Његов пријатељ Сноуден

ВРХОВИ ОВОГОДИШЊЕ СВЕТСКЕ ФИЛМСКЕ ПРОДУКЦИЈЕ: Филм „Сноуден“

kadar-iz-filma-snoudenПише Владислав Панов

Оливер Стоун се прихватањем приче о Едварду Сноудену сместио међу најхрабрије, а можда и најзначајније холивудске ауторе. Јер, када је Сноуден изрекао оно што је планирано да остане неизречено и што амерички систем и његови закони и забрањују да икада буде изречено, Стоунов ангажман да сва та неизрецивост и даље обитава у изрецивости и колико-толико безбедној јавности, представља безобразно храбри корак у опусу чак и о том питању прилично истакнутог синеасте какав, уз све његове мане и калкулантске изборе, он у суштини јесте

Тешко је посумњати да ће ова година у сумирању светске филмске продукције проћи без помињања новог филма Оливера Стоуна „Сноуден“. Иако су бројни поборници квалитета овог филма (неки иду дотле да га сматрају и најбољим делом славног режисера), помињање „Сноудена“ у контексту запажених филмских остварења по којима ће 2016. бити упамћена је далеко више због његовог насловног јунака, односно контроверзне теме коју је он као „лавину истине после које више ништа неће бити као пре“ покренуо пре три године. Ако има оних који не знају, Едвард Сноуден, инспирација за свакојака медијска освртања на њега и оно што је учинио, јесте нови амерички сајбер-херој, то јест, у његовом случају, прецизније је ако се каже да је звезда број један међу одавачима државних тајни. Његов је херојски (издајнички?) подухват донео Американцима крваво болну истину о илузији живота у слободном друштву за који се њихова власт декларативно тако срчано залаже, увек спремна да у одбрани те „слободарске вредности“ бомбардује све за које сматра да нису довољно „слободни“. Сноуден је као „човек изнутра“, неко време био је важан шраф у обавештајном комплексу, обелоданио шта заиста америчка власт чини својим грађанима. Открио је Американцима и свету, све са необоривим доказним материјалима, да америчка власт (ЦИА, „Ен-Ес-Еј“, службе из врха овог обавештајног ланца, а за које је као компјутерски техничар радио неколико година) шпијунира своје поданике и то тако свеобухватно да се практично може рећи да су у прикупљању мета-података („све о свакоме“) жртве сви грађани, сва њихова електронска комуникација и преписка. Невероватно је да је Сноуденово откриће, сасвим веродостојно иначе, показало да су у периоду од када се тзв. терористичка опасност надвила над идиличним америчким слободарским системом, од чувеног атака на њих 11. септембра 2001. године, као одбрамбена реакција система, практично укинута сва демократска права, а приватност потпуно игнорисана и да је при том само америчко друштво било мета домаћих шпијунских служби и то у двоструко већем износу него што је у овом периоду шпијунирана вечита бабарога за Американце и увек непријатељ број један – Русија! Сноуден је, узгред, вишедеценијску робију на коју би сигурно, као велеиздајник, био осуђен за сада избегао управо бекством у Русију!

[restrict]

plakat-snoudenНајвећа афера, мит и завера Дакле, то је прича из живота, а она филмска, за коју се после категоричког одбијања да се бави било чиме што има везе са Сноуденом, искусни Оливер Стоун ипак одлучио је обезбеђена и штивом две књиге које су се у међувремену истакле у дотурању јавности Сноуденове приче. И сам је учествовао у коначном обликовању сценарија који је, додуше, остао у раму свега на ову тему већ виђеног и на екрану испричаног када се Сноуденовом „велеиздајом“ позабавио дугометражни документарац „Ситизенфор“, који је током прошле године успео да у категорији документарних остварења освоји Оскара, „Еми“ и признање БАФТА, као и још тридесетак других награда широм света. Није, дакле, Стоунов приступ, а што је његов ауторски печат током читаве каријере, овде био уобичајено инспиративан и другачији. То може да га кошта награда или номинација које би иначе по свему виђеном у филму „Сноуден“ могао и морао да добије. Стоунов филм заправо прилично личи на поменути „Ситизенфор“ у коме се евоцирао хронолошки след ствари у афери Сноуден, са фокусом приче из хотелске собе у Хонгконгу из које су преко Сноуденових докумената и сведочења на видело изашле све шпијунске гадости америчких осионих шпијунских служби и система. Оливер Стоун је уз неколико њему својствених маневара у разламању хронологије приче и саме њене драматургије публици готово у класичном документарном стилу описао ток и досадашњи след последица које су произвеле Сноуденове шокантне тврдње о шпијунској злоупотреби америчке власти. Тиме је заправо остао доследан најпре самом себи пошто се, као и у скоро целокупном свом опусу, позабавио америчким друштвеним и политичким  митовима, рак-ранама, аферама и тајнама на којима тако успешно живе заједнице окупљене око свакојаких теорија завере. Ова је, додуше, највећа и афера и тајна и мит и завера. Стоун је на свој холивудско-лаконски и за учествовање у причи питким приступом, допадљивим за сваки ментални склоп и њему сходне потребе, односно могућности разумевања макар узрока и последица, понудио нову дозу Сноудена баш у моменту када се у свету изван филмске камере, у такозваној стварности актуелног америчког друштва, дешавају нови обрти и померања у врху владајућих структура чији су налози претворили Америку и свет у мало шпијунско село. Нико пре Сноудена није из самог срца те завереничке силеџијске бирократије открио веће тајне и шокантније разорио илузију о слободном свету. И док он, иронично, оно мало слободе што му је остало може да конзумира једино , из америчке перспективе и вишедеценијске тираде, у „најнеслободнијем друштву на свету“, Русији, Оливер Стоун покушава да отвори поново исту Пандорину кутију са Сноуденовим именом на њој и да наново потенцира значај ове приче захваљујући којој је западна цивилизација дошла на прилично непријатну и сасвим неизвесну раскрсницу.

oliver-stounКоментатор тешких момената Оливер Стоун је заправо једини аутор из „великог Холивуда“ који је уопште могао да стане иза оваквог филма. У Холивуду одавно не постоји критички филм социјално-политички ангажован и, како то уметности доликује, провокативно коментаришући. Иако, занимљиво, уопште није у том контексту признат и цењен, Стоун је током своје каријере радио искључиво као коментатор тешких момената у историји своје земље и погрешних, компромитујућих и поразних одлука њене власти. Он је као нико пре њега открио право лице америчке политике према јужноамеричким државама, снимио је документарце о Кастру и Чавезу (и то назвавши овај потоњи документарац „Мој пријатељ Хуго“!), у својеврсној и награђиваној трилогији жестоко је осудио вијетнамски рат у коме је и учествовао, показао право лице похлепе банкарске „елите“ у своја два филма о Волстриту, на до сада најсвеобухватнији и најконтроверзнији начин је дао допринос расветљавању Никсонове каријере, али и убиства Џона Кенедија, бавио се култом оружја, дроге и серијским убицама, Џорџом Бушом, као и новим светским поретком иницираним управо од стране америчких сила иза сцене и свим другим важним темама смештеним у десет епизода телевизијске документарне серије „Неизречена историја Сједињених Држава“, која такође на врло озбиљан начин штрчи у његовој филмографији. Овај је наслов, наиме, изузетно прикладан и за опис минулих и текућих збивања око Сноудена. Када је Сноуден изрекао оно што је планирано да буде неизречено и што амерички систем и његови закони и забрањују да икада буде изречено, Стоунов ангажман да сва та неизрецивост и даље обитава у изрецивости и колико-толико безбедној јавности, представља безобразно храбри корак у опусу чак и о том питању прилично истакнутог синеасте. Тиме је макар за корак добацио даље од уобичајених холивудских тржишних принципа (филм му се жестоко бори да макар поврати уложених 40 милиона долара) и коначно поставио фокус у садржај, а не његово паковање, у причу, а не зарађивање на њој.

Отуда, када се све сабере, и није било боље личности за Сноуденово целулоидно овековечење. Оливер Стоун је можда најнеоснованије име међу највећим америчким синеастима, можда му је таленат прецењен, а учинак незаслужено велики (све ово истичу његови противници), али овај троструки оскаровац зна како се причају важне, тешке и велике приче. Сноуденова је управо таква, заправо и већа од свега тога, може бити и од самог живота. Од тога како ће даље бити третирана од власти коју је раскринкала зависиће, нажалост, не само домаћа, америчка, већ и судбина читавог света. И ако је икада филм био у позицији да не баш заиста мења свет, али да бар покуша да утиче да се неки његови разваљени стубови макар мало санирају, онда се то управо дешава са „Сноуденом“ Оливера Стоуна. Ни Стоун, а ни неки његов холивудски колега, није имао прилике да било када у прошлости буде у оваквој позицији.    

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *