ЛИК И ДЕЛО: КАСТРО ОЧИМА ДВОЈИЦЕ НОВИНАРА

Приредила Смиљка Исаковић

Француски новинар Игнасио Рамоне и његов италијански колега Ђани Мина су у размаку од скоро двадесет година интервјуисали Кастра и своје обимне разговоре објавили у две књиге: Фидел Кастро – Мој живот (Рамоне, 2009) и Сусрет са Фиделом (Мина, 1987).
Мој живот заправо је „интервју живота“ харизматичног државника и револуционара реализован у сто сати разговора са Рамонеом. То је сасвим посебан поглед на Фиделове приватне и јавне идентитете, али и интелектуална биографија и политичка опорука у облику разговора. Књига у којој готово осамдесетогодишњи Кастро испоставља коначни биланс свог живота. Разговори су вођени од јануара 2003. до децембра 2005, да би крајњу редакцију текста урадио сам Кастро, после своје тешке операције у лето 2006. године.
Сусрет са Фиделом је у ствари транскрипт великог интервјуа за РАИ из 1987. који је трајао скоро 15 сати. У предговору књиге Мина наводи: „Кастра сам питао све што ме је интересовало, али при том нисам заборавио да пред собом немам обичног политичара, него интелектуалца који је већ ушао у историју. Последњег политичког вођу нашег времена који је за живота постао легенда.“ Преносимо најзанимљивије делове ове две књиге.

[restrict]

О Џону Кенедију

„Ако је постојала завера против Кенедија, мора да су је промовисале америчке економске интересне групе.“

О мафији

„Мафија је на Куби имала много значајних послова, које је Револуција уништила.“
„Да, постојало је 100.000 проститутки, али је проституција била и индиректна. Жена је била дискриминисана, средство за уживање.“

О санкцијама САД

„Спремни смо да и следећих 20 година будемо без односа са Америком, јер су нас они приморали да решавамо своје проблеме сами и без њих. У ствари, ми смо најслободнија земља на свету, земља која ни на један начин економски не зависи од САД. Све остале земље, у већој или мањој мери, зависе од САД, а ми никако. Мислим да је то данас у свету велика привилегија. Том приликом, спортски и културни односи развијали су се независно од економског ембарга.“

О СССР

„Захвални смо Совјетском Савезу који нам је пружио солидарну помоћ у тренутку тоталне блокаде и агресије САД. Економска и свака друга помоћ много нам је помогла. Нарочито у односу на дампинг економску политику Европске заједнице и амерички протекционизам, пошто за нас не постоји ни Светска банка која нас кредитира, ни Међународни монетарни фонд… Ми смо пријатељи, али на бази принципа.“

О Моамеру Гадафију

„Постоје велике разлике између наше и Гадафијеве идеологије и филозофије. Али важно је да је он ослободио своју земљу од колонијализма. Либија је била права колонија. Онда, ослободио је земљу доминације НАТО-а, страних војних база, вратио је земљи њене фундаменталне ресурсе – нафту, реализовао је социјалне промене, промовисао програме економског и социјалног развоја. Дивим се његовим напорима. Видим обновљене част и достојанство његове земље. Гадафи је патриота и револуционар. Да би неко био револуционар, не мора да буде марксиста-лењиниста… Гадафи је вратио земљи достојанство, престиж, а имао је храбрости да се супротстави империјализму и тако заради његову мржњу. Његова спољна политика пружила је подршку жртвама америчких агресија, ослободилачким покретима, тако да је постао омрзнута личност у америчким круговима. Ишли су тако далеко, да су испланирали убиство шефа једне суверене државе, а уз њега и његове породице! Ово је поступак који у историји није имао преседан.“

О Европи

„Сматрамо да Европа води једну крајње себичну политику, која је погубна за земље Трећег света. Мислим да је европска политика егоистична. Са Европом имамо контакте кроз Социјалистичку интернационалу. Био нам је Вили Брант, Фелипе Гонзалес. Фелипе је долазио пре првих избора у Шпанији и много пре него што је Социјалистичка партија Шпаније (ПСОЕ) постала политичка сила. Воли да пеца, а желео је да види и Тропикану (најчувенији ноћни клуб у Хавани).“
О капитализму
„Рестриктивне мере Међународног монетарног фонда су у многим земљама произвеле тешке економске и социјалне сукобе. Нимало ми се не свиђа капитализам. То је деструктиван систем, који раздваја људе, систем неједнакости, привилегија, егоизма и неправде. Пред претњом нових револуција, модерни капитализам испробава нове форме деловања, проба да хуманизује систем, услове у којима ради и живи радник… Ипак, капитализам не може да избегне оно што сеје системом социјалне неједнакости, од највећег богатства до најстрашније беде: повећање незапослености, делинквенцију, насиље, употребу дрога. Мислим да будућност припада социјализму, у коме покретачки мотор није индивидуално богаћење и ирационална потрошња већ задовољење материјалних и духовних потреба целог друштва… Наше реформе у почетку нису биле социјалистичке, него програм националног ослобођења, обарање тираније, успостављање права народа. Али непријатељство САД и није било реакција на социјалистички програм него на национално ослобођење и аграрне реформе… Међутим, немамо ништа против односа са земљама и људима који припадају капитализму. У томе нисмо догмате. Ако нам је потребна нека нова индустријска грана, или технологија, спремни смо да примимо страна улагања. Не затварамо врата пред овим могућностима.“

О невладиним организацијама

„САД и ЦИА не само што су организовале инвазију на нас, не само да су претиле директним нападом већ су овде, на почетку, организовале стотине контрареволуционарних организација. Мислим да их је било око три стотине. Сакупило би се по пет-шест, десет људи и оснивало организацију под патронатом Америке. Револуција се могла одбранити само зато што је нас било много, а њих мало. Ми смо онда организовали народ (после експлозије четири бомбе у Хавани) и тако их учинили неефикасним.“

О пријатељству са Че Геваром

„Много ме је коштало да прихватим Чеову смрт. Изгубио сам много другова у борби, али само Чеово присуство осећам и данас. Најнеобичније је то што он није био Кубанац него Аргентинац. Код нас је видео могућност антиимперијалистичке револуције, националног ослобођења.
Био је страшно упоран. Иако је патио од астме, сваког дана је покушавао да се попне на Попокатепетл, није успевао, али је сваког дана покушавао. Био је одличан лекар, интелектуалац и велики ратник. Личност са ауторитетом. Све што је радио, радио је на најбољи начин. Одлично је играо шах, јер га је проучавао. Сањао је да дигне револуцију у својој земљи, Аргентини, али је мислио на целу Јужну Америку. Био је нестрпљив, као да је журио на састанак са смрћу. Ситуација није била повољна, па је отишао у Африку, у Заир, после смрти Лумумбе, да помогне устанку Африканаца против белгијских плаћеника. Оставио је за собом опроштајно писмо, у коме говори да иде да се бори у другим земљама света. После краха у Заиру, није желео да се врати на Кубу због тог писма. Ипак, вратио се тајно, боравио у планинама, спремајући се за даље ратовање. Тако је и отишао у Боливију, са малом групом другова. Он је већ одраније познавао карактер боливијског сељака, тихог, врло резервисаног, неповерљивог; знао је да се много разликује од Кубанца, јер је после дипломирања медицине обишао целу Латинску Америку на мотору; познавао је индијанску трагедију, њихове карактеристике. Знао је да ће то бити тежак задатак. Чини се да се све десило пре времена.“

О Раулу као наследнику

„Не волим да поредим нас двојицу. На почетку, када је ЦИА покушавала да организује атентате на мене, било је логично да предузмемо одређене превентивне мере, да моја физичка ликвидација не би значила и крај револуције за кубански народ. По мом мишљењу, онај који је био најприпремљенији и кога сам најбоље познавао, био је Раул. Као мера заштите, нисмо путовали истим авионима, истим колима… У условима сталне претње САД, мора се земљи гарантовати континуитет и стабилно вођство. Шта би се догодило ако би се мени нешто десило? Мислим да би ме Раул заменио на најбољи начин.“

О Куби без њега

„Имамо хиљаде способних младих људи, стручњака, политички образованих, на високом идејном нивоу, много више него што их је било у мојој генерацији. Ако сам веровао у победу револуције онда када нас је била шачица, како да не верујем сада, када нас има на милионе? Верујем у народ, у људе, у праве вредности, у морал. Ми смо почињали од нуле, али смо веровали у принципе, имали смо поверења у народ. Ја сам увек био оптимиста. Верујем да ће се појавити нови људи и нове генерације, способније од нас.
Америка се боји да ће наш пример утицати на револуције у другим земљама, па зато настоји да омаловажи нашу револуцију, да је упрља, да негира све оно што се створило. Шта ћете, то је механизам одбране империјализма. У суштини мржња се често рађа због интелектуалне немоћи да се схвати суштина добра и зла које се догодило на Куби.“

[/restrict]