Путинов „велики пакет“ Јапану

putin-u-japanuЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Москва и Токио ни после више од седам деценија од окончања Другог светског рата немају потписан мировни уговор, што је велика сметња за стратешку сарадњу, али се сада ситуација очигледно мења

Прошлонедељна посета руског председника Владимира Путина Јапану, припремана 11 година, протекла је у складу са очекивањима. Или, боље речено, у складу са страховањима оних који зазиру од приближавања Москве и Токија. Свако померање две велике државе, уједно суседа, једне према другој, изазива нервозу са обе стране Атлантског океана. Ако би Русија пронашла заједнички језик са Јапаном, а Путин и премијер Шинзо Абе на томе већ годинама раде, то би значило да је Москва у великој мери решила отворена питања на Истоку. И да би могла на миру да се позабави Западом.

[restrict]

ИНТЕРЕСИ ДВЕ ЗЕМЉЕ СЕ ПОКЛАПАЈУ Путин и Абе су разговарали као два добра друга, ословљавали један другог по имену, што је у очитом нескладу са санкцијама које је Јапан увео Русији као чланица „Групе 7“ под командном палицом Вашингтона. Зато је Токију било потребно више од деценије да позове Путина у госте, упркос томе што је Абе последњих година више пута посећивао Русију. Путинов долазак у Јапан, започет церемонијалном посетом Нагату, родном месту јапанског премијера, означава више него симболичну промену распореда приоритета Токија.
Стартне позиције две земље нису тајна ни за кога. Јапанци жуде за што већом економском сарадњом са Русијом, и то у свим областима – од енергетике и трговине, па до финансија и производње. Русија је практично једини правац који Токију отвара нове привредне хоризонте. Јапану су очајнички потребни енергенти и друге сировине, али и огромно ново тржиште за пласман робе. С друге стране, Русија је највише заинтересована за трансфер јапанских технологија и капитала, за шта је спремна да отвори своју ризницу природних богатстава. Нема сумње да се интереси две земље на свим овим правцима умногоме поклапају.
Али остаје проблем. Москва и Токио и после више од седам деценија од окончања Другог светског рата немају потписан мировни уговор. То је велика сметња за жељени прелазак на ниво стратешке сарадње. Спорна тачка остаје Курилски архипелаг, са 56 острва, од којих су јужна предмет дипломатских трвења: Итруп, Кунашир, Шикотан и група Хабомаи. Јапан није признао совјетско заузимање ових острва пред сам крај рата, док Москва истиче да се десант на Куриле догодио у данима пре 2. септембра 1945, када је Токио потписао капитулацију. Мировни уговор из Сан Франциска 1951. Јапан је потписао, али СССР није, што је потом послужило као аргумент за оспоравање статуса Јужних Курила, упркос томе што су ова острва припала Москви још по споразуму из Јалте, у фебруару 1945. године. Сви накнадни покушаји Кремља да постигне договор са Јапанцима нису уродили плодом – како тврде у Москви, Американци су деценијама саботирали сваки напредак.
Сада се очигледно нешто променило. Путин је, по принципу „тиха вода брег рони“, успео да помери руско-јапанске односе са мртве тачке. Наравно, шеф Кремља ни у једном тренутку није наговестио да би Токио могао да добије четири спорна острва, али између непомирљивих јапанских и руских ставова постоји читава лепеза различитих могућности. И за све њих је заједничко да се могу остварити само стрпљиво, корак по корак, развијајући партнерство и међусобно поверење.

kurilska-ostrva„ХИКИВАКЕ“ ИЛИ – СВИ ЗАДОВОЉНИ Зато је Путинова посета Јапану веома важна. Две земље кренуле су у сусрет једна другој, потписујући 68 различитих споразума, укључујући и прве конкретне послове у вредности преко 2,5 милијарди долара. Наизглед сензационално, али већ дуго очекивано решење јесте и договор о „заједничком економском газдовању“ Курилским острвима, у складу са руским законима. То је корак који најављује добру будућност – под условом да у међувремену опет не избије сукоб који би уназадио односе две земље. Ако се нешто крупно не промени, трајно политичко решење већ се назире и то у складу са јапанским принципом „хикиваке“, по коме сви побеђују и нико не губи. Као врхунски џудиста и познавалац јапанске филозофије, Путин сада има добре изгледе да пронађе овај баланс интереса и потпише мировни споразум са Токиом, што је и сам више пута истицао као најважнији циљ.
О томе како су текли разговори у Јапану, први је говорио сам Абе. „Позвао сам Владимира у свој родни крај, у град Нагато. До 23 часа и 35 минута синоћ, практично пет сати смо водили разговоре, а од тога 95 минута смо разговарали у четири ока! Сматрам да смо успели много тога да размотримо“, поднео је Абе јапански прецизан извештај новинарима. Оваква директна дипломатија подстакла је јапанске новинаре да поставе Путину питање „да ли Русија има других територијалних проблема, осим са Јапаном“? „Ми сматрамо да немамо уопште територијалних проблема. То Јапан сматра да има територијалне проблеме са Русијом. Ми смо спремни о томе да разговарамо“, подвукао је Путин руску позицију да су Курили неотуђиви део Руске Федерације, али да простора за дијалог има.
Тако се дошло до формуле о „заједничком привредном газдовању“ Курилским острвима, док се о суверенитету није дискутовало – према речима помоћника председника РФ Јурија Ушакова. Двојица лидера договорила су се и о главним правцима „газдовања“, а то су риболов, медицина и туризам. Међутим, Ушаков није саопштио о чему су Путин и Абе дуже од сат и по разговарали иза затворених врата. О томе се може понешто наслутити из Путинових речи на прес-конференцији по окончању разговора: „По нашем мишљењу, треба прекинути историјски пингпонг у вези ових територија. Потребно је, на крају крајева, схватити да темељни интереси и Јапана и Русије захтевају коначно и дугорочно решење. Ова острва могу да не буду јабука раздора између Русије и Јапана, већ обрнуто, да то буде нешто што обједињава Русију и Јапан. Ако неко сматра да смо ми заинтересовани искључиво за успостављање економских веза, а мировни споразум преносимо у други план, онда то није тачно. По мом мишљењу, најважније је закључење мировног споразума. Јапан је 70 година живео без дубоке сарадње са Русијом. И ми смо живели. Да ли можемо тако да живимо и даље? Можемо. Да ли би то било исправно? Не, није исправно, зато што ако ми ујединимо наше напоре, конкурентност наших земаља и привреда вишеструко ће да порасте. Ка томе и треба да тежимо“, истакао је Путин.
Суштински, Путин је у ових неколико реченица изложио контуре целовитог плана. Постигнути споразуми о заједничком управљању Курилима, само су мали део целовитог пакета договора који Кремљ жели да постигне са Токиом, где је кључна тачка потискивање Американаца из западног Пацифика. Ове године навршило се шест деценија од када је Москва понудила Јапану први мировни споразум. Никита Хрушчов је Јапанцима нудио два од четири спорна острва. Али Американцима то није одговарало, јер су заинтересовани да сукоб Русије и Јапана вечно траје. Сада су дошла друга времена. Како оцењују руски аналитичари, сусрети и споразуми Путина и Абеа јесу сигнал да су две стране максимално приближиле ставове и да у наредном периоду треба очекивати улазак у завршницу ове партије.

sinzo-abe-i-vladimir-putinОДЛУКА ЈЕ НА ЈАПАНУ На основу свега виђеног у последњих неколико година може се са већим или мањим степеном поузданости наслутити шта би садржао Путинов „велики пакет“ за Јапанце. Најпре, реч је о значајном развоју привредне сарадње, што би требало да доведе до изградње поверења и међузависности две земље. То би, такође, подразумевало и озбиљне јапанске инвестиције на руском тлу – не само у региону Далеког истока већ и у западним деловима Русије. Москва је заузврат спремна да понуди Јапану приступ својим ресурсима и све друге олакшице које припадају привилегованим партнерима.
Када се дође до ове тачке, биће спреман и конкретан напредак о питању мировног уговора, који би по свему судећи имао карактер стратешког партнерства. Ако би Токио био спреман да одбаци америчко војно присуство на својој територији, тада би Москва била вољна да питање Курилских острва реши на начин који Јапанци прижељкују. На том плану постоји неколико варијанти. Прва и најмање вероватна, јесте да Руси предају под јапански суверенитет сва четири острва. Друга, много реалнија могућност, јесте подела Курила на јапански и руски део, где постоји низ подваријанти.
У овом тренутку најизгледније делује модел по коме би Курили били подељени, али уз опцију да обе стране економски „газдују“ и да Русија задржи право проласка војних бродова, а да јапански део буде демилитаризован. Међутим, ниједна од ових варијанти неће бити ни теоретски могућа све док Вашингтон задржава десетине војних база на јапанској територији. „Хикиваке“, победа и Русије и Јапана, могућа је само ако САД изгуби. Одлука је, дакле, на Јапану – да ли више жели своје „северне територије“ или америчке базе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *