Sajber rat – Obamino kontroverzno nasleđe

Piše Miloš Milojević

Optužbe Vašingtona na račun Moskve da je sprovela kompjuterske napade na američke sisteme otvaraju vrata za rasplamsavanje za sada tihog i gotovo neprimetnog rata na potpuno novom bojnom polju – informatičkoj sferi. Da li će dobitnik Nobelove nagrade za mir u istoriju otići kao začetnik prvog svetskog kompjuterskog rata?

Odlazeći američki predsednik Barak Obama je u (ne)prilici da poslednjim potezima na čelu SAD dodatno produbi jaz između Amerike i Rusije. U vreme kada eventualni mirovni proces u Siriji odlučujuće zavisi od trenutno ledenih odnosa između dve države svaka neodmerena reč koja udaljuje dve zemlje može biti opasna. Nevešto (ili vešto, ali zlonamerno) postavljanje kulisa na osetljivoj međunarodnoj sceni koje na samom kraju svog mandata sprovodi Barak Obama preti da u dobroj meri oteža početak predsedničkog mandata njegovog naslednika Donalda Trampa, definitivno izabranog odlukom elektorskog koledža, u ponedeljak 19. decembra. Eventualna američka odmazda i rasplamsavanje sajber rata – nepoznatog terena po kome se svi trapavo kreću – bili bi neugodan teret za Obamino predsedničko nasleđe. Njegovo sajber ratovanje, nažalost, ostaje neprijatni deo nevezano za ishod ove afere. 

Obama je – kako Rojters navodi – u petak 16. decembra „snažno sugerisao“ da je ruski predsednik Vladimir Putin „odobrio“ hakerske napade na servere elektronske pošte Demokratske stranke. Oni su, prema navodima američkih bezbednosnih zvaničnika, bili usmereni ka tome da pomognu izbornu pobedu republikanskog kandidata Donalda Trampa.

Istog dana Vašington post je objavio da su se dvojica direktora američkih bezbednosnih agencija – Džejms B. Kami Džunior koji je na čelu FBI i Džejms R. Klaper Džunior koji vodi Nacionalnu obaveštajnu službu – složili sa procenom CIA da je Rusija intervenisala na američkim predsedničkim izborima „delimično“ i da bi pomogla da se Donald Tramp domogne Bele kuće. Prema pisanju američkih medija direktor CIA Džon Brenan je u internoj poruci svojim službenicima naveo kako se ranije tokom nedelje sastao sa pomenutim direktorskim dvojcem i da je među njima postignut široki konsenzus o „obimu, prirodi i namerama ruskog mešanja u naše izbore“.

Reakcija novoizabranog američkog predsednika je za sada odmerena. Pored toga što je pokazao izvesnu dozu nepoverljivosti i nespremnosti da se uklopi u rutinski rad obaveštajnog establišmenta, Tramp je izjavio da je reč o apsurdnim tvrdnjama. „Mislim da je u pitanju samo još jedan izgovor. Ne verujem u to… Ne, uopšte ne verujem.“ Nasuprot tome jastrepsko krilo republikanske stranke nije propustilo da reaguje u otvorenom antiruskom maniru – senator Džon Mekejn izjavio je kako ruski hakerski upliv u američke izbore preti da „uništi demokratiju“, kao i da je američka reakcija bila „totalno paralizovana“ i neadekvatna.

[restrict]

Preti li odmazda?

Među temama koje provejavaju u većem delu zvaničnih reagovanja na eventualno hakovanje servera Demokratske stranke jedna se posebno ističe – reč je o izrazito „putinocentričnom“ shvatanju ruske politike, ali i Rusije u celini. Demokratska predsednička kandidatkinja Hilari Klinton uverena je da je hakerski napad koji je poduprla Rusija preduzet zbog lične netrpeljivosti Vladimira Putina prema njoj. Obama je bio još direktniji: „Ništa se u Rusiji ne dešava bez Vladimira Putina.“ On je prokomentarisao kako bi se „Ronald Regan prevrnuo u grobu“ kada bi znao koliko republikanaca simpatiše ruskog predsednika.

Pored ovog kurioziteta o raspoloženju američkih građana, Obama je istakao i kako će SAD uzvratiti na ovaj izazov sajber ratovanja. Pojedini američki spoljnopolitički analitičari, poput Maksa Buta koji piše za Forin polisi, već su se upustili u spekulacije kako SAD mogu da vode „hibridni rat“ protiv Rusije.

Ipak – i to se može istaći kao druga važna tema čitave medijsko-političke kampanje – postoji široko nesaglasje oko toga kako bi se adekvatno reagovalo na eventualni ruski izazov sajber ratovanja. Pri tom, nije reč o tome da SAD ne raspolažu dovoljnim resursima nužnim za ovu vrstu ratovanja – naprotiv oni su verovatno značajno veći od drugih velikih igrača na ovom polju (o čemu će kasnije biti više reči).

Problemi sajber ratovanja su mnogo složeniji od pukog izbora odgovarajućeg tehničkog sredstva kojim bi se izvršio eventualni napad. Zadiranje u suvereni prostor drugih država, legalnost takvih akcija i na kraju opasnost da se sukob iz sajberspejsa prebaci u druge, fizički opipljivije, sfere su samo neka pitanja koja se nameću donosiocima odluka u ovoj situaciji. Kevin Vedel, novinar Atlantik mantlija, spominje nekoliko mogućnosti koje Obami stoje na raspolaganju: može da zatraži od bezbednosnih agencija da uvežbavaju izvođenje opsežnog sajber napada na rusku mrežnu infrastrukturu; druga opcija je da hakuju ruske servere i objave potencijalno kompromitujuće podatke o istaknutim ličnosti ruske administracije, uključujući i predsednika Vladimira Putina; treća mogućnost podrazumeva korišćenje konvencionalnih metoda pritisaka poput ekonomskih sankcija.

Upitno je, međutim, kolika je vrednost bilo kog od ovih reagovanja. Ekonomske sankcije protiv Rusije već su na snazi i ona s njima uspeva da izađe na kraj. Zapadni mediji pokušali su da iskoriste objavljivanje tzv. Panamskih papira kako bi narušili reputaciju Vladimira Putina, ali usiljena medijska kampanja je promašila metu i u većoj meri naškodila ionako poljuljanom kredibilitetu zapadnih medija. Uostalom, mnogim mejnstrim medijima nije ni potrebna solidna činjenička baza da bi vodili bezmalo rusofobnu medijsku kampanju – zašto onda traćiti velike tehničke i ljudske resurse za njeno postavljanje?

U kontekstu američkih unutrašnjopolitičkih previranja upitno je zašto se tek sada reaguje na informacije kojima su bezbednosne službe, po svoj prilici, raspolagale, još pre nekoliko meseci. Prema pisanju Njujork tajmsa FBI je još u septembru znao da su „ruski hakeri“ izveli napade na servere Demokratskog nacionalnog komiteta. Obama je u petak naveo kako nije izašao s tim podacima u javnost kako ne bi dodatno polarizovao već do krajnosti politički polarizovanu atmosferu u vreme kada je Donald Tramp sa skepsom govorio o regularnosti izbornog procesa. Drugi, možda i verovatniji razlog, jeste što je uverenje u prednost Hilari Klinton bilo dovoljno snažno da se nije osećala potreba da se zaigra na ovu kartu. 

 

Lažna sigurnost

Kada se razmatra tema sajber odmazde, uglavnom se zanemaruje pitanje koje na kraju krajeva donosioci odluka sebi moraju da postave: smemo li da budemo toliko sigurni da iza ovih hakerskih napada stoji ruska država? Džejms Bamford, američki novinar, vodeći poznavalac američkih bezbednosnih struktura (i njihovog komplikovanog međuodnosa ispunjenog zavišću i rivalstvom) i autor knjige o delovanju tajne službe od 11. septembra 2001. odlučno odgovara: ne.

Bamford uz to ne sumnja da je izvesnih obaveštajnih aktivnosti sa ruske strane u vezi s američkim izborima bilo. Ruku na srce, bilo bi neobično da je bilo drugačije. Međutim, on insistira na tome da je potkrepljenje za tvrdnje da je vrh ruske države neposredno umešan u ove aktivnosti veoma tanko.

Bamford piše da je Demokratski nacionalni komitet još u maju angažovao firmu za bezbednost u sajberspejsu Kraudstrajk (CrowdStrike) koja je munjevito sprovela istragu (trajala je svega mesec dana) i došla do senzacionalnog zaključka da iza napada na servere DNK-a stoje ni manje ni više nego ruska Služba državne bezbednosti i GRU, ruska vojna obaveštajna organizacija. U drugim, politički manje osetljivim istragama zaključci nikada nisu bili ni ovako brzi ni ovako kategorični. Bamford navodi slučaj hakerskog napada na poslovnu berzu Nasdak iz 2010. godine. Istraga Nacionalne bezbednosne agencije i FBI se zbog različitih manjkavosti protegla na više meseci. Ni tada, kako navodi opsežan članak u Blumberg biznisviku posvećen ovom slučaju,  istražitelji nisu bili sigurni o čemu je reč – u prvi mah su smatrali da se verovatno radi o napadu sajber kriminalaca da bi kasnije revidirali ovaj stav i objavili kako su za isti verovatno odgovorne ruske agencije koje su htele da špijuniraju berzu kako bi dizajnirali sopstvenu. Na kraju, niko nije bio spreman da na osnovu takvih naslućivanja tvrdi da je u tako nešto umešan vrh ruske države.

Bamford smatra da je poslednja sajber operacija izvedena tako traljavo da je to bio ili amaterski napad ili namerna obmana. Pri tom, on veruje da se opravdano može sumnjati da je reč o insajderskom poslu unutar američkih bezbednosnih struktura koji je podstaknut unutrašnjim rivalstvima.

 

Legat odlazećeg predsednika

Sva zabrinutost američkih demokrata i njima naklonjenih medija ne bi bila neobična da se ne radi o jednoj od najagresivnijih nacija u sajberspejsu.

Izborni procesi u Meksiku izgleda da su posebno interesantne mete napada američke Nacionalne bezbednosne agencije. Imala je upliva na meksičkim izborima i, prema prezentaciji koju je obznanio Edvard Snouden, Agencija je bila angažovana u žestokom napadu na jednog od vodećih kandidata na izborima Enrikea Nijeta, kao i protiv devetorice njegovih bliskih saradnika. Snouden je u intervjuu iz 2014. za Vajerd naveo kako je posebna bezbednosna struktura, Sajber komanda, oformljena kao agresivna organizacija čiji je prevashodni cilj napadanje u sajberspejsu.

U dometima američkog sajber ratovanja nečuveno mesto pripada i američkog predsedniku Baraku Obami. On je zapravo prvi naredio pravi sajber rat koji je – prema definiciji američkog Ministarstva odbrane – bio ilegalni čin. Naime, Obama je odobrio tzv. „Staksnet sajber napad“ protiv Irana uz pomoć istoimenog američko-izraelskog sajber oružja. Tom prilikom uništeno je oko hiljadu centrifuga korišćenih za obogaćivanje uranijuma u iranskom nuklearnom programu. Osim toga, napad je bio potpuna katastrofa – virus se proširio izvan postrojenja i zarazio desetine hiljada računara; brzo je ustanovljeno da je napad došao iz SAD i Iran je ubrzo oformio sopstvenu sajber komandu koja je napala mrežne resurse SAD prilikom čega je onesposobljeno 30.000 računara snabdevača naftom u SAD.

Pošto ni SAD – kao ni druge velike države neće odustati od razvoja tehnologija za sajber ratovanje – dosadašnja iskustva nalažu krajnji oprez u donošenju političkih odluka. Posebno ako takve odluke mogu da dovedu do daljeg pogoršanja ionako zategnutih rusko-američkih odnosa. Obama bi mogao barem tog dodatnog tereta da poštedi novoizabranog predsednika Donalda Trampa.  

[/restrict]