ХОЋЕ ИКОНЕ, НЕЋЕ ЧОКОЛАДУ

kula-atlagic-bogorodica-bogorodicaПише Никола Кусовац

У часу када Хрвaтска лицемерно, али и промишљено, у духу своје (геноцидне) политике што је вековима води против Срба у целини, захтева повраћај културног блага, односно споменика материјалне културе и уметности који сведоче о вишевековном, тачније речено миленијском, стваралачком трајању српског народа на подручјима које Хрвати геополитички дефинишу као своје, објављујемо текст из пера истакнутог српског историчара уметности и врхунског домаћег познаваоца ове комплексне проблематике. Верујемо да актуелизованом и специјално за  „Печат“ приређеном верзијом ауторовог текста објављеног у пролеће 1992. у каталогу изложбе „Иконопис Далматинске Крајине“ помажемо не само да се јасније сагледа зла намера Хрвата већ и доприносимо успостављању исправног става наше државе приликом (скоро) предстојећег решавања судбине српске баштине на просторима Косова и Метохије под политичким притиском исполитизованог Унеска!

Непорецива је колико и сурова чињеница да су православни Срби вековима и на свим просторима живљења, свеједно да ли под влашћу Млетачке републике, Аустрије, Аустроугарске или краткотрајне, али по злочинима непревазиђене Независне Државе Хрватске, били и остали на нишану Римокатоличке цркве. Посебно оног агресивног дела те цркве на подручјима потоње, од Срба извојеване авнојске Хрватске, као њени опасни, љути, припрости, не баш кротки и покорни суседи, „шизматици“ често истог порекла и исте крви. Наоружавани, обасипани обећањима и привилегијама кад год је требало крварити за нечије себичне интересе и бранити туђе границе, а разоружавани, обесправљивани и чак на кланицу вођени када су своја крвљу стечена права и своје властите границе захтевали. Осим насиља над њиховим телом вршено је и насиље над њиховим духом, њиховом културном и уметничком баштином, са пуном свешћу колико је то трагично по биће једног народа. Ревност извршитеља мрачних метода којима је над вековима сатанизованим Србима спровођен културни терор, опакије и са тежим последицама у миру него у рату, најбоље се може разумети на примеру иконописа Далматинске Крајине током минулих столећа.

kula-stojana-jankovica-islam-grckiУ ТУЂЕМ ДУХОВНОМ ПРОСТОРУ Рано одвојени од матице која је остала да тавори под све слабијом, конзервативнијом и стога тешко подношљивом турском управом, Срби у крајинама били су непрестано изложени лукаво промишљеним плановима однарођивања. А сви такви планови почивали су на императиву да се онемогуће, покидају и разоре, ма и најтанушније везе расејаног народа са матицом Србијом. Нажалост, историја открива да су њихови безобзирни и опаки непријатељи у тим настојањима често и пречесто имали видних успеха. Ретки су трагови, једва да их у прошлости има, који сведоче о непосредним и негованим материјалним и духовним везама између делова српског народа што се, у тежњи за слободом, бежећи од зла до горег, тиранијом великих сила нашао затечен у границама разних вазда зараћених држава. Тако натеривани једни против других више су бринули за голи опстанак, него што су стизали да граде и учвршћују међусобне везе.
kula-atlagic-crkva-svetog-nikoleЗато, ваљда, не изненађују већ само растужују подаци о сеобама, верски и национално угрожених Срба из Далмације, током ХVIII века, у далеке крајеве Русије, Украјине и Пољске. Ни тада, нити у XIX веку, о свом јаду забављена Србија није имала снаге да заштити или прихвати Србе из многих крајева и крајина под туђином. Напросто, прилике су биле тако рђаве, да се међу њима нису могле успоставити природне везе. Танушне нити што су их повезивале у какву-такву целину биле су: заједничка традиција, исти митови, истоветна предања и сродно народно стваралаштво, с једне, а прадедовска вера и никада силна, али отпорна Српска православна црква, с друге стране. Дакле, дугим и по њих неповољним историјским наслеђем, Срби су у први пут створену југословенску заједницу ступили без елементарног међусобног познавања, готово као туђинци. Ако је пак између два светска рата штогод и учињено на превазилажењу таквог негативног наслеђа, а засигурно није много, све је темељито потрто у минулим деценијама злосрећне авнојске Југославије. Штавише, покидане су као паучина на ветру и постојеће танушне историјске везе: митови и предања су забрањивани, традиција је извргута руглу и подсмеху, а ратом пострадала црква одвојена је од народа. Затечени и духовно заточени у оквиру, за њих неподесно скројених граница, новооформљених република и што је још горе покрајина, Срби су смишљено, регионалним и локалним административним решењима удаљавани једни од других. Њихова културна и уметничка баштина је неприродно и насилно смештена у туђи духовни простор, предата у руке злотвора, где је само формално штићена, док је практично препуштена лаганом, али неумитном пропадању.

pravoslavni-hram-u-benkovcuНА МИЛОСТ ХРВАТСКОЈ „ПОВЈЕСТИ УМЈЕТНОСТИ“ Због мира у кући или, можда, заведени милозвучном фразом о братству и јединству, Срби су олако и наивно дозволили да се њихов духовни простор испарцелише по рђаво идеологизованој авнојској геополитичкој логици. После тога није више било тешко даљом и тенденциозном законском регулативом држати по страни, од бриге и утицаја, националне матице све што се затекло или дешавало у њеној дијаспори. По тако осмишљеном плану свеколика баштина Срба у Хрватској, али и у Босни и Херцеговини, Македонији, на Косову и Метохији а понегде и повремено и у Војводини, препуштена је бризи републичких, покрајинских, регионалних и градских завода за заштиту споменика културе. И, да све буде горе, млада и полетна српска историја уметности није имало довољно смелости, самопоуздања или пркоса, да одлучно и без компромиса укључи у свој корпус све што јој је по природи ствари припадало и што јој припада. Тако су у срединама где се српско културно и уметничко наслеђе могло присвајати то без већег отпора и чинило, а где није могло или за то није било интереса, онда је гурано на маргину, остављано далеко од очију зналаца и руку стручњака из области заштите. Због тога се могло догодити, као што јесте, да многи српски интелектуалци у лето 1991. нису знали шта губе у Пакрацу и диљем Западне Славоније, да је Грубишно поље век-два уназад била Мала Србија, веровали су да је Крајина пусти камењар, а да су Срби и њихова баштина у Северној Далмацији углавном затрти злосрећне 1941. године. Знали су тек за постојање старих српских светиња из тог краја, за древне манастире Крупу, Крку и Драговић, али њихове пребогате ризнице нису биле целовито обрађене и на тај начин унете у корпус српске историје уметности. Већ из тако наопаког односа према највећим и најзначајнијим споменицима славне српске прошлости у Крајини, може се лако претпоставити до које мере су остављене да у потпуном марку таворе могуће вредности парохијалних цркава и црквица. Препуштене на милост и немилост хрватској „повјести умјетности“ и њеним незаинтересованим стручњацима, као и још мање заинтересованој регионалној служби заштите, осим када је требало спречити или строго контролисати рад стручњака из Србије, остале су ове цркве и њихови садржаји далеко од ока и, што је важније, од свести и срца српског народа. Био је то, заправо, циљ помоћу кога се стварао у Хрватској, уз вешто изнуђену сарадњу лаковерних или партијски проверених Срба, утисак о духовном сиромаштву Крајине и љутих Крајишника. Последице овакве, латински лукаво смишљене, културне политике гасиле су сваку искру знатижеље која би се у матици појавила за баштину њеног расејаног народа. Везе међу њима скоро да нису постојале, економске су биле потпуно пресечена, а духовне једва видљиве, у ствари безначајне.

НЕТАКНУТИ ДУХ ПРАВОСЛАВЉА Ко зна када би и да ли би Срби икад спознали право стање ствари, јер је зуб времена већ откидао комад по комад њихове културне и уметничке оставштине у крајинама, да помахнитали јахачи апокалипсе нису тамо заметнули своје крваве ратничке игре. Овако, по избору који су они огњем и мачем правили, склањајући што се могло склонити испод њихових копита, пренето је и у београдски Народни музеј похрањено на чување и даљу обраду преко стотину икона из цркава и збирки са граничних подручја Северне Далмације, из места која су се нашла под артиљеријском ватром хрватских бојовника. Разуме се, био је то наметнут избор у којем се није нашао нити један репрезентативни споменик, нити једна манастирска ризница. Осим неколико познатих икона из збирке која се чувала у Дворима Јанковића, у Исламу Грчком, све остало склоњено из српских цркава у Кули Атлагића, Исламу Грчком, Бргуду, Коларини и Бенковцу, било је сасвим непознато изван најужег круга месних свештеника и завичајних хроничара. Никакво чудо, јер стање у којем су иконе доспеле у свој матични музеј није обећавало много. Насупрот, сасвим потамнеле, под наслагама вековне прљавштине, испуцалог и делимично ољуштеног бојеног слоја или често сасвим пресликане од неуких иконописаца коју су их „освежавали“ током минули векова, заоштравале су дилему стручњака: да ли их треба подвргнути целовитој и скупој заштити, конзервацији и рестаурацији, или их само сачувати као документарну грађу.
Међутим, већ прва конзерваторско-рестаураторска испитивања, пробе, чишћења, сондирања и скидања бојених премаза, открили су један ликовно хомоген и по свему пажње вредан иконопис. Резултати који су потом добијени даљим „чудотворним“ радом сликара-рестауратора Народног музеја у Београду, који заслужује сваку похвалу, донели су толико битно нових података и открили такве уметничке вредности (као на пример у случају престоних икона из цркве у Кули Атлагића које су биле приписане „сликару занатлији“ из ХIХ века, док се уклањањем премаза показало да су у питању знатно старији радови одличног иконописца, вероватно Грка, настaли почетком XVIII века), да се суд о њима и њиховом значају унутар српске историје уметности више не може занемаривати. Сагледан, дакле, у целини овај ратом изнуђен избор иконописа Далматинске Крајине пружио је изненађујући важне податке. Показало се, пре свега, да несумњиве ликовне вредности иконописа нису биле привилегија само значајних духовних центара српског народа, древних манастира, њихових ризница или већих саборних храмова, него да су и за мање српске парохијске и сеоске цркве радили добри, духу православља без остатка привржени, домаћи или проверени грчки мајстори иконописци. То уједно значи да се у њиховим делима не запажају изражени продори западноевропске уметности, посебно духу православља стране поетике онда актуелног барока. Њихов природни естетички ослонац налазио се у традиционално схваћеној икони, заправо у освеженој варијанти њеног италокритског тумачења које се темељило на доследном православном иконографском садржају. Одступања од таквог става у иконопису Далматинске Крајине постоји, али она нису изазвана утицајима европеизираног барокног израза, него су одређена деловањем домаћих зографа, Срба и Грка, као тврдокорних чувара средњовековне традиције и духа православља.
Укратко, битне вредности иконописа Далматинске Крајине и, очито, целе Крајине, Лике, Баније и Кордуна, проистичу из спознаје да је у свим његовим порама, упркос тешким искушењима и често веома агресивним настојањима римокатоличких челника, остао нетакнут дух православља као стожера аутентичних националних особености. Изгледа да се у тој чињеници садржи и тајна о вековном трајању и опстајању сатанизованог српског народа на тим граничним просторима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *