Neoliberalizam i ekonomski fundamentalizam

Specijalno za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Neoliberalno razmišljanje je eliminisalo iz našeg rečnika reči kao što su „eksploatacija“ i „nepravda“ koje su bile u svakodnevnoj upotrebi do pre nekoliko godina. One su zamenjene novom semantičkom metaforom „nelagodnost“

Ne uzimaju nam sve odjednom. Ne. Bilo bi to suviše očigledno i svi bi odmah shvatili koliko je stanje teško. Ukidaju nam jedno po jedno pravo, otkidaju nam komad po komad, polako, ali uporno i neprestano. I tako, korak po korak vraćaju nas kilometrima nazad: polako nam oduzimaju sve što smo stekli. To je ukratko istorija sveta od 1989. godine do danas.

[restrict]

Svet bez pojmova „eksploatacije“ i „nepravde“

Neoliberalno razmišljanje je eliminisalo iz našeg rečnika reči kao što su „eksploatacija“ i „nepravda“ koje su bile u svakodnevnoj upotrebi do pre nekoliko godina. One su zamenjene novom semantičkom metaforom „nelagodnost“.
Za razliku od eksploatacije i nepravde, koje aludiraju na konfliktni odnos u kome postoji strana koja iskorišćava i druga koja se eksploatiše, u kome postoji neko ko čini nepravdu i neko ko je trpi, nelagodnost se odnosi uvek i samo na individualno „ja“ u svom odnosu sa samim sobom i sa svetom, u scenariju lažno prikazanom kao da je lišen socijalnih veza i posledičnih sukoba. Nelagodnost je osećaj anksioznosti i neadekvatnosti, koji nastaje iz nemogućnosti subjekta da se prilagodi situaciji, i koherentni je izražajni oblik nastao iz procesa neodgovornosti tržišne mondijalizacije u kome se greške uvek pripisuju „senzibilno nadsenzibilnim“ entitetima (Marks), a to su tržišta. U ovim procesima, propusti i nepravde nikad ne zavise od onoga od čega zaista zavise, odnosno od realnog odnosa snaga i prozaične logike kapitala, već uvek i samo od nemogućnosti pojedinca da se izbori s objektivnim svetom, da se prilagodi situaciji, da adaptivno modelira svoj subjektivitet u skladu sa datim uslovima. Prave kontradikcije pejzaža protkanog ekonomskim nasiljem i eksploatacijom, otuđenošću i bedom, nemaju više čak ni ime. Njihovo mesto preuzimaju subjektivne „nelagodnosti“ onih koji ne mogu da se prilagode. Perspektiva revolucije kao društveni način za prevazilaženje objektivne protivrečnosti ustupa mesto psiholozima i savetnicima, kao jedinim mogućim isceliteljima od pojedinačnih nelagodnosti, bez mogućnosti da objektivnost proizvodnih odnosa bude makar pomenuta, ako ne i imenovana. Umesto da bude ono što jeste, odnosno sastavni deo objektivne stvarnosti, kontradikcija je uloga koju igra neprilagođeni pojedinac sa težnjom da nas navede, rečeno rečima Ulriha Beka, na traganje za „biografskim rešenjima“ u „sistemskim kontradikcijama“, tako da ljudi menjaju sami sebe više nego kontradiktornu objektivnost društvenih odnosa. To je još jedno remek-delo tehnokapitalističkih rezona.

Ekonomski fundamentalizam ubija kulturu

Ako je jedina vrednost slobodnog tržišta razmena, onda novac ostaje jedini simbol našeg vremena. Među najveće simbole desimbolizacije treba svrstati evro novčanice na kojima su prikazane prazne i apstraktne strukture.
Današnji vladajući ekonomski fundamentalizam deluje u svetlu integralne desimbolizacije i, samim tim, prema rečima Karla Šmita, u svetlu „neutralizacije“ bilo kog simboličnog resursa mišljenja koje nema ekonomsko konkurencijalni resurs. Ozakonjujući isto tako nezakonitost svih tradicionalnih simbola vlasti (građanska etika, verske veze, simbol oca), delegitimizuje poslednja ostrva otpora procesu pretvaranja svega u robu i promoviše, na taj način, ostvarivanje nihilizma tržišnog društva koje ima kao jedinu vrednost razmenu, a kao jedini preostali simbol novac. U svetlu Kasirerove filozofije simboličkih oblika, čovek je animal symbolicum, jer pored receptivnog i kreativnog sistema, čega ima u svim životinjskim vrstama, on ima i sistem simbola (jezik, umetnost, mit i tako dalje) prema kome je postojeće stanje uvek, za čoveka, rezultanta nekog subjektivnog tumačenja i simboličnog delovanja ljudske svesti, koje se istorijski razrešava u kulturama. Desimbolizacija, koja je u toku, teži da pretvori postmodernog čoveka u puko prisustvo koje, kao i druge robe u oblasti prometa, i jeste i ne postoji, u obliku hiperegoističkog i narcisoidnog čistog izolovanog atoma, bez simboličkog i kulturnog sistema, bez utopijske perspektive i bez istorijskih korena. Zarobljena u simboličkoj pustinji koja se širi, njegova uobrazilja je potpuno zaokupljena robnim oblikom i on više nije u stanju da razmišlja o svojoj istoriji, svojoj sadašnjosti i svojoj budućnosti osim na otuđenom i desimbolizovanom horizontu razmene i proizvodnje robe. Kao što je istakao Hajdeger u Crnim sveskama, „savremeni čovek nema više potrebe za bilo kakvim simbolom (Sinnibild)“, jer se sve apsorbuje u moći proizvodnje koja je jedini izvor smisla. Opstaje samo nivo bivstvujućeg kao baze za proizvodnju i promet, i iz tog razloga, „propadaju svaka prilika i svaka potreba za nekim simbolom“. Simbol, u stvari, uvek aludira na drugost u odnosu na dimenziju čiste datosti i u odnosu na to šta jednostavno jeste: postavlja se kao „bitna odrednica bića koje treba prikazati u potpunoj drugosti njegovog tela“. Među najznačajnijim oblicima desimbolizacije nalaze se, bez sumnje, novčanice jedinstvene evropske valute „evra“, na kojima su predstavljene prazne i apstraktne strukture, bez kulture i bez istorije. Evro je paradigmatski oblik današnjeg ubijanja kulture i simboličke sfere.

[/restrict]

Prevod s italijanskog Dragan Mraović