СРЕЋНА НОВА 2017. ГОДИНА

milorad vucelic 660x330Не беше ова 2016. лоша година нарочито за све оне којима се у њој родише синови, кћери, унуци и праунуци и који ће је по томе памтити као срећну или најсрећнију. У инвентар минуле године биће убележена и бројна прегнућа, успеси, резултати, подвизи и пробуђене наде. Многи се излечише и оздравише. Неки од најближих нас оставише, трајно растужише и преселише се у наша сећања и успомене. Све су ово ствари, рекло би се, које се понављају из године у годину откако је света и века.
[restrict] Ипак, и уколико бисмо били шкрти и обазриви у говору, чувајући се неодмерене употребе тешких речи, за низ догађаја који су обележили минулу годину са добрим разлозима можемо тврдити да су били епохални, и да су преокренули ток историје. Ово се може и сме тврдити већ и због саме чињенице да је управо у 2016. постало јасно да је униполарном свету одзвонило. Нова светска равнотежа која пред нама – сведоцима, учесницима и гледаоцима – управо настаје, рађа се у мукама и не без великих жртава и проливене крви, посебно на блискоисточним ратиштима. Та још крхка равнотежа, међутим, чини опипљивом и уверљивом Наду да ће бити избегнут велики светски сукоб, сукоб који би значио безмерно више разарања, несреће застрашујућих димензија и далеко већих од ових чији смо сада сведоци. Будући да човек јесте биће наде и да без наде једва може живети, те да нам за ову извесност није потребно уверавање које вазда добијамо од филозофа и психолога, питамо: шта може бити драгоценије од таквог судбинског поклона, од наде и вере у боља времена које су нам дариване уочи године у коју управо ступамо. Сетимо се само зебњи које су нас увеле у 2016. када је безмало изгледало да је само неизвестан час када ће „све почети“. Чини се и да још не верујемо да ће апокалипса једног, а не четири страшна јахача изостати, па и да се не радујемо колико би требало, јер ово ново доба које је отупело рогове хегемона као да је дошло изненада, некако „пребрзо“, доневши нам изненадне и неочекиване дарове смирења. Сморени трпљењем бескрајно трајућих мука, забринути и депресивни, као да се нисмо сасвим припремили за бољи свет који, истина врло споро, постаје изгледнији! Једноставно – не верујемо. Опрезни, јер нас је искуство научило да су зло и несрећа неминовни, да није добро и када изгледа да ће добро бити, једва да се можемо снаћи у свету који обећава да ће бити бољи, унеколико праведнији и мирнији. Све нам делује некако више као да гледамо и слушамо празничне честитке, а знамо да ће када празник прође, честитке и занос нестати, а ми се у суморној стварности пробудити!
Засићени смо до јуче апсолутно доминирајућом парадигмом глобалног неолибералног наратива и заповестима писаних и подразумевајућих закона, који су, између осталог, патологију, кривотворење и лаж устоличили у мишљењу, представама и свести света као природни поредак, у тој мери да је постало нормално да се говори о „времену постистине“. Сада наново учимо да се сналазимо у стварности која истини даје шансу, а разумном светском поретку могућност и важност. Сричемо да је на крилима антиглобалистичког таласа, извиканог наводног јачања популизма и деснице (у контри „светској левици“) могуће јавно исповедање наратива који до јуче једноставно нису били прихватљиви, барем не у пристојном друштву које је веровало да му припада право да просуђује и размешта пионе на сцени целог света.
Са овим вредним наслеђем преломне и судбоносне 2016, а на почетку 2017. разумели смо да је усред туробне и тешке садашњице почела будућност којој се нисмо надали? Готово да се питамо хоће ли нам убудуће недостајати она света апостолска реч богова неолибералног поретка који су нам уређивали колико јавну, толико и личну и појединачну свест, објашњавајући шта је исправно, а шта не? Можемо ли, и како ћемо уопште живети без златоустих анализа и гласова оних који су нам готово до јуче објашњавали да је брегзит бесмислица и да се једноставно неће догодити, да ће госпођа Клинтон неминовно бити нови председник САД, да је неизбежно да Асад оде и да ће Русија уз патњу и страдање својих грађана и своје економије капитулирати и дозвати се памети, све под теретом казне праведних санкција за оно што чини у Украјини или у Сирији? Чини се да су сада ови златоусти некако заћутали.
Питамо се још и хоћемо ли се уопште снаћи у координатама новог наратива тако удаљеног од пресветле политичке коректности? Умемо ли да се оријентишемо у свету у којем је све до ових најновијих догађања сваки критички глас оглашаван не само непожељним већ и болесним, злим, ретроградним, ако већ не фашистичким, популистичким и десничарским? Искуство дојучерашње нас упозорава: усудимо ли се да „мислимо својом главом“ – што је, према обичајима и правилима поретка који смо невољно усвојили онда када нам је наметнут без питања и без могућности да га проблематизујемо или не прихватимо веома настрано и штетно – постајемо „погрешни људи“. Аутсајдери и лузери, губитници и социјално проблематични! Према правилима и законима напредног и идеално глобалистички уређеног света, опредељујући се за слободну вољу и слободу мишљења, постајемо социјално деградирани људи каквим су означени били рецимо оних чак 17 милиона Британаца који су гласали против ЕУ. Ово питање о погрешним људима и аутсајдерима постаје још значајније у тренутку када наступајућа 2017. година прети да ће их бити неупоредиво више, да ће се та ментална грешка слободне воље и мишљења, попут заразе, ширити европским и другим континентима.  
Ако смете да кажете „не“ светском, сада већ помало демоде поретку, а у име најновијег поретка и његових другачијих правила, и при том то одбраните на сасвим модеран, дрзак и категоричан начин, значи ли то да сте само убоги кретен и бели бедник, или пак да сте свесни како сте усред садашњице у којој је почела будућност којој се нисте ни у сну надали? Да сте разумели да је на крилима антиглобалистичког таласа и наводног јачања популизма и деснице могуће јавно исповедање наратива који једноставно нису били прихватљиви, барем не у пристојном друштву које је веровало да му припада право да просуђује и размешта пионе на сцени не само културе већ и у друштву уопште?
Аналитичар Јафе Арнолд недавно је написао: „Европа и идентитет њених народа су у кризи, што зауставља сваку могућност позитивне конструктивне промене. Неолиберални економски модел ЕУ – који су уградиле САД у периоду после Другог светског рата – ставио је економске окове поносним европским народима, који се сада увредљиво називају ’периферија’ у односу на атлантистичка упоришта у ЕУ, а на крају је читаву Европу учинио америчком колонијом и предметом хирова финансијске олигархије.“
Честитајући вам нову 2017. годину и желећи вам срећу у њој, ми сада одговарамо, не само овом аналитичару: Можда више није, a убудуће сигурно неће све баш тако бити!
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *