Сајбер рат – Обамино контроверзно наслеђе

Пише Милош Милојевић

Оптужбе Вашингтона на рачун Москве да је спровела компјутерске нападе на америчке системе отварају врата за распламсавање за сада тихог и готово неприметног рата на потпуно новом бојном пољу – информатичкој сфери. Да ли ће добитник Нобелове награде за мир у историју отићи као зачетник првог светског компјутерског рата?

Одлазећи амерички председник Барак Обама је у (не)прилици да последњим потезима на челу САД додатно продуби јаз између Америке и Русије. У време када евентуални мировни процес у Сирији одлучујуће зависи од тренутно ледених односа између две државе свака неодмерена реч која удаљује две земље може бити опасна. Невешто (или вешто, али злонамерно) постављање кулиса на осетљивој међународној сцени које на самом крају свог мандата спроводи Барак Обама прети да у доброј мери отежа почетак председничког мандата његовог наследника Доналда Трампа, дефинитивно изабраног одлуком електорског колеџа, у понедељак 19. децембра. Евентуална америчка одмазда и распламсавање сајбер рата – непознатог терена по коме се сви трапаво крећу – били би неугодан терет за Обамино председничко наслеђе. Његово сајбер ратовање, нажалост, остаје непријатни део невезано за исход ове афере. 

Обама je – како Ројтерс наводи – у петак 16. децембра „снажно сугерисао“ да је руски председник Владимир Путин „одобрио“ хакерске нападе на сервере електронске поште Демократске странке. Они су, према наводима америчких безбедносних званичника, били усмерени ка томе да помогну изборну победу републиканског кандидата Доналда Трампа.

Истог дана Вашингтон пост је објавио да су се двојица директора америчких безбедносних агенција – Џејмс Б. Ками Џуниор који је на челу ФБИ и Џејмс Р. Клапер Џуниор који води Националну обавештајну службу – сложили са проценом ЦИА да је Русија интервенисала на америчким председничким изборима „делимично“ и да би помогла да се Доналд Трамп домогне Беле куће. Према писању америчких медија директор ЦИА Џон Бренан је у интерној поруци својим службеницима навео како се раније током недеље састао са поменутим директорским двојцем и да је међу њима постигнут широки консензус о „обиму, природи и намерама руског мешања у наше изборе“.

Реакција новоизабраног америчког председника је за сада одмерена. Поред тога што је показао извесну дозу неповерљивости и неспремности да се уклопи у рутински рад обавештајног естаблишмента, Трамп је изјавио да је реч о апсурдним тврдњама. „Мислим да је у питању само још један изговор. Не верујем у то… Не, уопште не верујем.“ Насупрот томе јастрепско крило републиканске странке није пропустило да реагује у отвореном антируском маниру – сенатор Џон Мекејн изјавио је како руски хакерски уплив у америчке изборе прети да „уништи демократију“, као и да је америчка реакција била „тотално парализована“ и неадекватна.

[restrict]

Прети ли одмазда?

Међу темама које провејавају у већем делу званичних реаговања на евентуално хаковање сервера Демократске странке једна се посебно истиче – реч је о изразито „путиноцентричном“ схватању руске политике, али и Русије у целини. Демократска председничка кандидаткиња Хилари Клинтон уверена је да је хакерски напад који је подупрла Русија предузет због личне нетрпељивости Владимира Путина према њој. Обама је био још директнији: „Ништа се у Русији не дешава без Владимира Путина.“ Он је прокоментарисао како би се „Роналд Реган преврнуо у гробу“ када би знао колико републиканаца симпатише руског председника.

Поред овог куриозитета о расположењу америчких грађана, Обама је истакао и како ће САД узвратити на овај изазов сајбер ратовања. Поједини амерички спољнополитички аналитичари, попут Макса Бута који пише за Форин полиси, већ су се упустили у спекулације како САД могу да воде „хибридни рат“ против Русије.

Ипак – и то се може истаћи као друга важна тема читаве медијско-политичке кампање – постоји широко несагласје око тога како би се адекватно реаговало на евентуални руски изазов сајбер ратовања. При том, није реч о томе да САД не располажу довољним ресурсима нужним за ову врсту ратовања – напротив они су вероватно значајно већи од других великих играча на овом пољу (о чему ће касније бити више речи).

Проблеми сајбер ратовања су много сложенији од пуког избора одговарајућег техничког средства којим би се извршио евентуални напад. Задирање у суверени простор других држава, легалност таквих акција и на крају опасност да се сукоб из сајберспејса пребаци у друге, физички опипљивије, сфере су само нека питања која се намећу доносиоцима одлука у овој ситуацији. Кевин Ведел, новинар Атлантик мантлија, спомиње неколико могућности које Обами стоје на располагању: може да затражи од безбедносних агенција да увежбавају извођење опсежног сајбер напада на руску мрежну инфраструктуру; друга опција је да хакују руске сервере и објаве потенцијално компромитујуће податке о истакнутим личности руске администрације, укључујући и председника Владимира Путина; трећа могућност подразумева коришћење конвенционалних метода притисака попут економских санкција.

Упитно је, међутим, колика је вредност било ког од ових реаговања. Економске санкције против Русије већ су на снази и она с њима успева да изађе на крај. Западни медији покушали су да искористе објављивање тзв. Панамских папира како би нарушили репутацију Владимира Путина, али усиљена медијска кампања је промашила мету и у већој мери нашкодила ионако пољуљаном кредибилитету западних медија. Уосталом, многим мејнстрим медијима није ни потребна солидна чињеничка база да би водили безмало русофобну медијску кампању – зашто онда траћити велике техничке и људске ресурсе за њено постављање?

У контексту америчких унутрашњополитичких превирања упитно је зашто се тек сада реагује на информације којима су безбедносне службе, по свој прилици, располагале, још пре неколико месеци. Према писању Њујорк тајмса ФБИ је још у септембру знао да су „руски хакери“ извели нападе на сервере Демократског националног комитета. Обама је у петак навео како није изашао с тим подацима у јавност како не би додатно поларизовао већ до крајности политички поларизовану атмосферу у време када је Доналд Трамп са скепсом говорио о регуларности изборног процеса. Други, можда и вероватнији разлог, јесте што је уверење у предност Хилари Клинтон било довољно снажно да се није осећала потреба да се заигра на ову карту. 

 

Лажна сигурност

Када се разматра тема сајбер одмазде, углавном се занемарује питање које на крају крајева доносиоци одлука себи морају да поставе: смемо ли да будемо толико сигурни да иза ових хакерских напада стоји руска држава? Џејмс Бамфорд, амерички новинар, водећи познавалац америчких безбедносних структура (и њиховог компликованог међуодноса испуњеног завишћу и ривалством) и аутор књиге о деловању тајне службе од 11. септембра 2001. одлучно одговара: не.

Бамфорд уз то не сумња да је извесних обавештајних активности са руске стране у вези с америчким изборима било. Руку на срце, било би необично да је било другачије. Међутим, он инсистира на томе да је поткрепљење за тврдње да је врх руске државе непосредно умешан у ове активности веома танко.

Бамфорд пише да је Демократски национални комитет још у мају ангажовао фирму за безбедност у сајберспејсу Краудстрајк (CrowdStrike) која је муњевито спровела истрагу (трајала је свега месец дана) и дошла до сензационалног закључка да иза напада на сервере ДНК-а стоје ни мање ни више него руска Служба државне безбедности и ГРУ, руска војна обавештајна организација. У другим, политички мање осетљивим истрагама закључци никада нису били ни овако брзи ни овако категорични. Бамфорд наводи случај хакерског напада на пословну берзу Насдак из 2010. године. Истрага Националне безбедносне агенције и ФБИ се због различитих мањкавости протегла на више месеци. Ни тада, како наводи опсежан чланак у Блумберг бизнисвику посвећен овом случају,  истражитељи нису били сигурни о чему је реч – у први мах су сматрали да се вероватно ради о нападу сајбер криминалаца да би касније ревидирали овај став и објавили како су за исти вероватно одговорне руске агенције које су хтеле да шпијунирају берзу како би дизајнирали сопствену. На крају, нико није био спреман да на основу таквих наслућивања тврди да је у тако нешто умешан врх руске државе.

Бамфорд сматра да је последња сајбер операција изведена тако траљаво да је то био или аматерски напад или намерна обмана. При том, он верује да се оправдано може сумњати да је реч о инсајдерском послу унутар америчких безбедносних структура који је подстакнут унутрашњим ривалствима.

 

Легат одлазећег председника

Сва забринутост америчких демократа и њима наклоњених медија не би била необична да се не ради о једној од најагресивнијих нација у сајберспејсу.

Изборни процеси у Мексику изгледа да су посебно интересантне мете напада америчке Националне безбедносне агенције. Имала је уплива на мексичким изборима и, према презентацији коју је обзнанио Едвард Сноуден, Агенција је била ангажована у жестоком нападу на једног од водећих кандидата на изборима Енрикеа Нијета, као и против деветорице његових блиских сарадника. Сноуден је у интервјуу из 2014. за Вајерд навео како је посебна безбедносна структура, Сајбер команда, оформљена као агресивна организација чији је превасходни циљ нападање у сајберспејсу.

У дометима америчког сајбер ратовања нечувено место припада и америчког председнику Бараку Обами. Он је заправо први наредио прави сајбер рат који је – према дефиницији америчког Министарства одбране – био илегални чин. Наиме, Обама је одобрио тзв. „Стакснет сајбер напад“ против Ирана уз помоћ истоименог америчко-израелског сајбер оружја. Том приликом уништено је око хиљаду центрифуга коришћених за обогаћивање уранијума у иранском нуклеарном програму. Осим тога, напад је био потпуна катастрофа – вирус се проширио изван постројења и заразио десетине хиљада рачунара; брзо је установљено да је напад дошао из САД и Иран је убрзо оформио сопствену сајбер команду која је напала мрежне ресурсе САД приликом чега је онеспособљено 30.000 рачунара снабдевача нафтом у САД.

Пошто ни САД – као ни друге велике државе неће одустати од развоја технологија за сајбер ратовање – досадашња искуства налажу крајњи опрез у доношењу политичких одлука. Посебно ако такве одлуке могу да доведу до даљег погоршања ионако затегнутих руско-америчких односа. Обама би могао барем тог додатног терета да поштеди новоизабраног председника Доналда Трампа.  

[/restrict]