ПОДГОРИЧКА СКУПШТИНА: ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА

У сусрет стотој годишњици преломног историјског догађаја

Пише Рајко Петров Ного

Да је Подгоричка скупштина – како год да се окрене – спасла Црну Гору, то данас некима звучи као једак парадокс. Братски је гест Србије, која је у Великом рату изгубила скоро сваког трећег становника, да не изузме Црну Гору, већ да с њом подијели ловорике и предности које је свјетски славна српска војска баштинила

Срби су књижевноцентричан народ. И кад нисмо имали државу, у идентитету су нас обдржавали наша православна вјера у светосавској редакцији, с једне, и епски десетерац у који је упјевана историја Срба, с друге стране, десетерац Вукових класичних збирки, али и неке пјесме Радована Бећировића. Ту нашу класику, једину и праву, врхуни Његош, сев наше муње у свемиру, а заокружује и хармонизије Иво Андрић. У Андрићевој синтакси и семантици смирио се и канонизовао наш књижевни језик и стил. Планина у коју је цијелог живота Андрић загледан био је управо Петар Други Петровић Његош, Његош као трагични јунак косовске мисли.

[restrict]

КЊИЖЕВНА АКТУЕЛИЗАЦИЈА У сусрет стотој годишњици Велике подгоричке скупштине суочени смо са једном књижевном актуализацијом. Уклопљен у овакву епску вертикалу, у плавим корицама Српске књижевне задруге појавио се роман Лабуда Драгића Кукавичја пилад. Роман продорно улази у срце таме оног расцјепа у племену, породици и појединцу, који се комотно именује као грандоманија а онда и шизофренија монтенегријана; у таму оне разапетости између рајетинске стварности и витешке, обилићевске мисли, како би рекао Андрић. Језички раскошно а братственички сурово, непоткупљиво и болно, Драгић пише о лицу и наличју потомака оних што су се у овим брдима рађали „са рефлексом косовске крви у очима“, потомака које именује као кукавичју пилад. Јер су се ова пилад излегла у гнијездима устаника и слободара које је народ звао комитима. Кукавице су, изгледа, у та гнијезда потуриле јаја, а потурена пилад украла су комитско име предака, које им служи као покриће за свакојака непочинства: „Но ми је најтеже што себе назвасте комитима и опоганисте оне мученике што су се овуда три године ћерали са Швабом… А тај што вас је научио да се и ви окитите тијем именом, тај је велики лупеж. Јер тај краде и име и образ, и славу и част, и род и понос, и крст и свијећу. Домиљели сте потајом ко змије кад је земља ослобођена и мир успостављен, те побисте ону ђецу на Цетињу. На Божић! И то све ђаке са Велестова, с Чева, из Марковине, из Цуца, Љуботиња, Љешанске нахије – њих више од тридесет на једну гомилу. Све ваше својте, све стричевиће, сестриће, одивичиће. И ви сте то назвали побуном! И тијем се зорите?! Кукала вам мајка!“

Након полома на Скадру и Мојковцу, након капитулације и терора освајача, а нарочито након Подгоричке скупштине и уједињења, а онда и тзв. Божићне побуне, одвргле су се из Гаете у Италији „црногорске центурије“ и фаланге, којима једна жена у Буковици одрешито вели: „Комите су били јунаци, а ви сте јајаре и олош.“ Још је рељефнија Станија на Бијелим пољанама: „Маните се ћорава посла! Не можете вратити краља. Кажу да је умро. И да није, свеједно. Стар је. А да је имо коме оставити престо, не би га ни напушто. Да је имао коме, не би вас запало да га браните. Куку томе кога ви браните!“ Црногорска центурија „на крају се свела на неколике групе окорелих разбојника, лупежа и укољица раштрканих по врлетима“, пише Драгић.

Сва су се велика презимена у међувремену обрукала. Чија су кукавичја пилад они који у брозомори међу браћом продубише омразе и јазове, покрајинским називом именујући нацију? Чија тек ови који данас владају: E viva Montenegro!

МОНТЕНЕГРИНИ, НАЧЕКАЋЕТЕ СЕ… Када се посрећи да неки историјски догађај нађе књижевну милост уобличења, то најчешће значи да тај догађај улази у ризницу културног памћења и да ћемо га, сва је прилика, одсада тако препознавати. Шта би Тројански рат био без Хомера, шта ослободилачки устанци без Његоша, шта руски отаџбински рат без Толстојевог Рата и мира, шта конзулска времена без Андрићеве Травничке хронике, шта све наше сеобе без Сеоба Милоша Црњанског, шта голгота и васкрс Србије без Ћосићевог Времена смрти? А даље свак нека додаје и одузима по своме властитом укусу и афинитету.

Срби, а нарочито Срби у Црној Гори, доиста су књижевноцентричан народ; они више вјерују поезији него историји.

У мају 2006. године, уочи фамозног трећег, а ви знате како накупљеног, референдума у историји Црне Горе – први је био 26. новембра 1918. године и зове се Велика народна скупштина у Подгорици, други је одржан 28. новембра 1920, а зове се још и конзулт – затекао сам се у Херцег Новом. Ваљало је преживјети ту ноћ. Када сам ујутру кроз прозор погледао и видио да се Ловћен није ни помакао, одмах сам се стишао и утјешио. Монтенегрини, начекаћете се. Ни Ловћену ни Његошу нигдје се не жури. Они ће вас сачекати, они имају времена.

Скрнављење Ловћења и Његошевог гробног мјеста увијек је најављивало пад у неко ропство. „Али гледај кастига! Чим провали западни фронт и обали Ловћен, Аустрија јурну као гладна аждаја да пљачка све што је движимо, горе неголи Орјати и најгладнији азијатски катили… Не остаде ни заклоп на бистијерни, ни пасји огрљак око коца.“ Његошевих седам сахрана седам је овдашњих малих апокалипси. Али су пропадале и империје и деспотије које су ту работу упражњавале. Пропале су и турска и аустроугарска и брозовска, изгледа да се љуља и ова дуговладајућег велеума, који је Његоша заточеног оставио у комунистичком зиндану, у оном фараонском страшилу у коме своме митрополиту његови архијереји не могу ни свијећу да упале. Па и такав, сам и зазидан, јачи је од свих својих противника, давнашњих и садашњих, а готово сваки његов стих актуелнији је данас него јуче.

Високо горе у небу недохватне су сјени пјесника. Док скрнаве њихове земне остатке и знамења, то нама садашњима злокобна писма шаљу. Присјетимо се: не само да су Његоша у зиндан зазидали већ су ономадне и Андрића на перо као на колац набили, Ћопићу су са бисте главу одсјекли, Шантића су о жицу објесили и у Неретву стровалили. И Његош, и Андрић, и Шантић и Ћопић мора да су слутили да ће након смрти још који пут умирати. И васкрсавати.

Како год да се окрене, Његошу је Ловћен споменик. И гдје год тамо поболи капелицу, она ће опет са митском планином срастати, а Пустињак Цетињски ће српски Олимп свезати са небесима.

Погледајмо са рамена нашег највећег претка и тајновидачким и јасновидачким Његошевим очима ову драму која је почела на Косову.

ПРИНЦИПОВ СЛОГАН Није часила Црна Гора већ је, чим је Србија нападнута, одмах ушла у рат, након што је нови косовски јунак, са именом једног начела и једног архангела, на Видовдан 1914. године пуцњима обновио Обилића. Ко хоће да живи, нек мре, ко хоће да мре, нек живи, Принципов је слоган управљен из центра косовског завјета. Себе прегорев, највише се може. Узвишена Мојковачка битка у коју се ушло као у незавршену Косовску битку – као у изабрану смрт – можда је посљедња херојска битка за част, за славу, за вјечност. Већ је пад Ловћена 29. децембра 1915. године – који се, изгледа, није озбиљно ни бранио – пред моћном аустроугарском војском, означио почетак краја црногорске војске. Како ли се осјећао сердар Јанко Вукотић када му је, након божићних „крвавих бадњака“, стигао Вешовићев акт о капитулацији војске и наредба да „војску одмах распусти својим кућама“. А убрзо је 1916. године потписана и капитулација Краљевине Црне Горе.

Обновимо познату лекцију. Краљевина Црна Гора ушла је у Први свјетски рат као савезничка држава, али несрећном одлуком о капитулацији, несрећног и остарјелог краља 1916. године, она је на крају рата третирана као поражена држава под савезничком окупацијом. Избори за Велику народну скупштину у Подгорици и њене одлуке, нису, како се то жели представити, биле узрок краја Краљевине Црне Горе, већ посљедица фактичког стања.

ОПШТА МЈЕСТА ИРОНИЈЕ ИСТОРИЈЕ Подгоричка скупштина извела је Црну Гору из поражених међу силе побједнице. А те силе побједнице нису дозволиле краљу и влади у егзилу да се врате у Црну Гору. И није се, одлуком Подгоричке скупштине о уједињењу Црне Горе са Србијом, а онда и са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, те доцнијом Југославијом, само Црна Гора одрекла свог имена и суверенитета; одрекла се и Србија, све у племенитој тежњи за ослобођењем и уједињењем најбољих јужнословенских нараштаја. „Сви ми, било да смо били на престољу, или у колибама, били смо за народно и државно уједињење и у часу кад су пале Централне силе – у години 1918, само што су једни сматрали да се то има спровести једним, а други другим путем“, изјавио је нико други до Јован Пламенац, предсједник владе у избјеглиштву, а онда и један од вођа побуне у Црној Гори.

Што су се и ти и надолазећи нараштаји почели суочавати са наличјима својих остварених, а и неостварених идеала и у првој и у другој Југославији – то спада у општа мјеста ироније историје.

Да је Подгоричка скупштина – како год да се окрене – спасла Црну Гору, то данас некима звучи као једак парадокс. Братски је гест Србије, која је у Великом рату изгубила скоро сваког трећег становника, да не изузме Црну Гору, већ да с њом подијели ловорике и предности које је свјетски славна српска војска баштинила. Ту војску је као регент, кроз голготу, али васкрс Србије, водио унук Краља Николе, престолонасљедник Александар Карађорђевић. Зар се онда све те династичке међусобице нису могле окончати у кругу породице?

Јер, Србија није заборавила шта је у вијековима ропства значила Црна Гора, кроз све Петровиће, а нарочито кроз Светог Петра Првог и Његоша, Његоша који је такорећи са небеских висина октроисао српство, у чијим ће координатама оно опстојавати докле год га буде. Подгоричка скупштина може да служи на част Црној Гори која је, прихватив капитулацију, изгубила династију и тако фактички прешла на страну црно-жуте коалиције, с којом је краљ Никола изгледа имао и неких тајних договора. Хабзбурговци су черечили Црну Гору горе и теже него иједан непријатељ у њеној историји, забрањујући јој чак и ћирилично писмо на коме је написано све што је свето и темељно у Црној Гори. Тако далеко као Хабзбурговци, а богме и ови данас, нису ишли ни Турци.

А шта тек рећи за оне мученике у логорима Неђмеђеру, Нежидеру, Болдогосану, Карлштајну, за стратишта у којима је наш свијет мучен, понижаван и убијан, као никада прије. Подгоричка скупштина дигла је моћан, свенародан глас, и то у прав час, и гласала за спасење и избављење Црне Горе из негви и мрака ропства.

Шта критикују критичари Подгоричке скупштине? Зар право на слободно изјашњавање? А ускраћењем тога права, желе ли ови данашњи, без питања народа, да поново припоје Црну Гору Хабзбуршкој монархији, која се данас зове НАТО и Европска унија?

Рецимо најзад јасно: ослободилачка српска војска, ти васкрсли костури, извојевала је слободу за многе будуће народе, па и за Црну Гору. Али је и Црна Гора добро знала која је вриједност слободе и којим се путем излази из ропства. А што су они које су Срби ослободили ускоро почели да говоре да су их Срби поробили, то такође спада у ону иронију историје. Подгоричка скупштина имала је на уму интегрално српство; она је зенит борбе за слободу Црне Горе, ма шта мислиле толике антисрпске фаланге данас.

У НАДЛЕЖНОСТИ ПЕСНИКА И ПОПОВА Останимо још мало у овом нашем анахронизму и аутизму, и на раменима нашег највећег претка, па са тих рамена поручимо ономе који нам поводом Косова, као пријатељ, савјетује да не бијемо изгубљене битке: Читава наша историја, од Косова до дана данашњега, бије ту нашу једном и никад изгубљену Косовску битку. А њему оставимо да бије туђе добијене битке.

И кажимо да би за почетак било довољно да стара српска држава Црна Гора данас не буде антисрпска. Ето, да човјек помисли, да се двије наше старе државе нису уједињавале, можда би се у српству и данас такмичиле. Зар самостална Црна Гора не може постојати ако није антисрпска? Зар баш Црна Гора међу првима да призна лажну државу Косово? И како они који су је признали могу послије тога по земљи ходити?

Останимо још мало код Андрићевих увида, у пољу његове радијације и разумијевања Његошевог косовског завјета, макар понешто и поновили. Жива снага косовске традиције, и послије толико стољећа, живјела је и живи у срцу и на уснама нашег овдашњег свијета. Говорило се и говори о Косову као о својој личној судбини. „Наша је права на Косову закопана“, каже обичан свијет, и не помишљајући да ту закопану правицу тражи другим путем од онога који му косовски завјет налаже. Црна Гора и свијет који је, након косовскога полома, избјегао у ова брда, били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свијет са рефлексом косовске крви у погледу, писао је Иво Андрић.

 Шта је Црна Гора већ велики косовски гребен на коме се усправио Његош – као Јеремија Косова – да га оплаче, опјева и посвети, и то као косовски борац чије су и снага и нада и у поразу несаломиве. Митрополит Амфилохије учестало опомиње да ријечи Вука Мићуновића – „Надање се наше закопало / На Косово у једну гробницу“ – не значе безнађе већ то што значе – наду. Надање може, и кад је закопано, можда нарочито тада, да васкрсне. Баш као оно зрно, бачено у земљу, што умире да би плода дало. И још митрополит додаје да је Косово „глава Лазарева“, да би српство без Лазареве главе, без Косова дакле, било обезглављено. Ова је мисао рођена из Његошевих све актуелнијих стихова: „Да, кад главу раздробиш тијелу, / У мучењу издишу членови.“

Зашто се вечерас и баш овдје у крипти овога светога храма окупљамо? Зато што смо позвани да будном самосвијешћу разгорјевамо надање и да не дамо да нам главу раздробе. Поготово сада када је – како је цинично говорено – Косово опет враћено у надлежност пјесницима и поповима. Јер, док је, у вијековима ропства, било у нашој надлежности, и било је наше.

Тако је и са Црном Гором, коју нису стварали разбојници, већ јунаци и мученици, владике, пјесници и свеци. Баш као у оној Дучићевој пјесми: „Сва слова певају претке што су били / Краљеви и писци, војводе и свеци.“

 Као и Косово, и српска је Црна Гора данас изгледа у надлежности пјесника и попова, и они ће је, овако посвећену, и сачувати.

Оно што је посвећено, не може се отети.           

Изговорено у крипти Храма Христовог Васкрсења, у Подгорици 1. децембра 2016. године

[/restrict] срочный займ