УВОД У АРХЕОФУТУРИЗАМ

ПРЕДВИЂАЊА ЗА 2017. ГОДИНУ

trampПише ФИЛИП РОДИЋ

Пре свега нешто више од двадесет година звали смо га Нови светски поредак, али историја се толико убрзала да је данашње либерално уређење под вођством САД потпуно анахроно тако називати и на сцену недвосмислено ступа Новији светски поредак, који нам доноси прерасподелу не само у политичким системима држава и на геополитичкој сцени него и у свакодневном животу

Протекла 2016. година донела нам је низ изненађења која, док се филм дешавања није у потпуности развио, није било лако предвидети. После неуспеха референдума о независности Шкотске 18. септембра 2014, за који су многи веровали да је „готова ствар“, тешко је било поверовати да ће грађани Велике Британије већински одлучити да њихова земља напусти Европску унију. Али управо то се догодило. Већином од 52 одсто, Британци су 23. јуна одлучили да кажу збогом европском блоку. Исто се може рећи и за председничке изборе у САД одржане 8. новембра. Пре само годину дана мало ко је рачунао на то да би Доналд Трамп могао уопште да прође кроз изборни процес унутар Републиканске партије, а камоли да као потпуни аутсајдер победи кандидата естаблишмента Хилари Клинтон. Готово све предизборне анкете давале су Клинтоновој солидну предност, а тако се наставило и на сам дан избора када су прве излазне анкете ишле у корист бившој државној секретарки. Нетачност ових предвиђања доказана је тек касно у ноћи када се показало да је републикански „одметник“ остварио изненађујуће добар резултат у свим државама пресудним за победу попут Флориде. Исто тако, иако је после одлуке Владимира Путина да се активно укључи у сукоб у Сирији било јасно да Башар Асад неће тако лако бити поражен, мало ко је могао очекивати да ће победа бити надохват руке само годину дана касније, а још је неизвесније било да ће Русија успети да на овом терену оствари готово потпуну доминацију и да љутитог непријатеља Реџепа Тајипа Ердогана претвори у своју „пудлицу“.

[restrict]

ЖИВОТ У ГОДИНИ ПОПУЛИЗМА На изборима широм света, кулминирајући с победом Трампа у Америци, „стара гарда“ је или потучена до ногу, или доведена на ивицу пропасти и сачувана само чудом, што јасно показује да народ жели нешто „ново“. Ово је посебно случај у Европи коју је од Британије и брегзита до Бугарске и победе проруски оријентисаног Румена Радева на председничким изборима захватио талас онога што естаблишмент подругљиво назива популизмом, а ми бисмо рекли антисистемски покрет. Несумњиво је да ће се у години која је пред нама овај тренд не само наставити него и интензивирати. Иако је мало вероватно да ће председница француског Националног фронта Марин ле Пен успети да победи на председничким изборима крајем априла, извесно је да ће поставити нови рекорд своје странке у освојеним гласовима. Упркос томе што је убедљиво најпопуларнија политичарка у својој земљи, Лепенова би у Јелисејску палату могла да уђе само ако би освојила више од педесет одсто гласова у првом кругу избора, јер је сигурно да ће се у другом кругу поновити сценарио у Француској да сви стану иза председничког кандидата противничке странке, као што је већ виђено када је њен отац Жан-Мари ле Пен 2002. успео да пробије лед и уђе у други круг избора да би га поразио Жак Ширак. Међутим, упркос овоме, као што смо већ писали, победом Франсоа Фијона на унутарстраначким изборима републиканаца, председнички избори претворени су у трку два мање и више антиестаблишментска кандидата који се разликују у неким унутрашњополитичким, економским питањима, али заузимају готово исте ставове када се ради о односу према свету, пре свега према Русији. С друге стране, ако би се лево и екстремно лево оријентисани француски бирачи водили само за економским програмом и не би се обазирали на оптужбе за расизам и сличне неподопштине које либерални естаблишмент лепи Лепеновој, они би требало да управо њој дају предност у односу на Фијона. Посебно присталице евроскептичног екстремног левичара Жан-Лика Меланшона који би у првом кругу могао да освоји између 13 и 17 посто гласова.

И у Холандији би на парламентарним изборима на власт могла да дође странка коју би естаблишмент најрадије забранио и која је пре свега неколико година сматрана маргином. Ради се о Слободарској партији чији је лидер Герт Вилдерс пре само недељу дана осуђен за дискриминацију и подстицање мржње према Мароканцима, али којем популарност, по свему судећи, расте не упркос пресуди него захваљујући њој. Према најновијим анкетама, „најчуванији човек Холандије“ могао би на изборима 15. марта да освоји 36 од укупно 150 посланичких мандата што би његову странку учинило најјачом појединачном групом у парламенту. Пре почетка суђења, октобра ове године, анкете су му давале 27 мандата. То би значило да би холандска краљица морала, осим ако не жели да прекрши традицију, да управо Вилдерсу да мандат за састав нове владе, али питање је да ли би он у томе успео.

Да монопол у борби против естаблишмента немају само екстремно десничарске странке, поред Француске и Меланшона показује и Италија. Уколико у овој земљи буду расписани ванредни парламентарни избори после дебакла премијера Матеа Ренција на референдуму о уставним променама, а то би могло да буде већ у фебруару, врло је вероватно да на власт у овој земљи дође умерено левичарски, али екстремно антисистемски Покрет пет звездица који обећава да би у том случају одмах спровео референдум о изласку из еврозоне и враћању лире.

Да није толико битно ни ко добија, десница или левица, него ко губи, у наредној години могао би да нам докаже пример Немачке. Иако је мало вероватно да би две отворено антисистемске странке – десничарска Алтернатива за Немачку и левичарска Линке (Левица) – могле да освоје довољно гласова да дођу на власт, извесно је да канцеларка Ангела Меркел убрзано губи подршку и да би на изборима могла да доживи фијаско, што би био подједнако чврст доказ да народ не подржава њену политику, као и тријумф екстрема. Слично је и у Аустрији, Чешкој, Мађарској…

Овај тренд је, међутим, много свеобухватнији од саме политичке сцене. Успон странака које обећавају повратак неких заборављених и одбачених вредности заснован је суштински на жељи народа да се врати неко прошло доба када је живот био бољи и стабилнији. Жеља за враћањем старих вредности би, сходно томе, требало да се одрази и на другим пољима попут уметности и културе повратком носталгије, традиционализма и романтизма.

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПРОМЕНЕ Победа Доналда Трампа у САД, али и други инострани фактори могли би у наредној години да доведу до интензивнијег прераспоређивања на геополитичкој сцени. Трампов тријумф и његов „натоскептицизам“ могао би најочигледније да утиче на пут Турске, која је преоријентацију започела већ раније, непосредно после неуспелог државног удара иза којег стоје, како верује Ердоган, западњаци, пре свих Вашингтон. Ердоганова тежња да се дистанцира од НАТО-а, којим је дубоко незадовољан, и потражи „друге партнере“ могла би да буде потпомогнута Трамповом политиком уколико он и по доласку у Белу кућу остане при ставу да је овај савез анахрон и непотребан, да не кажемо штетан. Уколико би се САД повукле или умањиле своју улогу у Алијанси, једина смислена алтернатива била би да њену улогу заузме Немачка предвођена Ангелом Меркел, или неким сличним њој. Овакав сценарио, међутим, тешко да би могао бити чвршћи везивни фактор за Турску која је од свих земаља ЕУ управо с Немачком у најгорим односима, упркос дугој традицији савезништва. Ако ништа друго, Ердоган је већ докторирао на супротстављању Меркеловој и уцењивању немачке канцеларке. Такође, упркос суманутим турским испадима, попут Ердоганове изјаве да је сврха турске интервенције у Сирији смењивање Башара Асада, извесно је да ће ова земља у наредној години наставити рад на приближавању америчким и НАТО ривалима на Блиском истоку – Русији и Ирану. Поред овога, главобољу за Запад могао би да представља и могући суноврат највећег америчког савезника у овом региону – Саудијске Арабије. Ријад се већ дуже време суочава са озбиљним проблемима, и економским и војним. Неуспевајући да диверсификује своју привреду, Саудијска Арабија је и даље у потпуности зависна од продаје нафте, чија је цена већ годинама забрињавајуће ниска. Поред тога, Ријад је суманутом агресијом суседни Јемен претворио у сопствени Вијетнам или Авганистан и суочава се са поразом који би могао да има последице и у оквиру саме Арабије, где живи значајан број потлачених шиита. У овом контексту за Ријад је врло непријатна и чињеница да равнотежа снага на Блиском истоку прелази на страну непријатељски настројеног Ирана, док саудијски савезници доживљавају узастопне поразе.

Превирања су и на другим меридијанима. Председник Филипина Родриго Дутерте своју земљу извлачи из „параколонијалног“ односа са САД и приближава је Кини и Русији, његовим „пријатељима који имају оружје“, како је једном приликом рекао. У самој америчкој „авлији“, на Карибима, могло би доћи до нове Кубанске кризе, упркос томе што је најљући непријатељ Вашингтона Фидел Кастро преминуо. Тешко је замислити да би његов млађи брат и саборац Раул Кастро могао бити флексибилнији према Империји, док је сигурно да Трамп неће бити беневолентнији од Обаме, који је започео политику релаксације односа. Тешко време усамљености које је наступило после пада Берлинског зида и распада СССР-а за Кубу више није неминовност. Стари пријатељи Русија и Кина поново су ту и Хавана би врло лако могла да постигне споразум са Москвом о војној сарадњи која би подразумевала и отварање неког вида војних база на 150 километара од Флориде. У том контексту, 2017. би могла бити гора од 1962, јер Русији сада не нагиње само револуционарна Куба него и Венецуела, Бразил, Боливија…

 

ПРОПАГАНДНИ РАТ Година 2017. би могла бити и година коначне пропасти пропагандне машинерије у виду западних медија главног тока којима управља једна од шест мегакорпорација. Њихову рањивост показали су већ поменути успеси „прогнаних“ широм света, посебно у Британији и САД. Иако су била повађена сва медијска оружја, естаблишмент није успео да манипулацијама и дезинформацијама спречи ни брегзит, нити победу Доналда Трампа. Овакво извештавање укрштено са анкетним промашајима довели су до тога да на Западу поверење у водеће медије има мање од десет посто становништва. Панику у овом сектору и око њега најбоље показује кампања коју воде ови медији и званичне државне институције, као што је на пример Стејт департмент, о „лажним вестима“. Они који су небројено пута до сада разоткривени као пропагатори лажи и дезинформација за то су почели да оптужују управо оне за које се испоставило да су били у праву и да су давали, ако не објективну, онда макар објективнију слику од њих. Немојмо у овом контексту посматрати само најистакнутији „алтернативни“ медиј, руску мрежу РТ, која је, ипак, под контролом једне државе и једне власти, али која и поред тога до сада није ухваћена у иоле озбиљнијем искривљивању стварности, за разлику од „независних“ западних медија. Ту је читав низ истински независних и објективних, махом интернет медија попут „Зирохеџа“, „Брајтбарта“, „Глобалрисерча“, или „Викиликса“ који добијају на утицају и поверењу.

Било да „популистички“ хероји или медији у 2017. испуне обећања и очекивања која су водила до њихових победа или не, важније од тога је да је народ широм света показао да одбацује стару политичко-медијску гарду, стари светски поредак и да захтева успостављање новог система. Сва је вероватноћа да ће се тај тренд не само наставити и интензивирати. А, хероје ће, ако издају попут грчког премијера Алексиса Ципраса, заменити неко други. Можда Златна зора.               

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *