ПЕВАЈУЋИ С АНЂЕЛИМА

Мук… Сличан оном који је настао после последњег тона бесмртне химне страдања за слободу „Свјашћенаја војна“ (Свети рат), чији су се звуци први пут зачули 26. јуна 1941. године на Бјелоруском вакзалу, у извођењу хора Краснознаменог ансамбла Црвене армије имена „Александрова“… и ушли су у историју

Пише СИМОНИДА СТАНКОВИЋ

Сазнање да је највећи део легендарног ансамбла Руске армије „Александров“ – симбола Русије и музичког амблема руске културе – са своја 64 члана напрасно напустио овај свет и све нас, препустивши се у рано недељно јутро тамним валовима Црнога мора, оставило је милионе људи широм Русије, Србије и света у неверици, јер тешко је поверовати да су они који су нам деценијама бодрили клонули земаљски дух и чинили да нас лепота обожених људских гласова преплави надвисујући све емоције – отишли заувек из времена у вечност.  
Утеха, можда, управо лежи у чињеници да су отишли у вечност и бесмртност, којој са својим златним гласовима и припадају. А можда се у том и таквом одласку крије и одговор на питања зашто се овакве ствари морају десити. Зашто увек и тако изненада одлазе најбољи, они који највише дају, они који оплемењују, узвисују и усрећују својим даром и делом милионе узбурканих и узнемирених душа земаљскога шара пуног неправде и  страдања? Можда зато да бисмо себе из димензије привременог, пролазног боље припремили за оно венвремено и вечно, за непролазну лепоту какву су ширили александровски гласови складно сложени у савршена сазвучја руске хорске музике. Те хармоније и та енергија словенске народне и борбене песме укрштене са црквеном хорском традицијом у синкретичким достигнућима руске полифоније духовно и енергетски уздижу и без разлике повезују све који чују гласове највећег и најславнијег мушког хора на планети, јер није само руски народ обожавао те звуке, нити је само он сада у дубокој жалости; цела Европа тугује и васцели свет због великог губитка.
[restrict]

ОСВОЈЕНА ЕВРОПА Француска има дугу и посвећену традицију слушања и угошћавања свих руских хорова, и оних у некадашњој емиграцији (попут Донских Козака и заграничних црквених хорова), као и свих ансамбала из некадашњег СССР-а, а међу њима ван сваке сумње најпопуларнији је био управо „Александров“. Када би александровци запевали у париској „Конгресној дворани“ на пример „Пољушка поље“ или „Песму Црвене армије“, публика би од усхићења лупала ногама, звиждала, устајала… Бисеви се нису бројали, а громогласно викање „браво“ уз бацање цвећа не би дуго дозволили прелепим, насмејаним и увек бодрим александровцима да напусте сцену. Можда најстраснији извештаји и музичке критике наступа александроваца у новинама бележе управо француски штампани медији; највише плоча и касније ЦД-а овога хора је, поред Русије, купљено баш у Француској која памти све поставе Ансамбла. Славна Миреј Матје је небројено пута наступала са овим ансамблом и у Француској и по бившем СССР-у, а скоро је певала и на прослави „Спаска башња“ којом, као величанственим културним догађајем, уметнички руководи Валериј Халилов, последњи диригент „Александрова“. Позната је њена интерпретација ратне љубавне песме „Сињиј платоћек“ коју је претходно прославила Лидија Русланова. Мање је познато да је њен таленат открио и подржао током француске турнеје Ансамбла Борис Александрович Александров, син оснивача хора Александра Александрова и наследник очеве диригентске палице. Борис је и сјајно певао на сцени, осим што је дириговао и руководио Хором, као и његов отац и син Јевгениј, последњи у династији Александров.
Италијански РАИ је на протекло божићно вече прекинуо програм због трагедије и емитовао све архивске материјале са Хором, укључујући концерт у присуству папе, као и концерт из Сан Рема из 2013. на коме са Ансамблом наступа и Тото Кутуњо певајући „Подмосковске вечери“. Тото је био позван да са Хором пева и руским војницима у Сирији, али им се због превише обавеза није могао придружити, што му је спасло живот. На РАИ су пуштани и снимци концерта и документарних филмова са славним италијанским певачем Ал Баном који је имао турнеју са александровцима.
Србија, Црна Гора и Република Српска тугују дубоко и искрено са руским народом, тј. велики део српског народа који је деценијама слушао александровце са сузама у очима и топлином у души и у лахорним и безбрижним временима 60-их, као и у доба Информбироа када је то било забрањено, или бар није било у моди, у најтежим историјским тренуцима у којима се нашао због чињеница да воли Русију и када то није политички коректно, а углавном кажу да није.
У Црној Гори, у цркви у Бару држан је маратонски помен где су изговорена имена свих 92 пострадалих, а у руској цркви Свете Тројице у Београду, у којој је сахрањен генерал Врангел, помен је служио патријарх Иринеј са предстојником подворја Московске патријаршије Виталијем Тарасјевом у присуству руског амбасадора Александра Чепурина. У амбасади Русије у Београду уписивало се у књигу жалости, полагано је цвеће и паљене су свеће, а Хор РТС под палицом Бојана Суђића отпевао је низ песама са репертоара „Александрова“. Београдска публика се сећа свих концерата александроваца, укључујући и последње гостовање у септембру 2015. Руске телевизијске станице објавиле су да је извесно да ће у српској престоници парк преко пута Старог и Новог двора, који окружује споменик цару Николају, добити име по ансамблу „Александров“. Нема боље почасти ни за Београд, ни за „Александров“, ни за цара.
Најзаслужнији за постојање и популарност Хора је, рекло би се, Стаљин, који је наручио „Свјашћенају војну“ одмах по немачком нападу на СССР 22. јуна 1941. Ушао је код Александрова и рекао му: „Треба нам хитно права химна, али која звучи као црквена песма, као православна молитва.“ И Александров је за четири сата написао музику за химну отпора злу. Праизведена је четири дана после напада. Првих пет минута владао је мук, а онда се проломио пљесак. Тако се наставило следећих 75 година. Њом је почињао сваки концерт, а уколико се то не деси, публика их не би пуштала са сцене ако је не отпевају, макар на бис. И остале песме које су изводили пронеле су славу Русије и руске војске широм света.
Хор је на свој чудесан и непоновљив начин изводио са огромним успехом и познате арије из италијанских опера, наполитанске канцоне, шпанске песме, па чак и аранжмане рок и поп хитова. Последњи такав пројекат – Класици рока – са хитовима Битлса, хор „Александров“ је снимио и приказао у марту ове године, на челу са највећом младом звездом ансамбла, темпераментним и пуним живота Јевгенијем Булочњиковим, који је погинуо у недељу у 29. години.

ГЕНЕРАЦИЈСКИ НИЗ Неизбрисиви су трагови свих постава хора и свих великих солиста, почевши од прве са само 12 чланова од када је званично 12. октобра 1928. основан Краснознамени ансамбл, касније назван по Александру Александрову, диригенту и уметничком руководиоцу, који је пре Револуције каријеру почео као капелник црквеног хора Храма Христа Спаситеља, а претходно је завршио Конзерваторијум на коме је добио подршку Римског-Корсакова. После бољшевичког преврата и рушења храма чији је био последњи капелник, диригент и композитор, Александров наставља са радом, да би био ангажован при оснивању хора тадашње Црвене армије. Касније га је наследио син Борис, а затим унук Јевгениј.
Циљ оснивања таквога ансамбла је било подизање морала руског војника путем песме посвећене њему и певане на свим пунктовима где се налазе војници, гарнизони, војне вежбе или фронт, као и опште уздизање народног духа и морала преко музике – најјачег оружја – тако што би ансамбл изводио војне и борбене народне и (по укусу совјетске власти) револуционарне песме, али у самој суштини на потки рускога фолклора, походних козачких песама и православне црквене полифоније без које за „Александров“ карактеристичних песама, аранжмана и стила певања не би ни било. Да, то је и резултирало моралним уздизањем Армије и народа преко песме, посебно ако се имају у виду квалитети фолклорних напева и текстова, као и руска вишегласна вокална традиција. Нове композиције, аранжмане и текстове инспирисане историјским догађајима, славним борбама, али и животом радног народа и лирским темама, радили су пробрани тимови врхунских песника, писаца и композитора-аранжера. Но не треба заборавити да су и ти аутентични аутори били пре свега надахнути богатством руске народне и црквене традиције (и славним козачким борбеним песмама преиначеним у новонастале војне песме) колико и руском поезијом. Таква иновативна синтеза је морала породити нову музичку струју која је у међувремену и сама постала традиција. Пун погодак: од тада, до сада, скоро 90 година, „Александров“ је један од најважнијих руских брендова.
Све наведено је своју кулминацију достигло у пуном смислу почетком објаве рата који се ускоро развио у Отаџбински рат, а у коме је музика одиграла улогу већу но икад игде у историји и више но у једном народу. Многе нове песме ушле су у легенду током самога рата који је донео слободу Европи и свету, а заузврат однео преко 28 милиона Руса, отишлих у бесмртност управо преко „песама ратних  година“ као што су „Јехал ја из Берлина“, „Тамна је ноћ“, „Пољска пошта“ или „Плава марама“ – за коју је Марлен Дитрих када ју је први пут чула изјавила: „Сад ми је јасно како сте ви Руси добили овај рат; са оваквом музиком се лако иде у смрт, јер се зна за шта се гине.“
Није чудно што је Винстон Черчил  на састанку на Јалти 1945, чувши певање „Александрова“ изјавио: „Западни савезници не би смели да отварају Други фронт – кад Русија има овакво тајно оружје.“
Од 1941, па преко пада Берлина, до данас, „Александров“ не престаје са константним обезбеђивањем бесмртности, као сила добра која песмом бодри дух и челичи народну вољу и јединство, једновремено проносећи славу Русије и њене војске, јер не заборавимо, ради се о ансамблу оружаних снага Русије. Због тога је „Aлександров“ имао вишеструку улогу која је представљала, представља и представљаће певајуће оружје и моћ Русије. Да ли је та моћ неком сметала? Наивно би било помислити да није.
За нас који остајемо да оплакујемо своје љубимце, невине жртве због свега што су нам пружали ових година, битно је то да је без обзира на разлог несреће, све ипак божји промисао и не може бити случајно да у једном трену са овога света оде таква количина драгоцености. То мора имати неки виши смисао који је послат у овом облику да нас подсети шта су праве вредности, да нас врати коренима и духовности која из њих израста и да нас научи да су највреднији животи који су посвећени другима, општем добру и лепоти и духовном узрастању. Александровци су се имали рашта родити, јер су нас оплемењивали и надахњивали, а надахнули су и оне који долазе на њихово место на сцени. Јер, као што је изјавио Николај Пањков, представник Одбране РФ, заједно са руководством и управом Ансамбла: Ансамбл ће живети и прослављаће моћ Русије и великог руског народа! Као што „Александровска песма“ каже: „Наша песма је наша вера, александровска песма, нашој је отаџбини верна, и док је Русија жива, живеће и наша песма…“
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *