Како је уништен СССР и обновљена Русија

beloveski-sporazumЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Две и по деценије од распада СССР-а Русија је искористила веома ефикасно, због чега су многи запрепашћени и увређени, мислећи да је ово и даље 1991. година, али за њих права изненађења тек предстоје

Пре 25 година, 8. децембра 1991, одиграла се највећа геополитичка катастрофа 20. века, како ју је назвао руски председник Владимир Путин. Шесторица „завереника“ потписали су такозване Беловешке споразуме, којим је озваничен распад Совјетског Савеза. Лидери Русије, Украјине и Белорусије – Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич, као и тројица „људи број два“ у овим републикама, Генадиј, Бурбулис, Витолд Фокин и Вјачеслав Кебич – растурили су „црвену империју“. Свако је повукао на своју страну, што су касније аналитичари назвали парадом суверенитета. Ипак, са изузетком Руске Федерације и, донекле, Белорусије, ниједна од ових република није се годинама потом могла назвати државом у пуном смислу. Неке то нису ни данас.

[restrict]

ПАЛИ ТАБУИ И ПРЕДРАСУДЕ У резиденцији „Вискули“, усред елитног ловишта Беловешка пушћа (шума), потписани су споразуми по којима СССР престаје да постоји, а на његово место долази Заједница независних држава (ЗНД). Многи су тада вероватно искрено веровали да би ЗНД могла да буде некаква чвршћа конфедерација, али се веома брзо показало да то неће бити могуће. У то су веровали и лидери још осам совјетских република, који су се Јељцину и компанији придружили већ 21. децембра у тадашњем главном граду Казахстана Алма Ати, потписујући и посебан Протокол уз Беловешке споразуме. Тиме је процес ликвидације СССР-а окончан. Совјетском председнику Михаилу Горбачову није преостало ништа друго до да поднесе оставку 25. децембра, након чега се на Кремљу после више од седам деценија завијорила руска тробојка.

Све ово је сада, може се рећи, већ далека историја. Укључујући и чувени закључак Специјалне комисије Државне думе из 1999. године, којим је оцењено да Јељцинова дејства осам година раније „нису противречила савезном и републичком законодавству“ и не могу се квалификовати као кривична дела. Тако је пропао последњи покушај импичмента првог руског председника, али је неколико месеци касније он сам поднео оставку. На тај начин омогућен му је частан излаз, без свргавања и слања на робију, што је била жеља многих у том тренутку. Сама примопредаја власти од Јељцина Путину била је добровољна и мирна, што је убедљиво посведочило да је Русија велика и озбиљна држава – имајући у виду да су скоро сви тада тврдили да ће се шеф Кремља борити за трон ако треба и силом.

Од тог тренутка, мало-помало, почели су да падају сви табуи, предрасуде и – чинило се – непомирљиве поделе у друштву. Тако је данас могуће да Први мај заједно прослављају комунисти и монархисти, а да долазак Романових на власт буде свеопшти празник – Дан народног јединства. Могуће је да хришћани, муслимани, јудаисти, будисти и сви други живе у миру и хармонији. Могуће је и да Путин буде председник грађана свих политичких опредељења, нација и етничких заједница. Много тога постало је могуће, иако је почетком 90-их мало ко у то веровао. Они који су тада тврдили да ће обичан Рус кроз десетак година имати плату од хиљаду долара, сматрани су чудацима или провокаторима, али се и то десило.

 

КЛИЦЕ ДОБРИХ ПРОМЕНА Ова „чуда“ су изгледала немогуће управо зато јер се полазило од совјетских реалности које су тада владале, у друштву пуном сукоба на свим нивоима, суоченим са тоталним осиромашењем грађана, корупцијом и пљачком невиђених размера, издајом као најбољим и најбржим начином за постизање успеха. Али тотални заокрет у државној политици, повратак националним и верским коренима Русије, враћање традиционалних националних симбола, слободно деловање цркве, као и укидање препрека за функционисање приватног предузетништва – ослободили су потиснуте снаге које су довеле до препорода. И свему томе првобитни замајац дао је управо Јељцин.

Зато је он контроверзна и трагична фигура у руској историји. Клице добрих промена које је заметнуо проклијале су много година после његовог одласка с власти, док је сурова цена коју је Русија поднела наплаћена одмах и у пуном износу. Милиони су страдали у Јељциново време, да би десетине милиона много лакше дисало у Путиново. Да је, којим случајем, 90-их година победу однела радикална струја у руској политици, било да је реч о комунистичкој или националистичкој, врло је могуће да би се и сама Русија распала, или да би водила крваве ратове у ближем и даљем окружењу. У стању у каквом је тада била, такве изазове не би издржала. Управо тиме се може објаснити и веома уздржана политика коју спроводи Путин, јер се она чврсто наслања на Јељциново наслеђе.

Распад Совјетског Савеза, односно велике Русије, јесте са много аспеката био геополитичка катастрофа века. Пре свега, Русија је територијално враћена три века унатраг. Она и даље има више него довољно земље за своје потребе, а сачувала је и већину ресурса СССР-а. Катастрофа је у нечему другом. Геополитички, Русија је изгубила стратешку дубину, пре свега када је реч о безбедности на западном правцу, у контексту конфликта са САД и НАТО. Војни НАТО аеродроми сада су се примакли на свега стотинак километара од руских граница, што подстиче агресивне идеје оних који мисле да је то довољно за војну надмоћ. Јачање руских оружаних капацитета неопходан је одговор на ове претње и то је директна последица распада СССР-а.

С друге стране, Русија се ослободила огромног баласта, пре свега економског. Многи који данас величају Европску унију вероватно и не знају колико је свог богатства Москва дала Пољској, Бугарској, Румунији, Куби, Југославији и многим другим „пријатељским“ земљама. О томе да је Русија издржавала већину совјетских република не треба превише ни говорити. Довољно је само упоредити данас животни стандард у Русији са оним у Украјини, Грузији, Киргизији, Туркменистану… А некада су сви живели исто. Зато је Русији било релативно лако да обнови своју моћ, јер више није морала да вуче десетине теретних вагона.

putin-i-jeljcin

СУШТИНА „ВЕЛИКЕ ПРЕВАРЕ“ Постоји и веома утицајна школа мишљења, која тврди да је Москва морала сама да разбије Варшавски пакт и СССР како би Русија могла да преживи. И да је она побегла од ових паразита, а не обрнуто. Истина је, наравно, негде по средини, али је чињеница да су Европа и САД после 1991. преузели на себе скоро сав тај терет, док је Русија ходала слободних руку. То и јесте суштина „велике преваре“, за коју многи тврде да се догодила. Сада Американци имају више од 20 трилиона долара државног дуга, огроман буџетски дефицит, а економска криза разједа и европску и америчку привреду. Можда многи и не знају да је амерички дуг 1990. износио тек око 40 одсто националног БДП-а, а да је данас скоро изједначен са годишњим бруто производом и упоредив једино са нивоом из 1945. године. Економске аналитичаре највише забрињава то што последњих година овај дуг расте геометријском прогресијом.

Наравно, у праву су и они који тврде да „беловешка шесторка“ није имала право да растура оно што није створила. Могуће је и да је Јељцин био изманипулисан, или чак уцењен, али то не мења суштину: Русија је добила 20 релативно мирних година за опоравак, јер у стању каквом је била 1990. банкротирала би веома брзо. А тада распад СССР-а не би био ни миран, ни контролисан. Не треба заборавити да се СССР налазио под сличним, али у многим сегментима ригорознијим санкцијама Запада, него што је сада Русија. Али данас је руска привреда неупоредиво здравија него тада, војска је препорођена, животни век грађана за две деценије повећан са 64 на 71 годину, враћен је позитивни природни прираштај, и још много тога. Све то било је незамисливо када је Јељцин преузео Русију.

Зато се може рећи да је протеклих 25 година, од распада СССР-а, уз успоне и падове, Русија искористила веома ефикасно. Москви нису потребне нове територије, њој су неопходни само мир на границама и пријатељско окружење како би могла да развија и своје потенцијале. Зато је парадоксално да јој се приписује све супротно од тога. Сви конфликти Русије у окружењу проузроковани су ширењем НАТО-а на исток, где Кремљ мора да одговара тврдим мерама на потезе противника. Док се Совјетски Савез понашао као што се Русија понаша данас, њему није претила опасност од слабљења и распада. А када је слабљење већ узело маха, није преостало ништа друго него да неки Јељцин нареди повлачење на резервне позиције. Сачувавши нетакнуто језгро војног и безбедносног апарата, Русија је оставила себи довољно простора да се у датом тренутку врати на сцену у великом стилу. Многи су се због тога изненадили, па чак и увредили, мислећи да је ово и даље 1991. година. Али не само за њих – права изненађења тек предстоје.   

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *