ИСТРАГА РУСОФИЛА

Кога Минск гони због деликта мишљења

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Када се помену политички затвореници у Белорусији, помисли се одмах на некакве борце за људска права који од своје земље желе да направе „нормалну државу“ с перспективом чланства у Европској унији. Истина је, међутим, мало другачија – у Белорусији се хапсе симпатизери Москве

Од 6. до 9. децембра у Белорусији су ухапшена три човека, факултетски професор и два новинара, под оптужбом да су ширили међунационалну мржњу. Први је ухапшен полити колог, кандидат историјских наука, доцент Белоруског универзитета информатике и радиоелектронике Јуриј Павловец, јављају белоруски, украјински, пољски, чешки и руски медији. Портал „Белоруски партизан“, позивајући се на пријатеље ухапшеног, извештава да га је полиција привела 6. 12. због ширења међунационалне мржње. Белоруска опозициона издања указују да се ради о „русофилу“, припаднику „руског света“, са „радикалним проруским погледима“, односно о „критичару белоруског национализма“.

[restrict]

ПРАКСА ХАПШЕЊА Према писању информативне агенције Регнум, белоруске тајне службе имају праксу хапшења другачије мислећих људи. Пре случаја Павловеца најпознатије је било лишавање слободе директора Белоруског института стратешких истраживања Алексеја Пикулика због „хулиганства“ 2012. године. Аналитичари из Белорусије нису изненађени најновијим догађајима, јер власти ове државе „одавно демонстрирају приврженост европским вредностима“, тј. сматрају да је нормално бити антируски усмерен, али не и проруски. Иначе, у Белорусији националистичке организације и медији праве спискове русофила у Белорусији и то јавно објављују. Управо је то учинио у новембру 2016. године водећи националистички лист Наша њива и унапред се знало кога ће власт да хапси, јер то ради по тим списковима. Пошто је потписник овог текста у то време био у Минску и видео „нервозу“ русофила са списка, упитао је „у чему је проблем будући да и код нас невладине организације праве нешто слично, па не буденишта“. Одговорили су да се овај лист чита у Лукашенковом кабинету.
Белоруски националистички медији по правилу су овако писали о првоухапшеном: „Русофил Јуриј Павловец задржан је због ширења међунационалне мржње (члан 130 Кривичног закона Републике Белорусије).“ Треба поменути да је тим националистичким медијима русофил свако ко изражава љубав према Русији, а није рођен на територији Руске Федерације, без обзира што се бројни Белоруси сматрају етничким Русима. Према овој логици они не смеју да воле Русију. Кривица Јурија Павловеца према гласилу „Белоруски партизан“ је што је „познат по западнорусизму (до Октобарске револуције Белорусија је била Западна Русија и сви они који се залажу за обнову таквог статуса добијају етикету Западнобелоруса) и по борби против русофобије“. „Партизан“ пише да је Павловец дозволио себи да оштро критикује власт и оптужи је за издају, јер су се продали Западу.
Следеће питање је, ако дође до суда, што би био феномен јер досад никоме није суђено за таква „(не)дела“, колику затворску казну могу добити новинари „због критике власти и белоруског национализма“?
Хапшења новинара показала су и да је „особеност медијског простора у Белорусији нарушена“. Наиме, до сада је постојао монопол државе и белоруске националистичке опозиције (која тесно сарађује са прозападним организацијама) на информације о Белорусији у Русији. С Русијом је постојао „прећутни“ договор да у њиховим медијима о збивањима у Белорусији могу да говоре само одабрани белоруски новинари. Када би се ово „правило“ прекршило, Белорусија би реаговала љутито и оптужбом „о нападу на суверенитет“ њихове државе. Но, када се на белоруским телевизијама и у другим медијима говорило о Русији без Руса – то је било нормално.
Након Павловеца, како смо већ поменули, белоруске власти су привеле и два новинара, дописнике агенције Регнум из Москве: Димитрија Алимкина из Бреста и Сергеја Шиптенка из Минска (9. децембра 2016) и оптужили их за иста дела као и Павловеца, с тим да је образложење овај пут садржало мали додатак у опису кривице – „писање чланака по наруџбини Руса за шта су добијали хонораре“. Сва тројица су иначе радила за руске медије, тачније за Регнум, Ленту и Евроазију дејли). Уколико су нешто и погрешили, за новинаре је пракса да се реагује упозорењем или новчаном казном, али не и хапшењем и претњом десетогодишњим затвором, како је овде случај. Шиптенко се бавио и научним радом и по тој основи био главни уредник научног часописа Нова економија који је излазио у Минску.

РАДОСТ ОПОЗИЦИЈЕ И МАСОВНО НЕГОДОВАЊЕ Опозиција је поздравила хапшења „Путинових агената“ и „пете руске колоне“, који угрожавају независност Белорусије. У причу о „угрожавању суверенитета“ можда необавештени и могу да поверују, али ако се зна да Русија са 10 милијарди долара годишње помаже њихову економију, те фактички одржава белоруску независност, онда ова оптужба не само да је смешна него је и крајње иритантна, па и безобразна.
Општи закључак аналитичара из Русије је да су се овај пут власт Белорусије и белоруска националистичка опозиција преварили, јер ће репресије према новинарима окренути против Минска. Између осталог и јасним окупљањем свих који су за Русију. Осуде хапшења то и манифестују. Сем неколико маргиналних личности и издања Белорусије, нема ко није осудио овај репресивни чин Минска. Наравно, у првим редовима су организације које се баве заштитом људских права. Солидарност са ухапшенима се буди због две ствари. Прво, због репресије над новинарима који су указали на сарадњу белоруских власти са шовинистима и неонацистичким делом белоруске опозиције и, друго, да овим потезом Минск ништа не решава, него ствара нови проблем којим је себи примакао ближе белоруску обојену револуцију.
Репресија према новинарима у Белорусији довела је и до изјашњавања регионалних и федералних руских елита, које су у 99 одсто случајева подржале ухапшене. Но, важније је јасно стављање до знања руске елите белоруској да догађаје у Белорусији доживљавају као русофобне, неонацистичке и опасност за целокупни руски свет. Овако јасна позиција регионалне и федералне руске елите говори да је званични Минск починио велику грешку, која ће се одразити на даља политичка и економска питања. Другим речима, ко год да је у Минску донео одлуку о хапшењу новинара није добро проценио унутрашње јединство политичких, културних и пословних елита руског друштва, које је ојачало посебно после 2014. године и догађаја у Украјини.
Редакција Регнума саопштила је поводом хапшења својих сарадника следеће: „Последњих дана у Белорусији хапсе ауторе који пишу о унутрашњој политици, економији и култури Белорусије. Оптужени су да шире међунационалну мржњу, а посебно за покушаје ’забијања’ клинова између Белорусије и Русије. Редакција категорички одбацује оптужбе на рачун својих сарадника и сматра их крајње недобронамерним и измишљеним. Редакција такође осуђује појаву белоруског шовинизма, неонацизма и русофобије у Белорусији. Редакција своје новинаре сматра политичким затвореницима, који су подвргнути репресији због њихове проницљиве позиције усмерене против сарадње власти са шовинистима, русофобима и неонацистичким делом белоруске опозиције. Редакција је уверена да тајне службе својим провокационим и издајничким деловањем према Белорусији и Русији желе да председника Белорусије Александра Лукашенка наведу на пут председника Украјине Виктора Јануковича.“

ГЛОБАЛНА ХАЈКА НА РУСКЕ НОВИНАРЕ Глеб Кашкин је овим поводом урадио опширнију анализу положаја руских новинара у свету и закључио да се над њима, али и над онима који на неки начин позитивно пишу о Русији, надвила претња репресије. Затим подсећа да је Европски парламент, али и неке државе Европске уније појединачно, усвојио различите документе о ограничавању рада руских медија и новинара, а бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Макфол у колумни за Вашингтон пост предложио је да се (руским) новинарима који раде за мрежу РТ и Спутник додели статус „страних агената“. Аналогни процес се одвија и у Великој Британији, где су тамошњи медији изгубили битку са сличним руским гласилима, па се сада примењује репресија (заплењена је имовина ТВ станице Раша тудеј и запрећено им одузимањем лиценце). Дакле, очигледно је да Запад жели монопол над истином.
Што се тиче ухапшених новинара у Белорусији, ради се о „политички мотивисаним хапшењима ради истицања проевропске политике Александра Лукашенка“ – став је заменика политичке партије „Праведна Русија“ у Државној думи Руске Федерације Михаила Емељникова. Према његовом мишљењу јасно је да се у последње време Белорусија све више окреће ка тзв. европским вредностима и кокетира са Европском унијом. Један од аспеката ове политике је и хапшење новинара. „Ово је политички сигнал елитама да се смер белоруске политике мења и то не у корист Русије“, констатовао је посланик.
Нешто блажи став има члан Комисије парламентарне групе Савеза Белорусије и Русије о питању безбедности, одбране и борбе са криминалом Франц Клинцевич, који је рекао да се ради „о неспоразуму“. „Чињеница је“, наставља Клинцевич, „да је било врло критичких чланака, али задатак новинара и јесте да обрати пажњу власти и јавности на одређен проблем.“
Пољски политиколог др Кшиштоф Женгота са Варминско-мазурског универзитета сматра да је хапшење новинара у Белорусији „сигнал Минска о зближавању са Западом“. „Све што сам прочитао говори да је њихов једини грех проруска позиција и то што су емисари руског света.“ Но, додаје, Женгота, ово може бити и сигнал Западу да Белорусија и није тако проруска и да жели приближавање с њим. Ово је највероватнија порука јер се „нагло одвија отопљавање пољско-белоруских односа“, о чему сведочи и недавна посета заменика пољског премијера Матеуша Моравецког и маршала Сената Станислава Карчевског Минску.
Да је по среди политичка репресија на неки начин признало је белоруско министарство информисања, тачније министарка Лилија Ананич, која је рекла да би Руска Федерација требало да предузме мере против неких медија „који стављају под сумњу суверенитет Белорусије“, преноси белоруска агенција БелТА. Према њеним речима после анализе медијског пространства дошло се до сазнања да неки од њих „пишу тенденциозно, па чак и деструктивно о Белорусији, државним властима и белоруском народу, а највише таквих материјала објавила је агенција Регнум“.
Олег Михајлов је обратио пажњу на окружење Белорусије и закључио да је највише аплауза због хапшења русофилских новинара упутила Литванија, која се трудила да оснује универзитет „за припрему кадрова будуће европске Белорусије“ и финансирала белоруску антируску опозицију.
Пера са прихватио и познати аналитичар белоруске стварности Јуриј Баранчик –његов закључак је да оваквим поступцима власт Белорусије „сама ствара проруску опозицију“. Наиме, хапшењем новинара белоруска власт је прешла „принципијелну црту“, јер ако су за државу опасна три новинара, уз то лишени наступа на „великим телевизијама“ и усмерени на три портала, онда нешто није у реду.

ПИТАЊЕ ТАЈМИНГА Једно од важнијих питања је зашто су ухапшени баш сада? Постоје два објашњења која се међусобно допуњују. Прво, налазимо се на најнижој тачки белоруско-руских односа за протеклих шест година. Конфликти око нафте нису решени, настављени су емотивни удари на лажове и крадљивце из „Росељхонадзора“, односно на „Евроазијски фонд“ који је одбио да исплати већ уговорени кредит итд. Затим се могло чути са најутицајнијих руских државних ТВ станица да у „Белорусији главу подиже национализам“, а „власт се удаљава од Русије“ (у Минску су ухапшене видели као ауторе теза).
Јасно је да је Минск поступио нервозно. Сигнал који је послао Русији је крајње негативан. Наиме, у Русији се питају, ако Минск 20 година мази прозападну пету колону, зашто му одједном смета проруска опозиција? Управо због овога појавиће се организована и масовна проруска опозиција садашњој власти.
Суштински, однос Белорусије према РФ променио се посла повратка Крима у састав Русије. Минск још није признао припојење Крима Русији, није негативно оценио насилну промену власти у Украјини обојеном револуцијом 2014. године, није осудио тзв. антитерористичку операцију Кијева према становницима Луганске и Доњецке Републике… Зато је главу подигла антируска опозиција која упорно тврди, на својим трибинама и порталима, да ће се у Белорусији поновити догађаји из Украјине, тј. агресија Русије на Белорусију, што рађа неопходност подршке браћи у Украјини „у борби против руског империјализма“.
Власти Белорусије подржале су ове тврдње: забраниле су коришћење Георгијевске ленте – симбола опште победе, а и симбола отпора украјинским нацистима. Белоруске телевизије не критикују више Украјину ни за шта, држава није реаговала ни на одлазак добровољаца да се боре против Руса у Украјини, националистичка белоруска опозиција је не само добила зелено светло за свој рад већ је инкорпорирана у рад владе тако што је буквално смештена у државне просторије са задатком да се бави осмишљавањем белоруске националне идеологије.
Ако се анализира медијска сцена у Белорусији, јасно је да најутицајнији медији припадају држави и белоруској опозицији. У Белорусији до сада није било ништа проруско, јер се мислило да нема потребе, пошто се председник Лукашенко доживљавао као проруски председник. Нови догађаји су, међутим, показали да Белорусија нема ништа проруско: ни медије, ни политичке партије, ништа осим појединаца који већ неко време о томе говоре. Дакле, у случају кризе проруска страна нема инфраструктуру и није спремна да преузме власт у Белорусији, док се белоруски националисти и прозападна пета колона већ годинама припремају и раде за тренутак када ће преузети власт.
Хапшење Павловеца, Алимкина и Шиптенка, према томе, звоно је за узбуну у Москви, јер се показало да, иако Белорусија није Украјина и Молдавија, може изгубити ову државу много брже и лакше него што се чини на први поглед. Друго, уколико Москва не буде реаговала на хапшење тројице новинара, следећи корак је гашење руске телевизије и претварање Лукашенка у Јануковича, при чему би власт преузели белоруски националисти и прозападна пета колона.

ГОДИНА ХАПШЕЊА НОВИНАРА

Година 2016. година је рекордна по броју ухапшених новинара у свету. Ове године, подаци се односе на период до 1. децембра, у затворима света се налази 259 новинара (без ухапшених Белоруса), што је за 60 више него 2015. (тада их је било 199). До сада је рекордна година по броју ухапшених новинара била 2012, када су се иза решетака нашла 232 медијска радника.
И САД, уз бројне државе, држе новинаре у затвору, тренутно њих четворицу. Од 259 новинара лишених слободе две трећине су оптужене за антидржавну делатност.

[/restrict]