Време је да се официјелни Београд систематски позабави геополитичким процесима који ће током 2017. бити покренути а битно ће утицати на нашу будућност
Пише Драгомир Анђелковић
Берлински зид је пао у новембру 1989. СССР се распао у децембру 1991. У Југославији се и пре тога распламсао рат. Грандиозне геополитичке промене које симболички везујемо за урушавање хладноратовског бедема нису се догодиле преко ноћи, али јесу у року од неколико година резултирале успостављањем новог светског поретка. Та епоха доминације, не толико западних сила колико мондијалистичке елите која се њима служила као средством за ширење идеолошких догми и подршке свом анационалном капиталу, завршена је ове године. У неколико корака – од брегзита, преко пропасти прозападног пуча у Турској и победе Трампа, до руског тријумфа у Сирији – дошло је до пуцања Атлантске линије. Већ у наредној години почеће да се одвијају глобалне промене из тога произашле, по значају сличне онима из 1989–1992, које ће свакако обликовати и нашу судбину. Морамо се активно фокусирати на њих, а не пасивно чекати развој догађаја или поступати на основу оријентира из прошлости.
[restrict]
ТИХА СРПСКА ПОБЕДА Већ сада је јасно да за нас наступа повољнији период, али као да још не разумемо да ако га не искористимо, ствари могу да нам се обију о главу; пролетеће шансе током неколико година несналажења а онда ће нам доћи нов рачун на наплату. Положај нашег народа је пре свега дефинисан односом Вашингтона и Москве. Немачка, а камоли апстрактна бриселска администрација, ту има другоразредну улогу. А руско-амерички односи ће се сигурно драстично побољшати. И то пре краја следеће године. Отуда, и водећа сила запада – а убрзо и низ њених европских сателита – на нас више неће гледати као на балканске негативце. Велики део свог значаја изгубиће формула по којој су то пре свега Руси, а самим тиме и ми који се у англосаксонској геополитичкој перцепцији готово доживљавамо као московски огранак.
Москва и Вашингтон ће фазно нормализовати односе. Проћи ће неко време док се то директно не одрази на нас. Међутим, индиректно се већ позитивно пројектовало на Србе. Америка је заузела курс према нама деведесетих и он се није мењао. Чак и када се Бела кућа или Стејт департмент нама нису бавили, њима подређене стурктуре су знале шта им је чинити. Више не знају. Антисрпски аутоматски пилот је искључен оног тренутка када је Трамп победио. Речено, као и сам пораз оних који су оличавали антисрпску политику, за нас је велика ствар. Ми смо охрабрени док су наши регионални непријатељи деморалисани. Значај тога се види из чињенице да и када се Запад није мешао, они су били уверени да га имају иза својих леђа и то им је давало самоувереност. Опречно је било с нама. Сада је на то стављена тачка.
Највећи победник у том (гео)политиком склопу је Република Српска. Нема више говора о њеном гушењу. Додик је искусан и храбар политичар који је све речено већ добро схватио и у складу с тим муњевито кренуо у офанзиву. Инцко, Изетбегеговић и њима слични могу да бесне колико год хоће. Њихово време је прошло. БиХ може да се креће само ка ревитализацији изворног Дејотна. У противном је неће бити. Што не значи да ће и у случају да Сарајево схвати да су мртве његове хегемонистичке наде, суседна комплексна заједница опстати. Ако није могла велика Југославија, што би опстала мала, када више нема моћи атлантских деспота да је противно вољи два од три конститутивна народа одржавају?
СПОРНИ ЕНТИТЕТИ Америка и Русија ће у наредним годинама прво настојати да своје односе дефинишу међусобно интересно, колико год је могуће независно од туђих проблема, односно спорова са другим државама једне од те две суперсиле. Што би америчко-руски односи били талац руско-украјинских спорова? Вашингтон – ако се ствари посматрају реалполитички, а не идеолошки – има много већу корист на пољу развијања сарадње са Москвом него са Кијевом. Што би САД угрожавале своју сарадњу са Русијом због уласка Црне Горе у НАТО? То ни на који начин не јача позицију Вашингтона, а само револтира Москву. У питању је био поход на исток мондијалистичке елите коју оличавају породица Клинтон и Сорош, уз попуњавање позадине зоне доминације, а не рационалан рачун од кога би Америци самој било боље. Такав приступ Трамп ће такође окончати.
Далеко је од тога да ће америчка политика постати „хуманистичка“. Није ни руска. Те силе ће једино „трговачки“ гледати да за себе извлаче што већу корист, али неће деловати у духу неких нових „Коминтерни“. То ће релаксирати ситуацију код нас јер на Балкану немају интересне основе за сукобе, већ напротив за сарадњу, што је за нас изванредно. Но, као што је већ речено, осим тих општих биће покренути и парцијални процеси који ће се вишеструко одразити на нашу позицију. Време је да им кренемо у сусрет, а не да ту ирационално пропустимо потенцијалне шансе и после прве фазе релаксације суочимо се са негативним токовима.
Ради се о томе да ће Трамп и Путин убрзано тражити моделе за решавање статуса одређених спорних територијалних области. Не свих територија – јер то би било отварање опаке Пандорине кутије – већ увелико проблемски и управно дефинисаних ентитета који имају елементе фактичке независности, односно државности у комбинацији са жељом и основом за самосталност (или су на ефикасан начин ушле у састав друге државе). И наравно уз услов да се око њих ломе копља Вашингтона и Москве (за друге случајеве то могу да буду узори, али не треба очекивати да ће се САД и РФ посветити гашењу пожара широм света). Таквих ентитета има више, и скоро сваки има специфичност. Ту су Абхазија, Јужна Осетија, Крим, Придњестровље, Доњецка Народна Република, Луганска Народна Република, курдске парадржаве у Сирији и Ираку. Али и Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, односно Република Српска. Симболички или опипљиво и ту се преламају интереси Кремља и Беле куће.
НУЖНИ БЕОГРАДСКИ ЗАОКРЕТИ Вашингтон и Москва ће се брзо договорити да се око тих спорних зона више не свађају, а онда ће настојати, већ зависно од својих директних интереса и ширег геополитичког контекста, да траже одржива решења. Иако ће начелно тежити неким универзалним стандардима, она ће ипак бити асиметрична. Свакоме је јасно да Крим више неће мењати статус, а око тога како ће бити решен случај Донбаса или Јужне Осетије, постоје разне могућности. Врата за њихову реализацију биће отворена чим нова америчка администрација демонстрира државама које су сада у спору са Русијом да не стоји више иза њих априори. То ће убрзано променити њихову неспремност на договоре и компромисе са Москвом.
Слично ће бити и на Балкану. Само овде нема директно Русије. Осетиће се рефлексија руско-америчких односа и неспремност Вашингтона да бије туђе битке, али на нама је да у таквим околностима решавамо своје проблеме и делујемо офанзивно. Да поновим, не сумњам да ће Бањалука то радити. Тешко је рећи какав ће бити исход тога, али сигурно је да ће положај РС постати само бољи. Међутим, од заједничке акције Београда и Бањалуке опет зависи колико и како. Непредвидљиво је да ли ће се све завршити само аранжманом који би у БиХ елиминисао тензије произашле из деценијских покушаја једностране централизације, односно ту сложену заједницу функционално редефинисао на изворним дејтонским (конфедералним) принципима. Или ћемо пак добити независну РС, односно савез српских држава.
За све наведено постоје шансе – не пуштају се у англосаксонским медијима тек тако већ у својству пробног балона идеје о уједињеној српској држави – али ми морамо да знамо тачно шта хоћемо и да се на рационалан начин за то боримо. У Црној Гори је антисрпским режим скоро у агонији и Србија је дужна да се активира како би помогла угроженим Србима и другим грађанима који се боре за демократизацију те земље. Тако бисмо поново добили Црну Гору која нам је потенцијални партнер и за реконструкцију Балкана. Када се ради о Косову и Метохији, не смемо да се понашамо као да се ништа није десило, тј. као да се на Западу наставља политика какву смо имали претходних деценија.
КОСОВСКИ ИЗАЗОВИ Нови геополитички трендови неће се одразити једнозначно на положај Косова. Ту ћемо бити најрањивији. Немојмо се заваравати да ће Америка повући признање косовске сецесије. Неће више као држава (што не значи да неће многи утицајни из САД то и даље чинити) лобирати за Приштину, нити ће је подржавати у спору са нама, али далеко је од тога да ће прећи на нашу страну. Штавише, америчко-руска сарадња око неких других спорних ентитета може, нажалост, и да иде наруку Албанцима на КиМ (као и, срећом, Републици Српској). Полазећи од тога морамо да се спремамо да минимизирамо штету, односно да на столу имамо разне варијанте ако се отвори питање новог разграничења балканских народа.
У свету, као што смо већ констатовали, има много територијалних амбиција, али у вези са њиховим задовољавањем кључно је питање постојање каквих-таквих ентитета, тј. реална контрола на терену (у комбинацији са заинтересованошћу великих сила да проблем буде решен). Стога Србија хитно мора да прекине са политиком интегрисања, макар и формалног, севера Косова у састав наше сецесионистичке јужне покрајине. Не да тамошње српске институције не смеју да буду укључиване у косовски систем већ, напротив, морају да буду јачане. Важно је да у свету постоји представа, али и у пракси да тако буде, да је север Косова нека врста „корпуса сепаратум“.
Бриселски процес је усмерен ка томе да се успостави неки модел албанско-српског суживота, који и једној и другој страни оставља могућност да заступају своју верзију статуса Косова. Ипак, као цех ЕУ интеграцијама, наши уступци су испали превелики. Да је Заједница српских општина формирана можда би донекле било другачије, овако се неспорно тежиште користи лоцирало на приштинској страни. А из онога што се може очекивати у наредним годинама, види се колико је рационално поступала Приштина, кочећи стварање макар и врло стерилног, али легализованог српског ентитета (са деловима јужно од Ибра). С друге стране, колико смо ми рескирали чак и селективним увођењем косовског система на север Косова.
НОВИ ОРИЈЕНТИРИ Ако се наш приступ питању КиМ посматра кроз призму куповине времена у врло неповољним околностима, он је можда имао извесног смисла. Али ако се сада поново отвара потенцијал за какав-такав територијални компромис (о коме Вашингтон после 2007. није хтео ни да прича), и то у контексту целовитог решавања српског и албанског питања, све се мења. Онда је искључиво битно какве се стварају основе за тако нешто. Из тог угла гледано, почевши од инсталирања ЕУЛЕКС-а, преко успостављања интегрисане контроле на административној линији, до бриселског укључивања Срба у косовске институције, погоршали смо своје позиције. Ипак, не на начин који је неповратан. Сада је нужно или одустати од досадашњих уступака или пак муњевито издејствовати формирање ЗСО а без нових уступака са наше стране.
Чим се на мапи КиМ појаве обриси те српске заједнице и она добије своје органе, добијамо нову конфигурацију за будуће, тада већ статусно-територијалне преговоре. И обрнуто, ако њу немамо, онда се морамо вратити старом распореду фигура, уз потпуно игнорисање Брисела и Приштине од стране Косовске Митровице. Свакако, потези који би водили ка томе не би били без ризика, али он је мањи од ишчекивања будућности у садашњем, у вези са КиМ, по нас тотално флуидном стању. Уосталом, вероватно се ништа друго не би ни десило осим што би наш ЕУ преговарачки процес привремено био отежан. За утеху онима који су њим опчињени, и овако је велико питање шта ће бити са Унијом и нашим местом у њој.
Како год било, сада када спољње стеге око нас почињу да попуштају, не смемо сами себе да држимо у стању окупационе покорности због апстрактних ЕУ интеграција. Вашингтон ће нас много мање притискати. Брисел и да хоће на војнополитички начин то не може да чини. Економски може, али ће водити интерес о пословним калкулацијама својих компанија, па не верујем да ће покушати да нам учини штету пошто би то био мач са две оштрице. Остаје му да евентуално кочи наш даљи пут ка чланству у Унији, што је у садашњим околностима, уверен сам, у нашем интересу. У таквим околностима наш однос према КиМ, РС и Србима у Црној Гори не сме бити талац тежњи и оријентира из прошлости, већ је важно да политику редефинишемо у складу са будућим шансама и изазовима. Циљ пре свега мора да буде реалистично повезивање српског простора. Ако је јуче то било нешто надреално, сутра може да буде изводљиво под условом да Београд поступа промишљено, енергично и национално одговорно. Коначно смо ми на потезу и било би трагично да испаднемо ковачи сопствене несреће.
[/restrict]
Кроз цео “аналитички” текст провејава дугогодишња тежња Анђелковића да се Република Српска припоји Републици Србији што подржавам, али на штету територијалне целовитости Републике Србије, јер се његово залагање односи на то да да се територија Републике Србије распарча и “подели” и на тај начин створе услови да се та тзв.творевина призна као конпензација за Републику Српску, односно о том реалистичном повезивању мисли аутор. Аналитичар само и увек прича и пише о тзв.северу. Он и сви у РС су обавезни да у јавним наступима поштују Устав РС,члан 8. који прописује – Територија Републике Србије је јединствена и недељива.Нико нормалан не сме да помисли а камоли да се залаже да се део територије поклони националној мањини, на то ни један народ у свету не би пристао само је у РС дозвољено да се таква могућност предлаже као решење. Срамота.