhovnog i bogoslovskog iskustva i znanja bilo lišeno kritsko sabranje. Da ne izostavimo Bugarsku Crkvu sa kojom delimo slična istorijska iskustva, a pogotovu Gruzijsku Patrijaršiju koja takođe baštini hrišćanstvo još iz apostolskog doba.
Srpski episkopi su, mahom, tokom diskusija nastojali da iznose stavove koji su izraz vaseljenskog Pravoslavlja, uveren sam, ne pretenciozno, imajući u vidu i odsutne Crkve. Moj lični doprinos, ukoliko ga je uopšte bilo, definisan je okvirom zadatim prethodnim odlukama Svetog Sabora i Svetog Sinoda, a prevashodno poslušnošću Crkvi i našem Patrijarhu.
Treba istaći da je u većini dokumenata usvojenih letos na Kritu, ipak, snažno potvrđen pravoslavni etos u današnje vreme. U dokumentima koji se tiču braka i bioetičkih problema potvrđene su temeljne antropološke istine i učenja Crkve kojima je kroz istoriju čuvana i očuvana ljudska egzistencija. Te istine će Crkva i ubuduće čuvati kao najveću svetinju. U drugim pak pitanjima nije postignut konsenzus, čak ni na tako redukovanom saboru. Ako realno posmatramo, kritsko sabranje je ipak bilo mnogo više od obične međupravoslavne konferencije, kako pojedini kritičari tvrde, ali, nažalost, i mnogo manje od Svetog i Velikog svepravoslavnog Sabora.
Ruski patrijarh Kiril, poglavar čija se ogromna moć u šali naglašava opaskom da je „patrijarh koji drži u svojim rukama nuklearni kovčežić“, javno izražava uverenje da se sekularna Evropa sve više udaljava od svojih hrišćanskih korena. „Hrišćanstvo je ugroženo ne samo na Bliskom istoku, gde je situacija alarmantna već i u Evropi“, smatra on. Srbiji i njenoj javnosti, kojoj se neumorno docira i sugeriše da je „evropska budućnost“, odnosno težnja za integracijom u prostor Evropske unije, jedina ideja vredna življenja, informacije o ovoj dimenziji Starog kontinenta nesumnjivo mogu biti interesantne i vredne promišljanja!
Ne mislim da je šala o ruskom patrijarhu „koji drži u svojim rukama nuklearni kovčežić“ dovoljno umesna. Pre će biti da može da zbuni neupućene. U nekoj meri već sam Vam odgovorio na ovo pitanje. Ideja o slozi evropskih naroda – možda onakvoj kako su je videli Kant, Šiler, Betoven, Adenauer – jeste plemenita ideja i ne treba je odbacivati. Istini za volju, vladajuće i većinsko mišljenje kod nas nije evrofanatično. Nije ni evrofobično nego je oprezno i uravnoteženo. Već sam rekao da je kriza Evropske unije počela 2003. godine, kada konstitutivnim aktom nije definisana kao zajednica vrednosti nego kao ekonomski prostor sa zajedničkim zakonima i institucijama. Tada je samu sebe definisala kao posthrišćansku, a evropske vrednosti, uključujući i ljudska prava o kojima govore kao o nekakvoj mantri, izgubile su svoju osnovu. Tamošnjim teoretičarima nije jasno ni da li se radi o zajednici nacija ili zajednici građana. Evropska unija nije, dakle, definisala ni svoj unutarnji identitet.
Odgovor im daje patrijarh Kiril: „Hrišćanstvo je formiralo osnovu evropskih vrednosti i ideja. Van hrišćanske tradicije nemoguće je stići do saznanja o unutrašnjim pokretačkim mehanizmima društvenog i kulturnog razvoja ovog regiona kod naroda koji ga naseljavaju. Nijedan naredni stepen u građenju naše zajedničke kuće ne može da bude dostignut bez oslonca na hrišćanske vrednosti.“ I još jedan stav patrijarha Kirila o evropskim integracijama: „Naša Crkva ne treba da bude spoljni posmatrač procesa evropskih integracija. Mi smo ubeđeni da pravoslavna tradicija treba da dâ vlastiti doprinos razvoju prostora ujedinjene Evrope. Pravoslavni narodi očekuju da za svoju spremnost da učestvuju u razvoju evropskih integracija zapadni svet bude otvoren za prihvatanje vrednosti koje se nalaze u tradiciji istočnih hrišćana.“ Ni manje ni više. Čini mi se da ovakav stav intuitivno ima i aktuelna srpska politika.

Izvesno je da na verski identitet Evrope, i danas i decenijama unazad, ogroman uticaj imaju migracije. Evropa je upravo zbog migracija odavno promenjena, i to je utisak koji ne potvrđuju samo eksperti i upućeniji posmatrači. Šta se može očekivati, kako će, prema Vašem viđenju, ovaj proces nadalje teći?
Odgovor nam je, duboko zagledan u istorijsku sudbinu srpskog naroda, dao Miloš Crnjanski: „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“ U pravu je Monteskje kada tvrdi da migracije narušavaju aksiomatiku političkog života. U savremeno doba više nego brutalno. Ne znam kako će ovaj aktuelni proces nadalje teći. Nadamo se i molimo da promene na svetskoj sceni donesu mir Bliskom istoku. Patrijarsi Vartolomej i Kiril, papa Franja i mnoge druge značajne ličnosti hrišćanskog sveta apeluju na hrišćansku samilost i pomoć izbeglicama.
Naš narod najbolje zna šta je izbeglištvo, šta znači napustiti svoje ognjište. Sećate se pred kakav je strašan izbor bio stavljen Sokrat: da napusti svoj polis ili da popije kukutu. Ishod je poznat. Najvažnije je biti hrišćanin prema tim nevoljnicima, pomoći koliko je moguće. Sve drugo je manje važno.  

U odnosu na pomenuti evropski društveni, duhovni i religijski diskurs upadljiva se razlika uočava u savremenoj Rusiji. Među ekspertima se ističu i mišljenja poput ovog: „U Rusiji se usled vakuuma nastalog rušenjem komunizma stvorila ideološka praznina koju je popunilo Pravoslavlje.“ Iako nije ekspert, ali jeste tendenciozni političar, pa i politikant, sa ovom konstatacijom se unekoliko slaže i Karl Bilt kada tvrdi da je „inspiracija kojom se rukovodi Putin ustvari ideologija Pravoslavne Crkve“. Kako komentarišete ova zapažanja? I da li se za Srbiju može reći da u tom smislu pokazuje nekakvu težnju ka „popunjavanju ideološke praznine“, ili pak usmerenost na približavanje nekom ideološkom i duhovnom krugu?
Ne verujem da gospodin Karl Bilt išta zna o Pravoslavlju, a još manje o savremenoj dubinskoj psihologiji, po kojoj čovek osvedočeno nosi u sebi nacionalno nesvesno, individualno nesvesno i porodično nesvesno. Pravoslavlje ne popunjava nikakav prazan prostor. Prazan prostor stvaraju pustošeće ideologije i različiti izmi. Putin je, koliko znam, nadahnut Stolipinovim reformama, a ne nekakvom pravoslavnom ideologijom. Karl Bilt nesumnjivo ne razume procese. U Srbiji se ne radi o „popunjavanju“ ideološke praznine. Ideologija je strana Crkvi jer je Crkva „duh i život“, oblagodaćena stvarnost, vidljivo prisustvo metaistorije u istoriji, predukus Carstva Božjeg i civilizacija ljubavi ovde i sada. Inače, mislim da će i citirani „veleumni“ gospodin uskoro nestati sa javne scene.

Koliko je značajno što je Njegova Svetost Patrijarh Vaseljenski Vartolomej služio pomen jasenovačkim žrtvama?
I događaj o kome govorite imao je istorijski karakter: služba u Jasenovcu pre svega, a zatim i poseta Hrvatskoj u celini, našim tamošnjim eparhijama i vernom narodu, razgovori sa zvaničnicima isto tako. Mitropolija zagrebačko-ljubljanska sa ostalim našim eparhijama na tlu Hrvatske, kako je istakao mitropolit Porfirije, prvi put u istoriji Hrvatske doživela je takav blagoslov – da u svojoj sredini pozdravi prvoga po redu, po časti i po odgovornosti episkopa pravoslavne vaseljene. Sam doček na zagrebačkom aerodromu, kao i sve druge manifestacije duhovne prirode, bili su izuzetni po karakteru i organizaciji. Zamislite: srpski patrijarh, episkopi i sveštenici, povodom sedamdeset i pete godišnjice strahotnog stradanja u Jasenovcu, na aerodromu u Zagrebu  svečano dočekuju Vaseljenskog Patrijarha sa pratnjom! Sve što se u tih nekoliko septembarskih dana dogodilo odraz je zrelosti mesne Crkve i nove perspektive života koja se otvara pravoslavnima u Hrvatskoj, kao i iskrene očinske ljubavi Patrijarha Vartolomeja prema našoj Crkvi i našem narodu.
Mislim da je prilika da podsetim na reči koje je izgovorio tom prilikom: „Sa posebnim uzbuđenjem dolazimo danas u Zagreb, u nameri da mi, Majka Crkva Konstantinopoljska i sestrinska Srpska Pravoslavna Crkva, odamo počast i izrazimo poštovanje pravoslavnim novomučenicima, proslavljenim u ovim krajevima za vreme nacističkog totalitarizma. Posebno je danas aktuelno sećanje na novomučenike i na poruku koju oni nama upućuju. Ovi novi mučenici Božji, postradali u Jasenovcu, predstavljaju, kroz vekove, trajno svedočanstvo i primer trpljenja za sve hrišćane, ma gde se oni nalazili. Kroza sve vekove udeo Pravoslavne Crkve bio je krst stradanja. Ako pogledamo u istoriju pravoslavnih naroda, konstatovaćemo da su svagda prolazili ispod mača stradanja i mučeništva. Svagda su trpeli gonjenja, nepravde i mučenički su stradali. Prilikom obeležavanja ove godišnjice sećanja na novomučenike, dužni smo da naglasimo životom provereno iskustvo Vaseljenske Patrijaršije i svih njenih izdanaka, Pravoslavnih Crkava širom sveta, da krst u očima mnogih izgleda kao poraz i nemoć. Za nas, međutim, krst predstavlja dokaz ispravnosti našega puta. On je trofej pobede i znak trijumfa. On je krasota naše Pravoslavne Crkve i zato se, veličanstven, uzdiže na vrhu ikonostasa hramova, gospodareći njima. Imajući trajni doživljaj krsta, došli smo iz Konstantinopolja da, zajedno sa vama, iskažemo poštovanje sveštenom spomenu svetih sinova i kćeri Srpske Pravoslavne Crkve koji mučenički položiše svoje živote u Jasenovcu, povodom sedamdeset i pete godišnjice početka funkcionisanja užasnog kompleksa koncentracionih logora, toga spomenika užasa i mržnje, koji je, međutim, sila Krsta i blagodat Vaskrsenja pretvorila u spomenik pobede života nad smrću, ljubavi nad mržnjom i svetlosti nad tamom.“

Za Rimokatoličku Crkvu u Hrvata, ali i većinu hrvatskog naroda, uz prećutnu saglasnost Vatikana, kardinal Stepinac je svetac. Kakva je svrha nastojanja Srpske Pravoslavne Crkve da Rimokatoličku Crkvu i Hrvate razuveri i uveri da Stepinac nije svetac i da ga ne treba kanonizovati?
Pre svega, kardinal Stepinac nije kanonizovan, nije proglašen za svetog. Sam papa Franja je prethodno označio Holokaust za „sramotu čovečanstva“. Njegova Svetost Patrijarh Irinej je, uz punu saglasnost svih članova Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, kao svoju ličnu obavezu i potrebu osećao da papu rimskog treba upoznati sa onim što se eufemistički naziva „mnogobrojnim kontroverzama“ vezanim za Stepinčevo delovanje u NDH i sa time kako bi pravoslavni Srbi koji žive na teritoriji današnje Hrvatske i drugde gde je živo sećanje na genocid, kao i pravoslavni hrišćani širom sveta, doživeli odluku o njegovoj kanonizaciji. Poštujući i tumačeći duh i slovo poruke pape Franje i patrijarha Kirila, poruka koje je papa upućivao zajedno sa patrijarhom carigradskim i niza sličnih papinih izjava, slažem se u potpunosti sa rečima našeg patrijarha da je vreme da neko koga jedna Crkva proglašava svetim bude kao takav prihvaćen od svih hrišćana ili bar prihvatljiv za njih.
Na kraju krajeva, sam rimski episkop je doneo odluku o formiranju i radu Komisije Hrvatske biskupske konferencije i Srpske Pravoslavne Crkve o ovom pitanju, što smo mi sa zahvalnošću i zadovoljstvom prihvatili. Mi se ne bavimo nikakvim razuveravanjem ni dociranjem: jednostavno iznosimo istorijsku istinu i tako svedočimo Hrista Koji je Istina, Put i Život. Naši istoričari kao stručni savetnici (konsultanti) pružaju dragocenu i nezamenljivu pomoć našem delu Komisije. Njihovo poznavanje istorijskih činjenica, naučna akribija i hrišćanska i ljudska savesnost mene lično zadivljuju. Mi dakle, u ime naše svete Crkve, i ovom prilikom, u dijalogu koji se vodi u korektnoj atmosferi, bez teških reči, radimo ono što je naša obaveza. Odluku o Stepincu, – čija kanonizacija je sporna, to ne treba zaboraviti, i za mnoge katolike, pa i za jedan broj hrvatskih katolika, – kakva god da bude, a mi se nadamo da će biti zasnovana na jevanđelskim načelima i istorijskoj istini, doneće papa Franja, konačna instanca za sva pitanja u Rimokatoličkoj Crkvi.

Dokle se stiglo s razgovorima o kanonizaciji Stepinca, i šta očekujete da će uslediti posle ovih poslednjih razgovora?
Kroz zvanična saopštenja javnost je upoznata sa radom Mešovite komisije. Dogovor je da više od toga ne iznosimo u javnost dok se rad Komisije ne okonča. Naša strana se toga drži doslovno, kolege iz Hrvatske delimično. Ja takođe poštujem dogovoreno.

Bili ste s Patrijarhom Irinejem u Rusiji na obeležavanju sedamdesetog rođendana Njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Kirila. Kakvi su danas odnosi Srpske Crkve sa Ruskom Crkvom?
Susret u Moskvi je bio retko svečan, u pravom smislu toržestveni događaj, vredan pamćenja. Proslava Patrijarhovog ličnog životnog jubileja bila je u isto vreme i neformalno svepravoslavno sabranje. Prisutno je bilo sedam poglavara Pravoslavnih Crkava i najugledniji arhijereji današnjeg Pravoslavlja, zajedno sa mnogobrojnim ruskim arhijerejima, igumanima, sveštenstvom, monaštvom i hiljadama vernih. Da se kojim slučajem u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi našao neki neznabožac – poput izaslanika svetoga kneza Vladimira Kijevskog koji su se pre deset vekova našli na patrijaraškoj Liturgiji u Carigradu – ne bi znao da li je na nebu ili na zemlji. Naš Patrijarh, izražavajući saborni glas i osećanje srpskog naroda, tom prilikom je na jezgrovit način opisao odnose Srpske Crkve sa Ruskom Crkvom, rekavši da oseća da se nalazi u kući svoga brata, tako da nije u gostima: primaju nas otvorena srca, kao svoje rođene, sa dirljivom ljubavlju, a kad nam pomažu, to je bezuslovno.
Tako se Srbi uvek osećaju u Rusiji; nadam se, i Rusi u Srbiji. Prema nijednoj od nedaća kojima nas je Gospod posetio u toku poslednjih decenija Ruska Crkva i ruski narod nisu ostali ravnodušni. Dokazuju to i doba turskog ropstva, i svetski ratovi, i požar u manastiru Hilandaru, i strašne poplave iz 2015. godine. Posebno smo zahvalni velikoj Rusiji za stalnu pomoć koju pruža našoj Crkvi i narodu na Kosovu i Metohiji, ne libeći se ni prava veta u Savetu bezbednosti i nakon što je jedna od naših (?) bivših vlada pitanje Kosova „velikodušno“ prebacila iz Saveta bezbednosti – gde imamo prijatelje sa pravom veta, Rusiju i Kinu – u nadležnost Evropske unije, zajedno sa SAD otimača Kosova i Metohije, a za neke Srbe, sve do danas, „puta koji nema alternative“(!).

Kada je reč o odnosima među Pomesnim Crkvama, značajno je i objašnjenje trenutnih odnosa sa Rumunskom Pravoslavnom Crkvom. Da li je problem sa ovom crkvom rešen, odnosno da li je prestalo njeno nekanonsko delovanje u nekim delovima Srbije?
Ponašanje rumunske jerarhije vidim kao tipičan fenomen etnofiletizma, šovinističke zloupotrebe Crkve. I Jerusalimska Patrijaršija je trpela njihovo nekanonsko delovanje, i to ni manje ni više nego u Jerihonu, jednom od najstarijih gradova na svetu. Zaista fenomen sui generis! Sličan upad već godinama čini Rumunska Crkva i u kanonski prostor Ruske Crkve, gde je bukvalno uspostavila svoju paralelnu jerarhiju u Moldaviji. Rumunski upadi su svojevremeno dopirali i do Albanije, sa poznatom velikorumunskom idejom da svi vlahofoni, pa i Cincari na jugu Albanije, jesu Rumuni. (Čak i da jesu, a nisu, zar je to razlog za kršenje osnovnih kanonskih načela Pravoslavne Crkve?) Sporili su se i sa Bugarskom Crkvom, opet „po vlaškom pitanju“.
U pogledu njihovog nekanonskog delovanja u Srbiji, u jednom od dokumenata koji je objavila naša država ocenjeno je da je „Rumunska Pravoslavna Crkva u severoistočnoj Srbiji uzdanica rumunskog geopolitičkog širenja u 21. veku“. Do sada naše pozivanje na svete kanone, na crkveno pravo, na eklisiološka načela, nije uzbudilo savest rumunske jerarhije. Pretpostavljam da će uslediti snažniji diplomatski i politički pritisci na našu vladu, naročito tužakanjem na račun Srbije u Briselu. Ali našim državnicima, kao i nama u Crkvi, savršeno je jasno da se tu ne radi o ljudskim i verskim pravima. Rumunski cilj je da Vlasima, koji su ili srpskog, ili vlaškog, ili dvojnog identiteta, nametnu rumunski identitet, ukratko – da Vlasi, hteli – ne hteli, postanu Rumuni. Naša Crkva će se i dalje rukovoditi načelima kanonskog prava i ustrojstva Pravoslavne Crkve. Ako se sestrinska Crkva Rumunije ne okane ovog ,,ćoravog posla“, znamo šta nam je činiti, opet u službi crkvenog kanonskog prava, ali tada već po onoj narodnoj ,,na ljutu ranu ljuta trava“.
Naš premijer i vlada su nedavno pokazali da umeju da se odlučno i dostojanstveno odupru pritiscima i ucenama Zagreba, pa će, sa svoje, državne strane, umeti da se odupru i pritiscima i ucenama Bukurešta. U to sam uveren.

Nadam se da će Vas ovo pitanje posebno nadahnuti i da ćete upravo na njega rado odgovoriti: Čime će nas, u nastupajućoj godini, obradovati Vaša, Bačka eparhija?
Radujem se izgradnji Hrama Vaskrsenja Hristova u istoimenom manastiru na Sunčanom bregu u Kaću, nadomak Novog Sada. Taj manastir, prvi koji se u Bačkoj podiže posle valjda šest vekova, već sada je pravi ukras naše Eparhije i naše Crkve. Radujem se samopregoru koviljskog bratstva koje se stara o izlečenju mnogih mladića i devojaka posrnulih u narkomaniju i kriminal i o njihovom izvođenju na put čestitih građana, sposobnih i obučenih da privređuju i imaju porodice. Nadam se daljem napretku naše misije preko četiri radio-stanice i televizijske produkcije. Radujem se našim vernicima, „spremnim na svako dobro delo“, sreći venčanih, sreći roditelja zbog novorođene dece, sreći krštenih. Unapred se radujem održavanju jedne velike međunarodne konferencije u Novom Sadu u narednom periodu. Tokom januara ćemo, u saradnji sa pokrajinskim organima, organizovati obeležavanje sedamdeset i pete godišnjice zločinačke Racije u južnoj Bačkoj i, posebno, novosadske Racije. Planiramo objavljivanje novih knjiga i novih brojeva eparhijskoga glasila ,,Vinograd Gospodnji“, predavanja za narod, široki spektar duhovnih i kulturnih manifestacija. Lično, radujem se i malim stvarima, koje svakome život čine lepšim – na primer susretu i razgovoru sa prijateljem, kao sada sa Vama. Slava Bogu za sve, po rečima Svetog Jovana Zlatousta.
Svim Vašim čitaocima, Vama lično i Vašoj domaćoj Crkvi, odnosno porodici, želim da u radosti proslavite praznik Rođenja Hristovog, praznik blagovoljenja Božjeg, praznik mira, ljubavi i dobre volje, uz božićno mirboženje (ne zaboravimo ovu predivnu, drevnu i samo srpsku reč!):
Mir Božji, Hristos se rodi!
[/restrict]