Похвала популизма и робијашнице друштвених мрежа

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Данас се – требало би да знате – у сталном медијском спектаклу оцрњује као популиста свако ко брани интересе који нису истовремено и интереси саме елите, односно свако ко се сврста на страну народа, а не елите, у класном сукобу између неофеудалне елите и беспомоћног пролетаризованог народа. У том смислу, драги пријатељи, Маркс, Лењин и Грамши би несумњиво били популисти. Чак и Исус Христос

Отворено писмо непријатељима популизма

Данас је борба против популизма постала борба финансијске елите, тог новог Господара који од 1989. године спроводи успешно масакр народних маса.

 Драги пријатељи, ви који машете, са „пустом дубином“ (Хегел), страшилом популизма, надам се да сте размислили о томе шта тај израз заиста значи данас. Не кажем историјски, већ данас, почев од 1989. године наовамо. Надам се да сте заиста подвргли тај концепт темељној теоријској анализи и да га користите, дакле, са познавањем, а не због простог инерцијалног аутоматизма по хајдегеријанском обрасцу „тако се каже“. Пошто користите опуштено ту категорију популизма, знали не знали, ви делујете као обична послуга мондијалистичке финансијске елите. Можда не знате, али водећи са таквим усхићењем борбу против популизма, ви се борите за мондијалистичку финансијску елиту, за новог Господара који од 1989. године наовамо спроводи успешно класни масакр беспомоћне масе (запослених на одређено време, радника, незапослених, средње класе у распаду итд). Оно што ви називате помпезно напретком није ништа друго него капиталистичка модернизација која уништава све што јој не одговара или јој се опире.  Данас се – требало би да знате – у сталном медијском спектаклу оцрњује као популиста свако ко брани интересе који нису истовремено и интереси саме елите, односно свако ко се сврста на страну народа, а не елите, у класном сукобу између неофеудалне елите и беспомоћног пролетаризованог народа. У том смислу, драги пријатељи, Маркс, Лењин и Грамши би несумњиво били популисти. Чак и Исус Христос. На крају, требало би да буде јасно: у наметнутом новоговору којим суверено управља елита, захваљујући и свом стандардном свештенству (интелектуалци, академици, новинари), одбацује се као популиста свако ко брани погледе који нису и погледи неоолигархијске елите, која има као референцу идеологију класног мондијализма, антисолидалне конкурентности, империјализма у име људских права и демократије „за понети“, уништавање суверених држава као препреке деполитизованој економији, диктатуру тржишта, као и а приори делегитимизацију свега што се противи тим стварима. Драги пријатељи, ми смо усред радикалне класне борбе, као никада до сада. То је прави једнострани масакр. А ви сте изабрали страну владајуће класе, у име борбе против популизма.

[restrict]

Нове робијашнице у које нас капитал протерује  Капиталистички обликовано друштво тежи, још од његовог генетског настанка, да се структурира у виду у коме га је већ у 1787, Џереми Бентам одушевљено поздравио као паноптикон – грчка реч из које се јасно појављује идеја свеобухватне контроле тела и умова поданика сведених на нову врсту формално слободних робова.

Паноптикон је, преведено дословно, у ствари уређај који чини потпуно видљивим, самим тим у потпуности контролисаним онога ко је подвргнут његовом третману. У моралној архитектури структура паноптикона је идеални затвор, где – како на то подсећа Фуко у делу Надзор и кажњавање – потенцијална потпуна контрола над телима приморава поданике да се понашају као да су заиста под надзором у сваком тренутку.

 

 Потенцијални надзор  Према Бентамовом моделу, који је касније претворен у стварне грађевине различитих затвора, морамо замислити кружну структуру. У центру је стражарска станица постављена на такав начин да је немогуће да видимо да ли заиста постоји неко ко прати затворенике. Свуда около су ћелије, где је сваки затвореник херметички одвојен од других и потенцијално контролисан у сваком тренутку. У неком облику индивидуализованог ропства, који превазилази традиционални модел Платонове пећине, изоловани затвореници не знају да ли постоји контролор у стражарници у самом центру. Зато су приморани да се понашају као да је он заиста ту, а самим тим као да су стално под надзором.

 

Сами испред терминала  Ова парадигма се поклапа са оном парадигмом коесенцијалног значаја за логику капитализма, која, почев од фабрике, има за циљ да контролише потенцијално сваки покрет и, где је то могуће, сваку мисао појединаца, који су такође изоловани, као затвореници у ћелијама, тако да је трајно немогуће успостављање заједничког пројекта ослобођења и сваки од њих остаје послушан и миран, изолован у својој самоћи и у вези само са полом власти.
То је модел „Великог брата“ орвелијанског типа, али такође и модел „друштвених мрежа“ са којима смо „друштвени“, а истовремено смо увек сами испред нашег терминала, под надзором капиталистичке власти која непрестано мотри на сваки наш покрет. Имајте то на уму.       

 

Паноптикон је врста затворске институције коју је замислио енглески филозоф и социјални теоретичар Џереми Бентам крајем 18. века. Суштина ове идеје је да се омогући да само један чувар надгледа (-оптикон) све (пан-) затворенике ове институције, али тако да затвореници не знају да ли су под присмотром или не. Иако је физички немогуће да један чувар надгледа све затвореничке ћелије у исто време, чињеница да затвореници не знају да ли су посматрани или не, води до тога да се они све време понашају послушно.

 

Превод с италијанског Драган Мраовић

[/restrict]