Спасавање Вајмара на Пацифику

tomas-manЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Немачка влада (коначно) одлучила да откупи и спаси од рушења калифорнијску вилу Томаса Мана у којој је, с породицом, проживео десет избегличких година: Операција образложена (морално) као дуг према највећем немачком писцу 20. века и (политички) као место за успостављање јаких културних веза, у бурним временима, са „најважнијим (немачким) партнером изван Европе“, САД

Прекрасна вила, у идиличном калифорнијском пејзажу, недалеко од Лос Анђелеса, у којој је, пуних десет година америчког егзила, живео и стварао највећи немачки писац 20. века, нобеловац Томас Ман, неће ипак бити сравњена са земљом.

Сјајна вест, прокоментарисали су медији чињеницу о, коначном, спасавању Манове куће, најлепше у којој је најчувенија немачка литерарна породица икада живела, по речима Томасове супруге Катје. Сјајна не само за (многобројне) поштоваоце и поклонике аутора „Чаробног брега“, „Буденброкових“ и „Доктора Фаустуса“, на чију је иницијативу, и притисак, влада у Берлину, после дужег премишљања, напокон одлучила, да у „име историје“ и „националне репутације“, откупи за шеснаест милиона долара (спомињу се и други, мањи или већи износи) вилу и продужи њен живот у новој намени.

[restrict]

ВЛАСТ СЕ ДВОУМИЛА Још у позним данима минулог лета није се, наиме, знало да ли ће држава изаћи у сусрет захтевима три хиљаде угледних немачких интелектуалаца, међу којима се нашла и нобеловка Херта Милер, да се одреши кеса како би се спречили багери да преору и затрпају део немачке, не само књижевне, историје.

Из министарства културе саопштено је крајем августа (само) да се „преиспитује могуће преузимање“ виле Томаса Мана „без унапред познатог исхода и резултата“. Разлози уздржаности објашњавани су чињеницом да Немачка већ располаже, у непосредној близини, на тек неколико километара од виле Манових, репрезентативним објектом, „Вилом Аурора“, као местом сусрета стваралаца и културних посленика, са разноврсним, „резиденцијалним програмима“.

„Вилу Аурора“, некадашње власништво једног од истакнутијих немачких књижевника јеврејског порекла Лиона Фојхтвангера, који се, бежећи, као и Томас Ман, од нациста, скрасио на пацифичкој обали, откупило је, пре неколико година, берлинско удружење грађана „Аурора“, уз (извесну) државну финансијску помоћ.

 

МАН: НЕМАЧКА ЈЕ ТАМО ГДЕ САМ ЈА  У „Вили Аурора“ окупљали су се избегли немачки интелектуалци, а њени чести гости били су и Манови. Фојхтвангер, син богатих минхенских индустријалца, боемска природа, волео је, и у свом дому дружења, али је „културна престоница Немачке“ у егзилу била вила Томаса Мана. Не само због чувене (кажу самоуверене) изјаве још гласовитијег писца: Немачка је тамо где сам ја. Њен праг прекорачивало је, с наглашеним уважавањем и респектом, готово све што је било од „имена и формата“, од Алберта Ајнштајна, с којим се Томас Ман посебно сретао и дружио кад је постао професор на универзитету Принстон, преко Бертолта Брехта до Теодора Адорна. Тако је ово непоновљиво и ексклузивно интелектуално жариште, с асоцијацијом на круг који се својевремено окупљао око генијалног Гетеа, називано „Вајмар на Пацифику“.       

Изградњу виле, по сопственим идејама, Ман је поверио једном од, тада, најпознатијих архитеката Јулиусу Ралфу Давидсону из Вроцлава, такође емигранту. Смештена на великом плацу (више од четири хиљаде метара квадратних) под палмама и тропским биљем, над самом обалом Пацифика, грађевина од близу пет стотина квадрата (прецизније: 489), с пет спаваћих соба, пет купатила и четири гараже, великим прозорима и пространим терасама, деловала је у то време (веома) раскошно.

 

СТРАХ ОД РУШЕЊА Пред грандиозним грађевинама које су подигнуте у међувремену око ње, више не делује онако упадљиво. Њена атрактивна локација и велики плац су, међутим, изазов за богате Американце. Увелико се говорило да је земљиште на којем је подигнута далеко вредније од саме виле, што је упућивало на закључак да ће лепа кућа у којој су Манови боравили пуну деценију – од 1942. до 1952. године – бити срушена како би на њеном месту била подигнута „профитабилнија“, знатно већа, грађевина.

Немачка не би смела да то допусти, не само због једног од њених (неспорно) највећих писаца него и због „сопствене репутације“, загрмело је више познатих личности. И кренуло је потписивање петиције, с оних три хиљаде имена, које је заустављено када је влада, коначно, преломила, видећи у томе, и дуг према великом писцу, и политички интерес: додатну могућност за ширење немачког утицаја и немачке „меке моћи“ на тлу које постаје, после избора Доналда Трампа, веома деликатно. Тако је Трамп и његова „шокантна победа“, која је просто ошамутила немачке и (западно)европске лидере, индиректно спасио Манову кућу. 

Заслуге за коначну одлуку владе да откупи вилу Томаса Мана и спречи њено рушење, шеф дипломатије (и будући шеф државе) Франк Валтер Штајнмајер је „џентлменски“ поделио са челницом министарства културе Моником Гритерс. Подсећајући да је реч о вили која је била „дом многих Немаца који су радили за бољу будућност сопствене земље“, оних Немаца који су „поплочали пут отвореног друштва и створили основу за заједничке трансатлантске вредности“, па ће тако Манова кућа бити место сусрета уметника и немачко-америчког дијалога. У данашња бурна времена, нагласио је Штајнмајер, неопходне су нам јаке културне везе са нашим најважнијим партнерима изван Европе.

 

НАУК ИЗ СОПСТВЕНИХ ГРЕШАКА Одлуку немачке владе да спаси „Вајмар на Пацифику“ од уништења, и Мановој кући, овога пута као „центру културе“, удахне нови, космополитски живот, као отпор затварању у националне границе, поздравио је медијски и политички део „либералне Америке“ који се не мири са Трамповим (неочекиваним) тријумфом. И која све учесталије окреће очи ка Немачкој, коју Алекс Рос у „Њујоркеру“ (5. децембар) види као последњи „бастион либералне демократије“.

Рос сопствену констатацију образлаже следећим чињеницама: Велика Британија је опседнута последицама брегзита, Француска се суочава с наглим кретањем удесно, Италија је „у расулу“, док Немачка, која је дуго била „синоним за нацистичко лудило“, ето, успешно одолева политичкој и културној регресији. Он у поразу десничарског кандидата на председничким изборима у Аустрији види извесну наду: можда су управо земље немачког говорног подручја упозорење и подсетник остатку света на катастрофалне последице пута којим су некада саме ишле. Рос, међутим, и упркос томе, страхује да би, с обзиром на успон радикалне деснице и у Немачкој, антидемократски талас, на парламентарним изборима следеће године, могао бити превисок чак и за Немачку – „једину земљу у историји света која је нешто научила из својих грешака“.

vila-aurora

МАКАРТИЗАМ КАО АМЕРИЧКИ ФАШИЗАМ Останимо још мало код Роса и „Њујоркера“. По његовом мишљењу, Манова кућа заслужује да буде сачувана. Не само зато што је у њој живео чувени писац већ и зато што је то „споменик једном трагичном тренутку у америчкој културној историји“. Мислио је, при том, на околности које су Томаса Мана натерале да напусти кућу у сунчаној Калифорнији, с којом се тужно растајао, с обзиром на то да је била „највише његова“, окрене леђа новој домовини (постао је држављанин Сједињених Америчких Држава 1944) и опет оде у – егзил. У фамозном макартизму видео је најаву и баук „америчког фашизма“ и зла искључивости попут оног нацистичког од којег је својевремено побегао из Немачке.

Опасност од нацизма Томас Ман је наслутио, и то обзнанио, још 1929. године у једном говору који је објављен следеће године под насловом „Апел разуму“. Долазак нациста на власт, 1933, затекао га је на путовању по Европи, где је држао (чувена и опомињућа) предавања. Син Клаус и кћи Ерика упозорили су га да се не враћа у земљу. Његова кућа била је одмах конфискована и припремљен „путни налог“ за – Дахау.  Настанио се, кратко, близу Цириха, одакле је чешће путовао у Америку. Држао је и тамо предавања, да би 1939. постао професор на Принстону. Преселио је породицу и, коначно, 1942. саградио свој дом на Пацифику.

Макартизам, као најава „америчког фашизма“, ужаснуо је Мана и натерао га, опет, у избеглиштво. Када је фамозни Комитет за антиамеричке активности почео „лов на (комунистичке) вештице“ првим саслушањима у Холивуду, Ман је реаговао: „Духовна нетолеранција, политичка инквизиција, укидање правне сигурности, све због наводног ванредног стања … тако је почело и у Немачкој…“

Није то, очигледно, био само рефлекс „једном већ (болно) рањеног“: макартизам, екстреман, бесмислен и опасан, није стигао изнебуха. Постојало је, као, уосталом, и за долазак нациста у Немачкој, већ припремљено, „плодно тле“. Већ овде цитирани Рос из „Њујоркера“ подсећа да су водећи људи чувене „Франкфуртске (социолошке и филозофске) школе Теодор Адорно и Макс Хоркхајмер радећи на књизи „Ауторитарна личност“, а трагајући за психолошким и социолошким профилом „потенцијалне фашистичке особе“, обавили бројне интервјуе са америчким грађанима. И били запањени „њиховим расистичким, параноидним и ирационалним ставовима“.

 

МАСОВНЕ ХИПНОЗЕ Адорно је, иначе, потенцијалну претњу америчкој демократији видео у масовној култури, филму, радију и телевизији. Она намеће диктат конформизма и сузбија критичко мишљење. Нацистичку Немачку видео је као најекстремнији пример позног капитализма у којем се људи „одричу слободе“ у име личног комфора. Констатовао је, анализирајући ратне филмске новости, да „културна индустрија“ примењује фашистичке методе „масовне хипнозе“, замагљујући границе између стварности и фикције. А још четрдесетих година прошлог века Адорно је живот у Америци описивао као „велики ријалити програм“: људи су сведени на улогу статиста у чудовишном филму без гледалаца јер – сви глуме у њему.

Томас Ман је, иначе, водио честе дијалоге са Адорном, не само у свом (већ споменутом) калифорнијском дому. Биле су му, кажу, посебно корисне консултације с познатим мислиоцем током писања „Доктора Фаустуса“. Има мишљења да је управо Адорнова књига „Минима“, која је изашла 1951, с прилично суморним констатацијама и предсказањима, допринела коначној Мановој одлуци да „бежи“ из Америке.

Пресудније су, чини се, деловали, од социолошких и научних фикција, могуће, конкретни догађаји и конкретне личности: на мети макартизма нашли су се и Алберт Ајнштајн (сумњичили су га чак и као руског агента), а посебно сусед Томаса Мана из виле „Аурора“, такође већ споменути Лион Фојхтвангер, писац, између осталог, трилогије о Јосифу. Уз његово јеврејство, постојао је и додатни разлог за немилосрдну нацистичку срџбу с којом је био суочен и приморан да бекством спасава главу: његов сатирични текст о Хитлеру под насловом „Лажни нерон“. Током Макартијеве хајке Манов (калифорнијски) сусед и пријатељ Фојхтвангер био је и сумњичен и директно оптужен. Преживео је и то. Умро је 1958. Три године после Манове смрти, у Лос Анђелесу.

Томас Ман се бежећи из Америке 1952. није вратио у Немачку. Изабрао је за нови егзил – Швајцарску. У питању су, свакако, били политички разлози и трагична немачка историја. Извесну улогу су у томе могли имати и прозаичнији разлози: Манових станишта, ни родне куће у Либеку, ни оне коју су конфисковали и опљачкали нацисти у Минхену више није било. Срушене су или драстично оштећене у бомбардовањима. Кућа Буденброкових је, истина, рестаурирана, али то није ни Манова родна кућа ни аутентична кућа Буденброкових из чувеног романа. Једина кућа, не рачунајући два његова летњиковца, у приватном власништву и недоступна „публици“, која ће носити његово име и широм отворити врата јавном интересу и интересовању је управо  спасени „Вајмар на Пацифику“.          

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *