Догодине на мору

Гледајући у леђа 2016. години

Разговарала Мила Милосављевић

Српској култури се није посрећило да од „демократске револуције” 2000. године крене ка сунчаном хоризонту „срећне будућности”. Напротив, из године у годину проблеми се продубљују подједнако забрињавајуће без обзира да ли је реч о све озбиљнијој беспарици, недораслим кадровима, конфузној, злосрећној или погрешној културној политици, недостајућој законској регулативи… Шта је и да ли се у том смислу понешто променило током  управо минуле године, која је иначе у свету, па и у Србији, била време неспорно значајних догађања? Из одговора које су „Печатови” саговорници – истакнути ствараоци и делатници српске културно-уметничке сцене – дали на три постављена питања сазнајемо и многе занимљиве и релевантне појединости о приликама у култури Србије

1.
Шта мислите да је највеће достигнуће, а шта најозбиљнији промашај српске културе у 2016?

2.
Да ли је култура на трагу преломних политичких и историјских промена у ширем светском контексту, и да ли је – у складу с тим – кадра да промени своју парадигму, заправо парадигму коју је следила последњу деценију и по?

3.
Какву бисте културну политику предложили министру Владану Вукосављевићу, шта би били њени приоритети?

АЛЕКСАНДАР ГАТАЛИЦА

Самосвесни појединац може све

 Била је тешка 2016. година. Није било огромних подухвата, па самим тим ни прилике за велике промашаје. Чини се по ономе што чујем да би велики продор наше културе могло бити веће присуство наших уметника у огромној Кини, али ти се плодови могу очекивати тек у 2017. години.

 Не. Да би култура у најширем смислу променила своју улогу у свету, потребно је да нас окружују пристојне околности у којима се негују и уважавају разлике; где се камионом не газе невини људи на божићним базарима; где оно што је најбоље за једну средину не мора обавезно бити добар модел и за другу која је од ње удаљена десет хиљада километара и десет раздвојених векова развоја. Само у таквим околностима културно опхођење произвело би културне навике, па би у таквом окружењу и култура могла да промени оно што сте назвали њеном парадигмом.

 Колико ми је познато, нацрт културне политике се управо довршава у Министарству културе. Нисам имао увида у тај документ, али надам се да ће у њему постојати место за подршку културном појединцу из једног једноставног разлога. Када погледамо нашу, не само културну историју, приметићемо да је већина иновација, већина покрета, већина културних и цивилизацијских стандарда, па и већина институција на почетку стајала на прегалаштву једног човека, или уског круга људи који за тај посао никако нису историјски делегирани, вeћ су сами изградили и узор, и себе, и норму. Тај моменат самосвесног појединца који надилази своје време није случајност и требало би на њега обратити пажњу и оснажити га и данас као нашу срећну карактеролошку одлику која нам је деценијама помагала да смањимо разлику између наше и средина које се ослањају на традицију усаглашеног рада многих генерација.

[restrict]

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ

Дводелна емисија о Меморандуму САНУ на РТС-у – велики промашај

 Тешко је говорити о неком великом достигнућу у нашој данашњој култури која је дугогодишњим преживљавањем и вегетирањем изгубила снагу за изузетне полете. Наша културна реалност је катастрофална, па је зато с разлогом помињан предлог генералног штрајка у култури као очајнички гест којим би се покушало променити неиздрживо стање. Уколико се оно настави, можда би остварење те идеје било наше највеће достигнуће у области културе у следећој години. Имајући у виду ове чињенице, културни домети нису  адекватан израз неповољних околности, већ настају упркос њима и то првенствено као индивидуалне иницијативе и појединачне акције. Такву активност оличава и вишедеценијски рад Божидара Мандића, представљен ретроспективном изложбом под називом Натраг у Музеју савремене уметности Војводине. Оснивач комуне Породица бистрих потока, Мандић свој уметнички рад није одвајао од свог начина живота. Остао је доследан себи, својим схватањима приоритетног значаја екологије и искреног хуманизма за сопствено културно и уметничко самопотврђивање.

У оваквом стању, промашаји су, рекло би се, очекивани и нормални, попут дводелне емисије поводом тридесетогодишњице Меморандума САНУ емитоване на РТС-у под називом Грех недовршеног текста. Уместо да буде повод стручном и тимском раду компетентних аутора, емисију је као свој пројекат реализовала недовољно припремљена новинарка. Катастрофална је процена да се једна таква емисија може адекватно реализовати као нека уобичајена тема. Показало се да Србија није способна да ни после 30 година апсолвира истину о себи, већ за то тражи помоћ словеначких и хрватских политичара и научника и пружа прилику морално и културно компромитованим појединцима да својим лажима јавно перу своју биографију.

 Култура је до сада доследно следила политику и била у њеној функцији. Империјална неолиберална политика профилисала је доминантни културни образац који је постао и глобално општеважећи. Поразни исход тог концепта, условљен економским крахом и све мањом способношћу његовог војног сервисирања, исказан је политичким променама и заокретом ка реалности. Чини се да слаби досадашњи тон моћних и да се утишавањем глобалне буке стварају услови да се чују и други гласови. У том контексту се и очекује промена културне парадигме, не као нови концепт који би као до сада империјално био наметан, већ као реална могућност културног плуралитета. Питање је, да ли схватамо на прави начин ту глобалну промену да бисмо променили и досадашњи однос према култури.

 Најпре редифинисање односа према култури у контексту политике која је до сада тражила културне послушнике и очување статуса културе као прикривене слушкиње власти. Таквом наводном бригом за културу она је ефектно маргинализована, а вођењем  анахроничне и накарадне културне политике онемогућавано је остварење њених виталних друштвених интереса. Највећу корист од ње имали су они најближи власти. Да би се нешто битно променило, потребно је културу схватити као најозбиљније политичко питање које чини упитним сваку политичку активност која не омогућује и не гарантује њену аутономност. Само политички независна култура, адекватно и правично буџетски финансирана и витално повезана са привредом и економијом, може имати одговарајућу функцију и друштвени значај.

 

ЕВА РАС

Да уметници не носе партијске барјаке

 Наша је култура одавно у агонији на свим могућим нивоима. Глумци, на пример, више не умеју ни да сахрањују своје колеге. Ако неко од глумаца умре у лето, позоришта парастос одлажу за јесен до почетка сезоне, и тако се комеморације одржавају накнадно. То може да се објасни и тако да глумци више не поштују ни смрт, ни свој народ, ни покојникe. Заборавили су на обичаје, шта налажу, мисле ваљда да ће покојник вечно бити мртав, или бар до судњег дана, када ћемо сви да васкрснемо и какве онда везе има ког дана му се одржавала комеморација на којој је неко заборавио да подеси озвучење па су ожалошћени морали да глуме како слушају говорнике које нико жив није могао да чује. Истовремено су на видео-биму промицали мрачни, скоро црни, непрепознатљиви снимци из оставштине покојника. А кад сам се побунила, новинари су ме стишавали да не реметим узвишени тренутак кад се дружина опрашта од драгог му покојника.

А највећа туга била је освајање сребрне медаље кошаркаша на 31. олимпијским играма у Рио де Жанеиру. Понекад је боље бити последњи и не учествовати у неравноправној трци. Али наша некултура не признаје поразе, док се у истом Бразилу на Мондијалу, кад је Немачка прегазила репрезентацију Бразила, резултатом од седам нула, цео Бразил претворио у сузе. Неуки су пак код нас, кличући како је фантастично освојити друго место на олимпијским играма, зауставили наше сузе којима смо могли да тешимо кошаркаше који су преживели ту страшну утакмицу, да им покажемо како саосећамо са њима, да су и такви порази део спортске културе и није срамота да заплачемо…

 Код нас уметници масовно учествују у политичким кампањама, носе барјак одређених партија иако је познато да производи културе припадају припадницима свих странка. Вацлав Хавел био је чешки драмски писац и постао је последњи председник Чехословачке, а потом први председник Чешке, јер је насилни СССР после победе у Другом светском рату бахато створио непостојећи земљу – Чехословачку, од две државе склепао једну, од два народа један. Склона сам веровању да је Хавел допринео раздвајању две државе, вративши идентитет, прошлост, националну културу обема земљама. Ангела Меркел Хавела назива „великим Европљанином“, док je Лех Валенса рекао да Хавел није био само велики политичар него је заслужио и Нобелову награду. Хавел је био члан и Савета за обележавање Спомен-дана жртвама комунизма у Европи. Он је знао да је било таквих жртава, ми не знамо, силна љубав према миту о Јосипу Брозу не да нам да видимо. Наши уметници, насупрот Вацлаву Хавелу, залажу се за југословенство. Они су Југословени, они неће да буду то што јесу. Постојала је држава Југославија, а уместо ње Србија још не би ступила на позорницу историје да Црна Гора 21. маја 2006. године на референдуму није одлучила да се осамостали, изађе из болесне заједнице која је желела да чува континуитет распаднуте земље Југославије. Тадашњи владари су се стидели да Србија, која је била држава и у давна времена, постане самостална, да буде Србија јер је Србија и била пре склепавања Југославије, а после распада, удружена са Црном Гором, уприличила патрљак прошлости, док су се Хрватска и Словенија већ осамосталиле. Да ли је Југословенском драмском позоришту, на пример, потребна нека спољна сила попут референдума Црне Горе да би променило свој стари назив? Југословенски лексикографски завод у Загребу сада постоји под називом Хрватски лексикографски завод. Према томе, задржавање назива установа с придевом југословенски, као Телеграфска агенција нове Југославије (Танјуг), Југословенска кинотека, апсурдно је и било би смешно да се за назив Југословенско драмско позориште нису залагали чак и на комеморацији покојном Јосифу Татићу. То је исто као када би у Бечу постојало Аустроугарско позориште или у Москви Совјетски бољшој театар или у Прагу Чехословачко позориште, побогу, Чеси и Словаци су два народа и две државе како онда сулуда кованица?! То је реалност, без обзира на болесну носталгију неких појединаца у Србији.

 Са осећањем стида, морам да кажем, да не знам ко је министар Вукосављевић. Можда бих морала да знам, али не знам. Питам се треба ли неко, чија слава није допрла до мојих ушију, а бавим се културом скоро шездесет година, да буде баш министар културе? А ја сам се управо радовала Нобеловој награди која је ове године додељена Бобу Дилану, први пут, за мог дугог живота, ту награду је добио неко чије песме познаје цела планета:

„Гледао сам у очи десет мртвих океана а то је тешко, тешко и тешко, јако тешко тврда, камена киша ће да пада…“

 

ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ

Нека креативцима политика буде задња рупа на свирали

 Највеће достигнуће је сама чињеница да у Србији још увек има довољно конзумената културе, то су људи који читају, иду у позориште и биоскоп, на концерте. Највећи промашај је свакако један те исти однос државе према култури који се огледа у мизерном износу средстава која се из буџета одвајају за ову грану.

 Не видим шта култура и уметност имају да се везују за политику која је пролазна категорија. Било је политичких и историјских промена и у време када су своју уметност стварали један Паја Јовановић или Бранислав Нушић, па то из данашње перспективе уопште није битно. Битан је уметнички квалитет онога што су радили. Уметници треба да стварају своју уметност, а историја и политика треба да им буду задња рупа на свирали. Уметност, ионако, нема моћ да утиче и мења важне ствари у друштву, иако многи верују да је супротно, замајавајући себе и друге отрцаним митом о „ангажованом уметнику“. Ето, у последњих деценију и по највећа промена јесте то што смо остали без дела територије. И тако, слушам разне колеге уметнике како лупетају да се Косово може „вратити“ песмом, књигом, филмом, позориштем… Колико је то само глупо и наивно. Косово се може вратити политички или војно, а на те две сфере култура и уметност немају никаквог утицаја.

 Предложио бих му да српски стрип изједначи са српском књижевношћу, као што су то урадили Французи са својим стрипом, а српске стрип-уметнике попут Лација Крстића, Дражена Ковачевића, Рајка Милошевића Гере, Дејана Ненадова и осталих да прогласи националним благом. Наши стрип-аутори су тренутно најпробитачнији и најуспешнији српски културни бренд. И док они раде за највеће светске издаваче попут америчког „Марвела“ или француског „Делкура“, српски писци, упркос обилатој помоћи државе и дотираним преводима, и даље представљају дебелу периферију у књижевном свету која никог не занима. Част изузецима попут Горана Петровића. О српском филму да не причам. Српска стрип-школа једна је од најбољих у Европи а матична држава је третира као тринаесто прасе.

 

МИОМИР ПЕТРОВИЋ

Ствараоци преживели упркос свему

 Највеће достигнуће је што су они уметници који су преживели 2016. годину њу и преживели. Што се и даље, упркос либералном капитализму, упркос најезди осионости, провинцијализма духа и естрадног баве уметношћу. Највећи промашаји су конкурси Министарства културе током којих је постало јасно да су улични спектакли и многобројни фестивали (а међу њима и они непотребни и непродуктивни) важнији од уметника, појединца и његове креације и на самом крају године споменик Ендију Ворхолу који је, како тврди председница парламента, много утицао на њен (поп-артистички?) развој.

 Наравно да јесте и увек је тако било. Комунистичка Југославија није имала тако добро конструисану уметничку сцену због алтруизма према уметницима, због некакве Титове посебне љубави или интересовања за уметност. Већ због дефинисања профила те нове државе, због слике коју ће имати у свету. И хвала тој Југославији због тога. Ова несрећна, нова, самостална Србија нема културну политику због тога што је пристала на улогу  кривца за све ратове у региону, због дугог отпора либералном капитализму, због тога што није прихватила декомпозицију СФРЈ у мале и безначајне пашалуке. У протеклих петнаест година било је и превише јасно да је једини однос државе према домаћој култури покушај да се она прикрије, да се сведе на статистичку грешку. Да тиме и један народ буде представљен свету као недовољно самосталан, зрео, важан сам по себи, освешћен, речју национално присутан. Народни музеј и Музеј савремене уметности су затворени не толико због реновирања, а то траје превише дуго због тендера који нису успели… колико због културне денацификације. Питање је да ли је сада поново дозвољено да ми будемо ми? Уколико јесте, онда је то почетак дефинисања културне политике коју у овом тренутку немамо ни у теорији. Уколико није, онда је сваки савет излишан, као и енергија министра.

 Веома је незахвално давати савете те врсте јер је ситуација у којој се култура и уметност налазе комплексна колико и геополитичка позиција државе, идеолошки диспут у коме смо се нашли или, пре ће бити, његов изостанак. А нарочито зато што новински чланак захтева кратка, јасна или бар лако објашњива решења. Предложио бих и њему и нама најпре дефинисање културне политике. Онтолошко, стратешко и телеолошко (циљно). Министар емитује одлучност, озбиљност и темељитост. То је важно јер смо последњих година на том месту имали људе без специфичне одлучности и разборитости. Питање је друге врсте, колико је Министарство културе као друга министарства самостално у одлучивању. Не треба сметнути с ума да се у нашој земљи само премијер бави сваким сегментом живота, суди и пресуђује о њему. С тим се треба борити, а то није лако.

 

СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ

Усред геополитичког потреса жешћег од пада Берлинског зида

 Највеће достигнуће српске културе у 2016. години јесте смештање Српске Атине у фокус кључних културних догађања у наредних пет година (и у Србији и у Европи). Најозбиљнији промашај српске културе у 2016. години јесте покушај да се напор вредних и добронамерних културних посленика, окупљених око пројекта НСЕПК, обесмисли и онемогући.

 Да! Догађаји који се, најнепосредније, великом брзином, одмотавају пред нашим очима сведоче о геополитичком потресу интензивнијем од пада Берлинског зида. Промена историјске и политичке парадигме узроковаће и промену културне парадигме. И то је очевидно свима који гледају, а хоће да виде.

Једино српски транзициони културни скакавци, који су, у минулом десетлећу, појели драгоцену супстанцу српске културе, као узорни примерци подмитљиве сорош-олош интелигенције,из једног од рукаваца мондијализоване реке капитала, понављају, у ритму папагајског блебета, да се неће ништа променити.

 Пре свега, брига за националне и државне институције културе (библиотеке, музеји, архиви, национални театри, заводи), потом стварање могућности да се запостављени одливци тзв. елитне културе, који су склоњени у страну, ревитализују и изнова успоставе на начин како се то ради у свакој цивилизованој земљи.

И, наравно, пре свега и после свега, у свету који шкрипи и прети да се сруши, где је једини смисао сећање на смисао, у свету у којем је мало спремних да, од срца, деле с другима, свакодневна брига за српски језик и ћирилично писмо је услов нашег опстанка.

 

ПЕТАР АРБУТИНА

Министар културе – старатељ нежељеног детета српског друштва

 Да бисте били свесни величине достигнућа или дубине промашаја, потребан вам је какав-такав вредносни систем као референца, а тај вредносни ситем би требало да успоставља једна изгубљена друштвена формација која се зове – елита. То, нажалост, нису: вечити корисници државних субвенција или иностраних фондова, полуталентовани писци који пишу онако како би волели да их полуписмена тевабија чита, глумци који су се претворили у пајаце, професори и научници као интелектуални сервисери и аквизитери политичких гарнитура без идеологије и сви они којима је важно да се публика смеје и да им падне у крило понека мрва са Неронове трпезе. Успех је да још има људи који верују и вредно раде и стварају, што постоји програм РТС 3, што људи још купују праве књиге и што се све (против свих закона логике) није претворило у банални ријалити и Сиоранов „куплерај у пламену – голе гузице и вриску“. Промашај, мањи или већи, јесте све остало или многи догађаји извикивани и рекламирани који нису ни дорасли да буду промашај.

 Која је то парадигма на овим просторима – преживљавање и самоукидање, можда? Не мења култура парадигму, већ друштво мења и унапређује свој однос према вредностима и те „промене“ у уређеним земљама се тичу прилагођавања класичних садржаја и општих културних вредности начину живота и потребама савременог човека. То не унижава културу, то је одржава и унапређује. Трендови могу да постоје симултано са класичним вредностима и да нико никоме не смета, осим у земљама где је културна политика схваћена као унификација мишљења и укидање дијалога између традиције и модерности или различитих периода у трајању и стварању културног идентитета. Погледајте, на пример, Новогодишњи бечки концерт, иновације су веома присутне, али се у суштини ништа није променило, или Вагнеров фестивал у Бајројту, који је у себе усисао све иновативне оперске и позоришне форме а опет задржао основни разлог свога постојања. Ми укидамо старо да бисмо направили ново а у „ново“ успевамо једино да уградимо старе проблеме и провинцијалну свест.

 Мораће да буде старатељ нежељеног детета српског друштва, аутистичног хермафродита на кога сви полажу право, а према коме нико нема обавезу. Док други бришу нос рукавом и говоре о узвишености и „вредностима“, он ће морати да се бави озбиљним стварима, законским нормама и стратегијом, материјалним проблемима и коцкастим мозговима овдашње бирократије. Биће мудар ако буде „знао ко зна“, те се окружи таквим људима, биће такође мудар ако схвати да мало тога може да уради за свога мандата, многи претходници га својим радом у том министарству не обавезују. Најбоље је да схвати да ће много урадити ако постави основе за стварање реалне културне политике и стратегије. И за то му је један мандат мало, али вреди покушати.

 

ЗОРАН КОЛУНЏИЈА

Србија је земља креативаца, њима дати шансу

 Најважније је да су радници у култури, посебно издавачи који имају наглашен културни профил, не само опстали већ и допринели живости наше средине у условима веома мале куповне моћи потенцијалних купаца књига. Највећи је промашај неповећавање средстава намењених култури уопште, на свим нивоима државе. Ми не можемо у утакмицу са развијеним светом у великој привреди, али као култура увек можемо бити занимљиви. На срећу повећава се број знатижељних странаца који нас посећују и њих не може занимати унифицирана радња светског бренда у области текстила или козметике, али оно што је наше аутентично прво ће погледати… веома је лоше што нема више средстава и конкурса за индивидуалце, уметнике из свих сфера уметности. Србија је земља креативаца који заслужују шансу.

 Веома смо сви забринути јер је јасно да оваква врста капитализма која нас све чвршће стиска нема ама баш никакав интерес да подржи културу. Њој треба јефтин радник и спремна је да му омогући јефтину забаву и ништа више од тога. Промене код нас, бојим се, могу ићи само нагоре. Задржан је прегломазан институционални апарат у култури који је као црна рупа и све што се буде осмислило добро биће прогутано од вишка незадовољних чиновника.

 Да буде поштен, искрен и храбар. Показао је да уме да добро мисли и организује и нека не поклекне пред силним апаратом који се наслонио на танушни буџет за културу. Нека се избори за већа средства за нове програме…

 

ИРИНА ДЕРЕТИЋ

Министарство без слуха за филозофску баштину

 Сматрам да су наше културне институције попут Друштва за античке студије Србије, Српског филозофског друштва, Коларчевог универзитета, Стеријиног позорја, Рашких духовних свечаности на изванредан начин обележиле 2.400 година од рођења Аристотела, једног од највећих умова човечанства. Књига Мила Ломпара Похвала несавремености нас духовно буди да управо савременост тачније и дубље сагледамо. Изложба Чедомира Васића И пре, и после, и сада вратила ме је у свет детињства, у најранија сећања, у најдубље слојеве личности.

Пропустом у 2016. години сматрам одбијање Министарства за културу да суфинансира четврти том прилога за истраживање српске филозофске баштине, иако је претходна два тома новчано помогла. Филозофија је дисциплина људског духа која има задатак да целовито сагледа и критички процени нашу стварност, па и положај културе у њој. Поврх тога, филозофија је значајан сегмент нашег духовног и националног идентитета. То би свака одговорна културна политика требало да има у виду.

 Култура и политика могу, али и не морају бити у међузависности. Не сматрам да културни догађаји представљају само рефлексе на оно што се догађа у свету политике. Култура је настала и пре појаве политичких заједница, а творевине културе могу имати своју аутономију и независно од политичких тенденција.

То што, међутим, није нужно да творевине културе буду продукти политичких воља оних који имају моћ, не значи да тако нешто није често случај. Сем тога, природно је да култура реагује на велика социополитичка дешавања. Сматрам да ће турбулентни политички догађаји у 2016. години утицати на готово све ствари у нашим животима, па и на културу. Промена у политичкој елити највеће западне силе, уколико буде права, а не само персонална, чини се да ће водити децентрализацији глобалне политике. Надам се да ће у будућности бити више мислећих људи који ће умети да рефлектују и помере границе „политичке коректности“.

 Чак и ако ћемо се сви ми који живимо од просвете и пера сложити око тога да би културну политику требало да чине истинске вредности, нешто што је уникатног, а не само репродуктивног карактера, што утиче на продубљивање наше колективне самосвести и памћења онога што смо били, да бисмо знали како себе да у будућности обликујемо – не верујем да ћемо тиме истиснути популистичке наказне продукте који нас терају да себе приказујемо у некаквим ријалитијима као животиње са неартикулисаним нагонима, анималне креатуре без културе и памети. Ако свако у ономе за шта је најталентованији учини највише што може, а да при томе не мери себе са другима већ само са идеалом, ка коме тежи, јесте довољан допринос националној култури која никада не би смела да се одриче својих српских темеља.

 

НИКОЛА МАЛОВИЋ

У култури се мора бити суров, да би се добар био

 Онај ко на брдо ак и мало стоји више види него онај под брдом – знано је свакоме, до мјере да многи прижељкују ту позицију на врху да би боље или наплативије гледали, но сам ја одабрао да родоначелну географију и српску културу опажам с нулте надморске, тако да нужно морам да говорим у општим категоријама. Мислим да је у једној од најтежих година за нас (године ратова не рачунамо ли, а пропаст школства, здравства и судства рачунамо ли, барабар с падом морала) – највеће достигнуће да уопште говоримо о српској култури, јер тиме доказујемо да је преживјела као трачак зеленила у пустињи. Најозбиљнији промашај српске културе је што не може да се избори за статус српске културе. Ван Србије српска култура је проскрибована, и сведена је на медијски игнорисане енклаве, дочим се у и политичком Београду српска култура доживљава, имам утисак, као субверзивна категорија – што она, да се разумијемо, ако се перципира из „развијеног свијета“ дебото и јесте.

 За сада није. Тињају по српској култури ситне ватре које Велики брат лако опажа и гаси, иако зачуђен као Магелан када је пролазио југозападним мореузом и опазио да у ноћи посвуда горе ватре по земљи коју ће прогласити Огњеном. Урођеници су били на том степену развоја да ватре нису смјели угасити, јер – боме – упаљача нису имали, те тако и Срби којекуде, одржавају своје глобално гледано конспиративне ватрице како-тако, и Великом брату иду на живце. Да би се промијенила парадигма о којој говорите, потребно је велико глобално мијешање карата, а ја сам увијек склон да не прижељкујем такву партију међу великим играчима. Па ко жив, ко мртав унутар српске културе.

 Увијек сам за политику по којој у култури и образовању ваља бити суров да би се – финалменте – добар био! Алгоритам нисам измислио ја, него Шекспир, кроз Хамлета. Једном се мора преломити, ако мислимо игдје да стигнемо. Овако, са Косовом и Европом, са Европом и Русијом, са Русијом и латиницом, са латиницом и православљем… нећемо далеко стићи. Нестаће нас. Ипак, након једне тешке одлуке све друге су лаке. Раскрчимо дакле све пред ћирилицом, не забрањујући при том латиницу!, већ писму које нас детерминише дајмо пореске и сваке друге олакшице: нулти ПДВ на књиге штампане ћирилицом, нулти ПДВ на новине штампане ћирилицом, нулти ПДВ на фирме исписане ћирилицом… Ово су лакмус-провјеравалице за сваког министра ода културе: ко прихвати и преломи, може постати нови Доситеј или Вук, а ко занемари национални културни интерес (а то прије свега јесу језик и писмо) – што је него човјек који не држи до српске културе него, авај!, стоји узалуд на врху брда.

Судећи по вашим промишљањима, као да не постоји разлика између гледања на свет српске културе кроз једну страну лупе – ону која увећава, или кроз другу – ону која смањује?

Истина је. Једино ћирилицом ми можемо да дођемо до Београда на води, симболично каже ли се (тим прије што приморци море никад нису ни називали водом). Сходно календарском тренутку мени остаје да се од читалаца из 2016. опростим програмским поздравом, ма колико он у овом тренутку био нереалан: Догодине на мору!

 

МОШО ОДАЛОВИЋ

„Нек пропадне све што је склоно пропадању!“

  Сложићемо се да је „врела преписка“ на релацији Београд–Приштина–Унеско и опстанак споменика наших у светској баштини била буквално отимање из отворених шиптарских канџи. Иако Филип Давид сматра да би Грачаницу и Дечане Шиптари боље чували, хвала му – нек чува себе од таквих бљувотина, плиткоумља. Драго ми је да је Нови Сад проглашен за европску престоницу културе 2021. године! А дивно је што одбисмо захтев италијанског тужилаштва да им на „извол’те“ уручимо ремек-дела чувених сликара. То нам испоручише Немци, као надокнаду за крвави фашизам… Уместо захтева, могло је тужилаштво Италије да нам испоручи неку одштетну сличицу. Причали су ми старци у селу да ни њима „жабарима“ не беше стран фашизам. Звасмо их жабарима, јер су нам појели све жабе из Ситнице, а никад нигде никакве одштете отуд.

Пропитивах се и код другара у новинским кућама, а прате културу, има ли шта да се посебно издвоји, достојно свих похвала. Сви једнако затечени, као да се нађосмо пред затвореним вратима с натписом: „Поздрави се с кваком!“ У предности сам у односу на многе ствараоце, затурене у дубокој унутрашњости. Београд је при Смедереву на 50 километара, па нам проследе понешто од збивања. Ових  смедеревских година по сеоби, видех овде лепих разноликих гостовања и дешавања. Издвојио бих, а то је већ дивна светковина позорја: „Нушићеве дане“. Које лепоте, којих драгих ликова се нагледасмо.

У Тврђави, на прелепој сцени, к небу отвореној, гледао сам, први пут, а имао сталну жељу, Ансамбл „Коло“. Неко од „важних“ није дошао, па ми припаде подесна  столица! И нагледах се лепоте, радости, младости! Костими, грациозност, ритмови, трепет и лепет, и зуј и бруј, и узлет према небу; учинило ми се – и ја ћу с њима!

Наравно, сви ми имамо лични однос и ставове у култури. Спортским језиком – „Своје фаворите“. То очас нађем на интернету. Не бих спомињао писце, имам их у изобиљу, ал’ радо потражим шта раде моји сликари средње генерације. Рецимо Милан Туцовић, Васа Доловачки и Славко Крунић. Свака њихова изложба је успех, култура на добитку… Имам их тако и у другим областима. Рецимо, рецимо, интересује ме шта то у Зубином Потоку ових дана ствара протомајстор дубореза млади Александар Живановић!

Пре три године – спектакл у Смедеревској тврђави, овде ми потребан као илустрација о  успонима и падовима. Стигао народ, ил’ – назначено десетерцом: „Сва се земља у сватове ломи!“ И степеништа нагњечена публиком и она језива, гранична путања горњим ободом и ласте (ил’ то беху чиопе) – које у непрекидном надлетању и цвркутању, као корепетиторке, припомажу да спектакл буде СПЕКТАКЛ! Говорим о Београдској филхармонији и славном Ивану Тасовцу! Да, да! Трајало дуууууго, а народ никако да се разиђе. Најславнији међ свима, господин Тасовац, неће моћи тек тако да се извуче! Честитања, фотографисања, аутограми… То стварно не видех нигде, а ево видесмо га у почасној позадини премијера! Са све климање главом, у знаку дивљења и подршке. Имао је пуну националну наклоњеност, симпатије, овације… а да није имао своју столицу и опис радног места. Може бити да је ово словце натрпано и неуверљиво, ал’ заиста беднијег промашаја у култури немам.

Иначе, има промашаја и промашаја! Као да смо вођени оним суицидним начелом: „Нек пропадне све што је склоно пропадању!“ Ми смо ту, за сваки случај, као посматрачи сопственог посртања, е да имамо шта испричати потомству…

 Читава планета је у свакодневном гибању (у свим значењима) до неподношљивих смртоносних догађања. У пуцњави ил’ елементарним непогодама, мртвима је свеједно. Бар на доброј трећини планете, гладнима је опет свеједно – шта ће бити с културом и светском културном баштином? И Србија је земља изубијаног народа. Изгубили смо битке у решавању националног питања, планетарно озлоглашени као геноцидан народ, а највише у Европи, и статистиком, имамо однекуд добеглог народа. Уместо једног Завода за уџбенике, то ЕУ од нас очекује – имаћемо их неколико. Замислите Завод за садјевање уџбјеника на мне језику – Ловћенац. И то се олако решава. Очерупају се пензионери два-три одсто, зидај шта ти воља! Па надођу Давенпорт или Лајчак на тапшање: „То, мајсторе! Који напредак, који буџет!“ Ово сам дакле напричао као човек који нема идеју, јер не користим ону поштапалицу политичарења „ја сам по природи оптимиста!“

 Уколико има добрих идеја, верује у то што је наумио, подржавају га учени људи, а спутавају га с врха, нек да оставку. То је етичка храброст, никако кукавичлук.   

[/restrict]