Избори у сенци избора

Пише Никола Врзић

Шта стоји иза најаве могућег расписивања (нових) ванредних парламентарних избора?

Ако је веровати Предлогу закона о буџету Републике Србије за 2017. годину, једини пажње вредни избори у Србији идуће године – не рачунајући местимичне локалне – биће редовни избори за председника Србије. Ако је веровати најавама медија и пророчко-аналитичарским способностима првог човека Покрета „Доста је било“ Саше Радуловића, осим на председничким, гласаће се 2017. године и на новим ванредним парламентарним изборима. Ако је пак веровати кладионицама, нови председник Србије биће председник Србије Томислав Николић и, с обзиром на квоту која се даје на његову победу – свега 1,3 – уопште није незамисливо да ћемо из поприлично необичне кампање, која увелико траје иако још није започела, а уз то се још не зна ни ко ће бити кандидат актуелне власти, ни ко ће бити кандидат(и) опозиције, а ни да ли ћемо гласати и за председника и за посланике у Народној скупштини Републике Србије, на крају улетети у изборе са досадним исходом који смо знали унапред.

[restrict]

МЕДИЈСКА ПРИПРЕМА У буџету за наредну годину, о коме се ових дана у српској скупштини иначе дискутовало толико садржајно да смо из дискусија могли да закључимо само да се власт и опозиција не подносе темељно и уз обиље ниских страсти, као што рекосмо, новац је издвојен само за редовне председничке изборе. А усред те буџетске расправе ни о чему конкретном а још мање битном, расправе чији је сензибилитет био примеренији ријалити телевизији него највишем законодавном телу у земљи, и оно мало смислености заглушено је изненадном провалом споменутих најава да ће буџетске резерве за ванредне околности бити употребљене и за ванредне парламентарне изборе који би били четврти парламентарни избори за само пет година.

Ова медијска операција заслужује пажњу. У размаку од само 48 сати, крајем прошле недеље, наиме, прави хор на насловним странама овдашњих новина. „Ало“ јавља ексклузивно: „Са председничким највероватније и ванредни парламентарни избори.“ Истог дана, у петак, и „Блиц“: „Можда и парламентарни.“ „Информер“, такође у петак: „Шокантан потез: 9. априла општи избори. Премијер озбиљно размишља да са председничким распише и нове парламентарне изборе. Хоће о истом трошку поново да провери легитимитет власти.“ „Курир“, истог дана: „С председничким највероватније и парламентарни избори.“ И „Новости“, дан касније, надовезујући се на информацију коју су најавиле неколико дана пре тога: „Вучић дао налог: СНС се спрема за ванредне изборе! Гласање за парламент и шефа државе највероватније 9. априла.“ А на све то се, твитом из скупштинске сале, надовезао Саша Радуловић – „Толико смо изнервирали луткара (Александра Вучића – прим. аут.) да му је излетело да ће заједно са председничким изборима бити и парламентарни“ – тумачећи као нехотичну најаву избора Вучићеву поруку (претњу?) посланицима ДЈБ-а, којима је претходно препоручио оца психоанализе, да „за неколико месеци Фројд неће ни бити потребан у Народној скупштини, и мораћете да га потражите на неком другом месту“.

СИНХРОНИЗОВАНА ДОЈАВА Значи ли све то да ћемо, заиста, следеће године бирати и председника и нови сазив парламента, а још се ни на овај нисмо навикли? Наравно да не, а сигурни смо и да се Вучићу она опаска није баш омакла, као што је то протумачио Саша Радуловић. Али идемо редом.

Пре свега, медији. Сви су, у истом дану такорећи, објавили више-мање исту информацију, сви позивајући се на анонимне дојаве из врха власти. Из врха власти су и добили ту информацију јер не би сви могли да је измисле истовремено а могућност договора „Курира“ и „Информера“ и „Блица“ о заједничкој измишљотини не звучи нимало уверљиво, што значи и да је врх власти – да не околишимо, Вучић, односно неко коме је он то наложио – ту информацију циљано и са неким разлогом проследио овим медијима. То је, дакле, претпоставка од које полазимо у даљем размишљању.

Који је то разлог? Да упозори опозицију да ће је заскочити новим парламентарним изборима, а није се консолидовала ни од претходних и још не зна шта ће ни са изборима који сигурно следе, председничким? Ако те, ванредне парламентарне изборе заиста планира да спроведе заједно са председничким, зар Вучићу не би било паметније да их сазове изненада и у последњем тренутку, и да тако опозицију ухвати сасвим неспремну а таман се, ако уопште успе, договорила о заједничком председничком кандидату? Такав би неочекивани потез опозицију – говоримо пре свега о њеном проевропском делу, да је не описујемо сад неким тежим речима – затекао и вероватно би пореметио евентуални постигнути договор о заједничком кандидату за председника Србије, а времена за прегруписавање – за договоре да ли ће на изненадне парламентарне изборе ићи у једној или у више колона, како да у крактом року разделе мандате на једној листи а да се при том не закрве, како да се (не) нападају ако ће на више листа док циљају на исто бирачко тело а подржавају заједничког кандидата… – имали би врло мало, недовољно. Овако, ако Вучић заиста намерава да иде на нове ванредне парламентарне изборе, испада да је противника на време упозорио на замку коју му припрема. Нелогично, тим пре што се, ако ишта, Вучић досад показао као мајстор политичких смицалица о чему, уосталом, уверљиво сведоче резултати свих избора у последње време, и његови и његових противника подједнако.

Другим речима, уверени смо, макар док се не докаже супротно, да је прошлонедељна медијска операција имала исту сврху као и она Вучићева порука за коју је Радуловић помислио да је нехотична и да представља потврду да ће ванредних парламентарних избора заиста и бити, с тим што овде, у Радуловићеву одбрану, треба додати и да он можда и има основа да прижељкује нове парламентарне изборе. Не зато што би могао да освоји власт него зато што би на њима могао да се устоличи као вођа те, проевропске опозиције уместо да се око те позиције, као сада, рве с Демократском странком, то јест ониме што је од ње преостало.

 

ВУЧИЋЕВА ДИВЕРЗИЈА Али вратимо се намери која је стајала иза оне медијске операције и Вучићеве омашке. У чему би она могла да се састоји? Класична диверзија изведена зарад бољег успеха на председничким изборима, рекло би се. Вучићу и његовом председничком кандидату, откривамо сад топлу воду, више ће одговарати ако им се супротстави што слабији противник. Како ће га (додатно) ослабити? Тако што ће га, поред осталог, натерати и да своју пажњу и ресурсе и енергију и време, уместо да их фокусира на постизање што бољег резултата на председничким изборима, распе и на (залудну) припрему за (не)најављене парламентарне изборе. Тим расипањем енергије и свега осталог се, истовремено, и отежава постизање договора о заједничком председничком кандидату док се ситуација не разјасни – која ће то партија пристати на заједничког, па још и нестраначког кандидата ако ће и сама на изборе, питамо се а посредно одговара председник Демократске странке Драган Шутановац који, преноси ТВ Н1, „наглашава да ДС још не излази са кандидатом јер још није познато на које ће се избору ићи у априлу а то ће утицати и на договоре међу опозицијом“, чему додајемо и изјаву председника Извршног одбора ДС-а Радослава Милојичића Кене који је пре две недеље изричито рекао да „кандидат ДС-а за председника Србије мора да буде Драган Шутановац“ – и скраћује се време за договор и заједничко деловање опозиције када и дефинитивно постане јасно да од ванредних парламентарних избора нема ништа. Ако смо у праву, ова дилема, вештачки искреирана око питања да ли ће или неће бити и парламентарних избора уз председничке, потрајаће све до формалног расписивања председничких избора, управо у циљу продужења неизвесности и скраћивања времена противнику, и у том смислу тумачимо и овонедељну најаву лидера Српске напредне странке да ће коначну одлуку о парламентарним изборима донети (тек) крајем јануара или почетком фебруара.

 

РАЗУМНО О НЕРАЗУМНОМ Или пак грешимо? Можда се о ванредним-ванредним парламентарним изборима заиста озбиљно размишља? Није сасвим искључено, претпостављамо, али такво размишљање не чини се нарочито рационалним. Да, с једне стране, нови избори отварају могућност да нека од опозиционих листа, које су пролетос једва прешле цензус, на новим изборима остане испод цензуса, али, с друге стране, Вучићева влада већ сада располаже сасвим комотном парламентарном већином, а уз то је неизвесно и како би бирачи реаговали на ново малтретирање изборима и кампањом за које озбиљан повод не постоји, и да ли би се ова политичка вратоломија и искушавање среће Александру Вучићу обили о главу уместо да му се исплате.

Сагледајмо, најзад, ситуацију и из још једног угла. Актуелни премијер, као што рекосмо, у актуелном сазиву Скупштине Србије има уверљиву већину и сигурну власт још три и по године, а пред собом има неизвесност у виду предстојећих председничких избора које мора да добије јер му од њих, посредно, зависи и опстанак на власти. Зашто би једну извесност и једну неизвесност сад мењао за две неизвесности? Претпоставка да би СНС на изборима повукао и његовог председничког кандидата, и да је само то гарант победе тог кандидата, не стоји макар и зато што је Вучић већ јавно своју даљу политичку судбину везао за успех кандидата СНС-а, и сасвим је сигурно да ће се и он и читав страначки апарат из све снаге ангажовати да он успе. Пружи ли и Социјалистичка партија Србије подршку том кандидату, а Ивица Дачић изјављује да је за ту варијанту отворен, победа би врло лако могла да буде остварена већ у првом кругу, будући да су на минулим парламентарним изборима листе СНС-а и СПС-а заједно освојиле скоро 60 одсто гласова. С друге стране, међутим, уколико би заједно са председничким били одржани и парламентарни избори, СПС би морао да има сопственог кандидата из разлога који важе и за све друге странке које ће на тим изборима учествовати, чиме се пак повећава шанса за одлазак председничких избора у други круг и за даљи раст неизвесности који никако не може да одговара ономе ко сву власт држи у својим рукама. Ова калкулација, сасвим реална, сваку помисао о новим ванредним парламентарним изборима чини заиста нерационалном. Зоран Живковић, додуше, тврди да, „ако покушате да на неки разуман начин тумачите шта мисли Вучић, онда сте у великом проблему, јер његове одлуке нису разумне“, али како некоме, ко је толико неразуман, успева да сваки пут на изборима до ногу потуче и Зорана Живковића, и све остале који су разумни колико је и он?             

[/restrict]