САВРЕМЕНИ ДОН КИХОТИ

Фестивал чембала у Београду 13. пут

festival-cembalaПише Смиљка Исаковић

Од како га је створио Мигел де Сервантес пре четири века, лик тужног витеза Дон Кихота који се сукобљава са ветрењачама постао је синоним за идеалисте, борце против неправде и за унапред изгубљене праведне случајеве. Тринаести фестивал чембала је и ове године одржан од 3. до 11. новембра у Београду као још један донкихотски случај борбе за уметност упркос тешкоћама

Већ трећу годину заредом Фестивал чембала не добија новац на конкурсима Министарства културе, а посебно је интересантан био овогодишњи конкурс који су обележиле многе неправилности, неморалне одлуке и велико додељивање ја теби – ти мени чланова комисије. Није могуће да од неколико милиона, колико је својој приватној фирми доделио члан комисије, за Европски конгрес музичара (сиц!) у својој организацији, није могао да се одвоји макар делић за одвијање фестивала који је стекао углед и међународну репутацију. Упркос свему, музичари, као прави Дон Кихоти, наступили су гратис, као да је то нормално, а публика није ускраћена за још једну манифестацију Ars vivendi clavicembalum, коју такође донкихотски организују напорним радом Љубица Солунац и Дамјана Негић из Музичке редакције Културног центра Београда.

[restrict]

Отварање је припало немачком чембалисти и оргуљашу Леону Бербену, у Свечаној сали Скупштине града, са програмом посвећеном 400-годишњици рођења Јохана Фробергера (Фрескобалди, Луј Купрен, Фробергер, Керл, Бах), великог композитора раног барока. Ансамбл Београдски барок (Катарина Алексић и Катарина Поповић, барокне виолине, Срђан Станић виола да гамба) наступио је са чембалисткињом Јованом Топалов у фоајеу Коларчеве задужбине, простору који је већ освојио београдску публику неформалношћу и одличном акустиком. Под називом Барок у подне: Con spirito! изведена су дела Ј. С. Баха и Муфата, са квалитетом и ентузијазмом који дефинише овај ансамбл. Сонатама Бахових синова за флауту и чембало представили су се у Скупштини града виртуозна и изузетно музикална Каролина Бетер на траверзо флаути, и Милан Поповић, облигатно чембало, у осетљивом барокном програму који се ретко чује у нас. У истој сали концерт Дон Кихот 1616–1936–2016, посвећен 400-годишњици смрти Сервантеса, 80-годишњици оснивања Интернационалних бригада у Шпанији и смрти песника Лорке, и данашњим Дон Кихотима, извела је Смиљка Исаковић на чембалу и Андрија Сагић, перкусије. Кроз призму Сервантесовог литерарног јунака Дон Кихота и његове сизифовске борбе са ветрењачама све до данас, музика је пратила распон од четири века, са акцентом на шпанском музичком наслеђу, али и подизању свести публике о важности историјског сећања и подсећања кроз музику као носиоца историјског памћења.

У знаку плектрума два окидачка инструмента, гитара (Срђан Тошић) и чембало (Милан Поповић), срели су се у композицијама Купрена, Вебера, Понсеа, Родрига и Бокеринија, са веома успешним комбиновањем различитих маштовитих музичких боја. Примећује се ширење фестивала новим тенденцијама, звуцима и комбинацијама, па је сасвим природно било да у концерту La pasion del Barroco наступе чембалисткиња Софија Перовић, фламенко плесачица Ојдана Радовић и перкусиониста Александар Петровић, у програму Скарлатија и Солера. Сценски инспирисана Софија Перовић је од Скарлатијевих соната и Солеровог Фанданга створила предложак на коме се одвијао фламенко спектакл, на сцени Битеф театра. Камерно, стилски одређено, свакако представља искорак о коме треба размишљати. И на крају ансамбл Tempera Barocca (Лана Јеленковић, чембало, иначе и врсна оргуљашица, Данило Новаковић – барокна виолина и Ђорђе Милошевић – барокно виолончело) угостио је холандску виолинисткињу Антоанет Ломан, која свира оригиналну барокну виолину фламанског порекла из 1700. године. У програму Француски салон – италијанска камерата изведена су дела Фрескобалдија, Корелија, Мареа, Купрeна, Ребела, Рамоа и Вивалдија, у сали Италијанског института за културу, стилски и музички дотерано, са радошћу заједничког музицирања коју ниједна препрека не може уништити расним музичарима.

И шта рећи на крају? Београдска публика је, навикнута на појаву чембала сваког новембра, испунила сале и аплаузима показала своју приврженост фестивалу и музичарима. По обичају, медији су пратили Јана Гилана и сличне ивенте, a чембало је сувише тихо да би изазвало пажњу редакција. Свака критика културног система који уништава небригом своју децу одавно је депласирана и не води више ничему. Ипак, мора се говорити, а пре свега писати, јер по староj новинарскоj парадигми, оно што није одштампано, није се ни десило.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *