Путин наМИГнуо Србији

putin-i-migoviЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Читава протекла недеља у Србији била је у знаку највеће набавке модерног наоружања још од времена СФРЈ. Договор о набавци шест руских Мигова-29, и уз то поклоњених 30 тенкова Т-72С и још толико борбених извиђачких возила БРДМ-2, епилог је посете премијера Александра Вучића Москви. После разговора са руским министром одбране Сергејом Шојгуом, ствар је била јасна: за Србију је спреман озбиљан пакет наоружања, у складу са жељама и наруџбинама војних експерата из Београда.

Међутим, истовремено се, као по команди, покренуо давно наштимовани оркестар који у целом послу види нешто спорно, сумњиво, па и преварно. Различити аналитичари, углавном нескривени симпатизери западне војне алијансе, изнели су низ замерки, оцењујући чак да је реч о лошим и неисправним авионима којима је потребна „поправка“ да би уопште летели. У истом тону је коментарисана и наводна цена мигова, у износу од 180 до 230 милиона долара, па се постављало питање – зашто Србија плаћа толико, ако су авиони добијени на поклон?

[restrict]

КОЛИКО СУ МИГОВИ МОДЕРНИ? Сва ова питања, иако прилично наивна да би их постављали озбиљни аналитичари, могу да створе климу неразумевања, па чак и неповерења према Москви, иако за то нема разлога. Пре свега, реч је заиста о поклону, јер ови авиони нису нови, те се стога не могу ни продавати као нови. Њима је свакако неопходан редован ремонт, али ове поправке су само мали део наведене суме. Најскупља ставка у оваквој набавци је модернизација летачких апарата како би они били доведени на један од најсавременијих нивоа опремљености и тактичко-техничких могућности. А то нема никакве везе с тиме да ли је један Миг-29 произведен јуче или пре двадесет година. Технологија која се на њега уграђује је убедљиво највећа вредност – она често уопште не зависи од новца већ од степена поверења према партнеру коме се наоружање испоручује.

Да би се ова проблематика боље разумела, треба знати да руска Ратна авијација, као део Ваздушно-космичких снага РФ, сада званично има више од 170.000 припадника. То је, рецимо, знатно више људи него што живи у једном граду величине Крагујевца. Војноваздушне снаге РФ располажу са преко 4.500 авиона и хеликоптера, од чега је око 4.000 у оперативној употреби и распоређено на 70 авио-база у Русији и иностранству, док је остатак у резерви. Русија користи 34 типа војних борбених и транспортних авиона и осам типова хеликоптера, а у процесу испитивања и пројектовања налази се шест модела авиона и четири хеликоптера нове генерације.

Зато је српских шест мигова само кап у непрегледном мору руске летачке технике која се, иначе, у последње време убрзано обнавља. Руске јединице попуњавају се великом брзином: само у протеклих шест година стигло је око 350 нових ловаца, 250 бомбардера и скоро 500 хеликоптера. Од тога, по 50 Мигова-29 и најсавременијих Су-35С. Тако постаје јасно да је у овом тренутку управо Миг-29 и даље најпожељнија борбена машина руских пилота (данас имају у функцији око 200 „двадесетдеветки“), ако се изузме моћни Су-35С, који припада генерацији 4++, што је безмало у рангу новог руског борбеног авиона Сухој Т-50. Ако посматрамо на овај начин, онда је Миг-29 трећи најбољи руски ловац, односно други, ако не рачунамо Т-50, чија масовна серијска производња још није почела.

Али шта је заправо данашњи Миг-29 и да ли је то онај исти авион који је Југославија набавила 1987. године, када је од СССР-а купљено 16 комада – 14 једноседа и два двоседа? Одговор је – свакако да није! Мигови који се данас користе у руској армији само споља наликују на обрасце који су били у употреби пре три деценије. У свему осталом, то је потпуно нови, вишекратно модернизовани авион, ако се узму у обзир његово наоружање, мотори, радари, електроника, системи комуникација и безбедности. У поређењу са првобитним верзијама, на модернизованим Миговима-29 практично је дуплирана носивост борбеног терета и тачка вешања пројектила, удвостручен ресурс између два ремонта, уведени су супериорни радарски и нишански системи и могућност употребе високопрецизног оружја ваздух-земља, као и сателитска комуникација – било преко америчког ГПС-а или руског ГЛОНАСС-а. И још много других, раније недоступних могућности…

Међутим, ако се изузме последња и недавно произведена модификација Миг-29 СМТ, генерално се може рећи да руска ратна авијација после 35 година напушта свој омиљени авион. Не зато што су „двадесетдеветке“ лоше већ због тога што су Москви потребни још моћнији апарати. Руски експерти процењују да су Мигови-29 за њихове потребе истрошени, а да би ремонт и модернизација 200 авиона била погрешна инвестиција. У употребу већ долазе нови Мигови 35 (генерација 4++), који су веома сличне спољашњости као „двадесетдеветке“, затим Сухоји-35С (4++) и Т-50 (пета генерација). А то су већ машине потпуно нове генерације, са којима ће Русија дочекати бар 2040. годину. Како би се руска актуелна ваздухопловна филозофија до краја разумела, треба се само присетити да је реч о Ваздушно-космичким снагама, односно да Москва већ ради на пројектовању и развоју модела шесте генерације који би борбене операције изводили у свемиру. Јасно је да Мигови-29, који модернизацијом могу да се доведу до генерације 4+, за руску војску немају дугорочну перспективу у овако убрзаном развоју ратне авијације.

Зато за земље попут Србије, које немају амбиција и средстава за вођење интерконтиненталних ратова против сателита и хиперсоничних ракета, модернизовани Миг-29 постаје доступно и још увек веома модерно и ефикасно војно средство. Уз помоћ дубоке модернизације, Миг-29 могуће је претворити у ноћну мору за потенцијалне агресоре, што највише зависи од тога коју класу радара и ракета ваздух-ваздух користи. Проблем српских мигова у рату против НАТО-а 1999. био је управо у застарелим радарима и ракетама, јер се није на време приступило њиховој модернизацији. НАТО авиони тада су били у прилици да приђу нашим пилотима веома близу, испале ракету и оду, а да српски мигови то и не региструју. Против нове руске технологије такве игре више неће бити могуће.

Са десет осавремењених мигова и уз подршку радарских система нове генерације и модерни ПВО на земљи – и још све то увезано у јединствен информативни „мозак“ – небо над Србијом биће немерљиво боље брањено него пре 15 или 20 година. Томе свему недостајаће само још системи земља-ваздух С-300 или С-350, односно Антеј-2500, па да се постигне стратешка дубина одбране која покрива велики део Балканског полуострва, али је то за сада предмет нешто даље будућности. Са ПВО батеријама Бук-М2, биће могуће постићи сличан ефекат, али уз мање територијално покривање. И наравно, мању цену. И финансијску и политичку.

 

НАТО УГАО Не треба сметнути с ума да набавка савремене ратне технике из НАТО угла – представља забадање прста у око. Како Србија уопште сме да поседује неко средство које би, чак и хипотетички, могло да представља опасност по живот и безбедност припадника западне алијансе? То ствара потпуно нову реалност у овом делу Европе – јер показује да Москва стоји иза Београда. Зато Запад као главну претњу доживљава могућност да Србија настави да војно јача. Шта ако је шест, односно десет модерних мигова, само део већег плана наоружавања? Познато је да је Владимир Путин Београду још 2010. нудио наоружање, што је било уписано и у Спољнополитичком програму Министарства иностраних послова РФ („Печат“ бр. 115). Тадашња српска влада очигледно је проценила да не прети никаква опасност и одбила руске понуде вредне више милијарди долара. Показало се да је то била погрешна процена, јер су у последњих шест година безбедносни ризици знатно повећани – како на Балкану, тако и на Блиском истоку, али и на северу и истоку Европе. Бити у могућности за одбрану својих граница више није ствар процена и анализа већ неопходности.

Неизоставно је питање политичког значаја таквог аранжмана, ако се зна да Американци пре свега преко НАТО-а везују земље Европе за своје интересе. Наравно да ни Русима ови механизми нису непознати, али је за Москву сада најважније да сачува самосталност пријатељских земаља попут Србије. Војна неутралност Србије довољна је гаранција очувања пријатељских односа, а испоруке наоружања из Русије обезбеђују политички баланс између Истока и Запада. И истовремено држе отвореним врата за будућу сарадњу која може по потреби да буде увећана. Управо ово последње није по вољи западних центара, јер је сада начињен први и најважнији корак, где неки будући развој ситуације може Србији отворити и сасвим неочекиване могућности. Другим речима, лед је пробијен.

А то много нервира оне који су веровали да држе Србију чврсто у шаци. Сада се показује да је Београд створио много шире маневарске могућности него што је то раније изгледало, па и способност да буде практично једина престоница на Балкану која може да води самосталнију политику. То јесте ризична карта за Србију, али може бити добитна јер Београд поручује – онај ко жели сарадњу ипак мора више да се потруди. Зато је 200 милиона долара за модернизацију десет мигова заправо мала цена, јер се тиме јачају не само војне већ првенствено дипломатске позиције Србије. Није тајна да је то прилично лоша вест за Запад, који деценијама типује на Хрватску и Албанију. Али ни ово више нису она Србија и Русија као пре пет или 15 година.          

А Ф16?

Критичари набавке руских авиона, поменути симпатизери западне алијансе, сигурно се не би овако бунили да је Србија, којим случајем, одлучила да купи америчке авионе Ф-16. За ове „аналитичаре“ Мигови-29 су „прастаре крнтије“, али заборављају да је „кичма“ НАТО авијације, Ф-16 у службу ступио четири године пре „двадесетдеветке“ (1978) и да је управо то и даље главни ловац већине ратних ваздухопловстава НАТО-а. Осим САД, које су децембра 2005. у службу увеле Ф-22 (нешто мање од 200 авиона) и Аустрије, Британије, Италије, Немачке и Шпаније, које располажу одређеним бројем „јурофајтер тајфуна“ (укупно их је нешто више од 400), нико у НАТО нема модернији авион од Ф-16. Такође, подсетимо да је то авион који је оборен и изнад Босне 1995. и изнад Србије 1999. и то системима „куб“ и „нева“ уведеним у службу још шездесетих година прошлог века.

 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *