Рукавица – у лице НАТО убице

Пише Наташа Јовановић

Да ли је, док год ћутимо над злочином извршеним над нама пре 17 година, живот у Србији добровољни пристанак на смрт

Како истражујући везу смрти неколико десетина италијанских војника коју су службовали у БиХ и чињенице да су били стационирани на простору изложеном дејству муниције са ОУ, није могао да нађе саговорника на ту тему, један италијански новинар досетио се да би могао управо челнике команде НАТО да суочи са спорним оружјем. Из рушевина Ремонтног завода у Хаџићима извукао је неколико пенетратора и целих зрна муниције са ОУ, ставио их у пртљажник свог аутомобила и одвезао у команду у Сарајево. Војници и официри којима је показао „материјал за текст“ видно узнемирени разбежали су се, а узбуна у команди је трајала све док није стигла екипа немачких војника са специјалном заштитном опремом, покупила остатке радиоактивне муниције у посебне металне контејнере и одвезла их у непознатом правцу. Ова прича којој је „Мондо“ својевремено посветио чланак није нашла места у домаћој штампи.

[restrict]

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ О овом феномену, бројним студијама, истраживањима, како независних светских, тако и домаћих ауторитета, дуго се ћутало. Информације о употреби ОУ су заташкаване, опасност од ОУ, како би се избегла свака врста одговорности, али и трошкови за лечење војника и цивила изложених продуктима употребе ове муниције, умањивана, а као коначан суд узет је лажни извештај СЗО о нешкодљивости ОУ, објављен 2001, који је послужио Карли дел Понте да закључи да НАТО и САД, бомбардујући 1995. Босну и Херцеговину и 1999. СР Југославију, нису повредили Женевску конвенцију (иако је годину дана раније девет америчких конгресмена, који подржавају права ветерана жртава употребе ОУ у Заливском рату, упутило писмо председнику САД у коме изражавају забринутост због информација да је њихова влада блокирала истраживање експерата Светске здравствене организације о ефектима ОУ на здравље човека).
О стварним последицама НАТО бомбардовања проговорило се много касније, када је циклус надреалних суноварата које је Србија имала након 5. октобра изгубио на интензитету. И када се Србија пробила на прво место европске листе по броју оболелих и умрлих од различитих врста карцинома. Тврдње да ОУ није штетан међу првима је оспорио британски физичар Кит Баверсток, уз тврдњу да је из једног извештаја Уједињених нација избачен податак да је оружје са ОУ, коришћено на просторима бивше СР Југославије 1999, опасно по здравље и канцерогено, те да „налази потврђују да је оружје са осиромашеним уранијумом канцерогено и генотоксично, односно да оштећује генетски материјал, што доводи до деформитета новорођене деце“. Због броја оболелих од малигних обољења многи су Косово поредили с Хирошимом. Но, како је 2003. процес праћења здравственог стања припадника војске и полиције Србије обустављен, а нису плански и организовано праћени ни проблеми здравственог стања становништва у појединим рејонима на територији Србије, никада није урађен регистар који би био доказ између узрока и последица.
Да ли је одавно требало да затражимо да они који су нам „15 тона ОУ оставили на чување“, а чија ће контаминација трајати 4,5 милијарде година, исти покупе и врате тамо одакле су га донели, па да га чувају како им то прописи налажу? Или инсистирати на спровођењу законске одредбе из ове области која каже да је „правно, односно физичко лице које проузрокује прекогранично загађење животне средине, дужно да сноси трошкове санације и штете настале тим загађењем, као и трошкове у вези предузимања мера за ублажавање опасности од тог загађења“.
Неколицина интелектуалаца, генерала, сведока и учесника у ратним дешавањима, научних сарадника и доктора рекло је не ћутању над злочином. Међу њима су и саговорници „Печата“ генерал-мајор Слободан Петковић, радиолог проф. др Слободан Чикарић и експлозивац др Мирјана Анђелковић Лукић који су у претходна два броја покушали да одговоре на питања да ли смо у довољној мери упознати са чињеницом да се над нама спроводио монструозни експеримент, те са каквим ћемо још последицама морати да се суочимо.

ЗЛОЧИН ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ

Генерал-мајор Слободан Петковић сматра да треба јасно и недвосмислено рећи да је употреба муниције са ОУ, као оружја за масовно уништавање, на територији СР Југославије, односно Србије, представљала повреду основних принципа међународног хуманитарног права и најтеже кривично дело – злочин против човечности због „вечне“ радиолошке контаминације, еколошке катастрофе и њеног утицаја на цивилно становништво у току агресије и вековима после ње.
По његовом мишљењу, неопходно је:

Направити национални програм за праћења здравственог стања и дефиниције степена утицаја примене муниције са ОУ и разарања постројења хемијске индустрије на здравље војника и полицајаца који су у тим рејонима боравили по разним основама у току бомбардовања и након њега, као и становништва које живи поред рејона који су били или су и даље контаминирани.
Обезбедити приоритетно и адекватно лечење оболелих од очекиваних болести.
У склопу преговора који се воде за решавање статуса КиМ, снажно инсистирати на деконтаминацији контаминираних површина на КиМ.
Набавити адекватну опрему најновије генерације за праћење здравственог стања становништва и присуства ОУ и других штетности у животној средини, као и код популације могуће контаминираних, без које је било какав рад неадекватан.
На међународном плану пак требало би инсистирати на материјално-финансијској помоћи:
На забрани коришћења и уништење стокова оружја које садржи ОУ. Активно се укључити и подржати иницијативе ОУН о забрани производње, коришћења и уништење стокова оружја које садржи ОУ.
Формулисати и предлагати дугорочни програм истраживања и план мултидисциплинарних интернационалних студија овог проблема. У контактима са заинтересованим земљама које су имале или имају војнике на просторима бивше СФР Југославије и данашње Србије, инсистирати на формирању мешовитих међународних експертских тимова под окриљем ОУН, за израду пројекта и утврђивање контаминације и степена њеног утицаја на здравствено стање војника и цивила, за санацију последица и праћење здравственог стања становништва, али уз обавезу да у њима учествују и наши стручњаци, јер до сада то није био случај.
Тражити пут и начин да се пружи морална и материјална сатисфакција страдалима. Изнаћи пут за тражење било које врсте одговорности оних који су одлучили да употребе оружје-муницију са ОУ.
Као што се не могу и не смеју бацити на буњиште историје злочини почињени у Дахауу и Јасеновцу, тако се и злочини „Милосрдног анђела“ везани за ОУ не смеју заборавити, већ треба, на чему инсистира др Чикарић, стручно и научно утврдити све последице које су нас задесиле и које ће нас задесити захваљујући ОУ.

САРАДЊА АМЕРИЧКЕ АРМИЈЕ И МЕДИЈА

Амерички армијски извештаји изражавају већу забринутост због протеста јавности и будуће рестрикције употребе муниције са ОУ, него за контаминацију страних земаља и тровање цивила. У извештају Армијске радиолошке групе констатује се да дугорочни ефекти малих доза ОУ могу да проузрокују рак, те се армији препоручује више ангажовања у „односима са јавношћу“ како би се спречиле могуће „неповољне међународне реакције“. Бил Меслер, који је објавио резултате истраживања у магазину „Нејшн“ под насловом „Пентагонски отров – велико заташкавање радиоактивног наоружања“, указао је на сарадњу између корпорација, Пентагона и медија – они, по његовим речима, чине снажно тројство, при чему војна политика Пентагона води рачуна о финансијским интересима корпорација, док власници медија дефинишу издавачку политику. „Пентагон, функционери америчке војне индустрије и медији сарађују у прикривању последица примене ОУ“, тврди Меслер.

[/restrict]