Неолиберализам и економски фундаментализам

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Неолиберално размишљање је елиминисало из нашег речника речи као што су „експлоатација“ и „неправда“ које су биле у свакодневној употреби до пре неколико година. Оне су замењене новом семантичком метафором „нелагодност“

Не узимају нам све одједном. Не. Било би то сувише очигледно и сви би одмах схватили колико је стање тешко. Укидају нам једно по једно право, откидају нам комад по комад, полако, али упорно и непрестано. И тако, корак по корак враћају нас километрима назад: полако нам одузимају све што смо стекли. То је укратко историја света од 1989. године до данас.

[restrict]

Свет без појмова „експлоатације“ и „неправде“

Неолиберално размишљање је елиминисало из нашег речника речи као што су „експлоатација“ и „неправда“ које су биле у свакодневној употреби до пре неколико година. Оне су замењене новом семантичком метафором „нелагодност“.
За разлику од експлоатације и неправде, које алудирају на конфликтни однос у коме постоји страна која искоришћава и друга која се експлоатише, у коме постоји неко ко чини неправду и неко ко је трпи, нелагодност се односи увек и само на индивидуално „ја“ у свом односу са самим собом и са светом, у сценарију лажно приказаном као да је лишен социјалних веза и последичних сукоба. Нелагодност је осећај анксиозности и неадекватности, који настаје из немогућности субјекта да се прилагоди ситуацији, и кохерентни је изражајни облик настао из процеса неодговорности тржишне мондијализације у коме се грешке увек приписују „сензибилно надсензибилним“ ентитетима (Маркс), а то су тржишта. У овим процесима, пропусти и неправде никад не зависе од онога од чега заиста зависе, односно од реалног односа снага и прозаичне логике капитала, већ увек и само од немогућности појединца да се избори с објективним светом, да се прилагоди ситуацији, да адаптивно моделира свој субјективитет у складу са датим условима. Праве контрадикције пејзажа протканог економским насиљем и експлоатацијом, отуђеношћу и бедом, немају више чак ни име. Њихово место преузимају субјективне „нелагодности“ оних који не могу да се прилагоде. Перспектива револуције као друштвени начин за превазилажење објективне противречности уступа место психолозима и саветницима, као јединим могућим исцелитељима од појединачних нелагодности, без могућности да објективност производних односа буде макар поменута, ако не и именована. Уместо да буде оно што јесте, односно саставни део објективне стварности, контрадикција је улога коју игра неприлагођени појединац са тежњом да нас наведе, речено речима Улриха Бека, на трагање за „биографским решењима“ у „системским контрадикцијама“, тако да људи мењају сами себе више него контрадикторну објективност друштвених односа. То је још једно ремек-дело технокапиталистичких резона.

Економски фундаментализам убија културу

Ако је једина вредност слободног тржишта размена, онда новац остаје једини симбол нашег времена. Међу највеће симболе десимболизације треба сврстати евро новчанице на којима су приказане празне и апстрактне структуре.
Данашњи владајући економски фундаментализам делује у светлу интегралне десимболизације и, самим тим, према речима Карла Шмита, у светлу „неутрализације“ било ког симболичног ресурса мишљења које нема економско конкуренцијални ресурс. Озакоњујући исто тако незаконитост свих традиционалних симбола власти (грађанска етика, верске везе, симбол оца), делегитимизује последња острва отпора процесу претварања свега у робу и промовише, на тај начин, остваривање нихилизма тржишног друштва које има као једину вредност размену, а као једини преостали симбол новац. У светлу Касирерове филозофије симболичких облика, човек је animal symbolicum, јер поред рецептивног и креативног система, чега има у свим животињским врстама, он има и систем симбола (језик, уметност, мит и тако даље) према коме је постојеће стање увек, за човека, резултанта неког субјективног тумачења и симболичног деловања људске свести, које се историјски разрешава у културама. Десимболизација, која је у току, тежи да претвори постмодерног човека у пуко присуство које, као и друге робе у области промета, и јесте и не постоји, у облику хиперегоистичког и нарцисоидног чистог изолованог атома, без симболичког и културног система, без утопијске перспективе и без историјских корена. Заробљена у симболичкој пустињи која се шири, његова уобразиља је потпуно заокупљена робним обликом и он више није у стању да размишља о својој историји, својој садашњости и својој будућности осим на отуђеном и десимболизованом хоризонту размене и производње робе. Као што је истакао Хајдегер у Црним свескама, „савремени човек нема више потребе за било каквим симболом (Sinnibild)“, јер се све апсорбује у моћи производње која је једини извор смисла. Опстаје само ниво бивствујућег као базе за производњу и промет, и из тог разлога, „пропадају свака прилика и свака потреба за неким симболом“. Симбол, у ствари, увек алудира на другост у односу на димензију чисте датости и у односу на то шта једноставно јесте: поставља се као „битна одредница бића које треба приказати у потпуној другости његовог тела“. Међу најзначајнијим облицима десимболизације налазе се, без сумње, новчанице јединствене европске валуте „евра“, на којима су представљене празне и апстрактне структуре, без културе и без историје. Евро је парадигматски облик данашњег убијања културе и симболичке сфере.

[/restrict]

Превод с италијанског Драган Мраовић