Грађа за речник 31 – ИГРЕ ОКО ПОПУЛИЗМА

ПИШЕ Милован Данојлић

Популистичких искушења има и на левој и на десној страни фронта, а одупиру му се најчешће актуелни вршиоци власти, као и исправномислећи коментатори. Њихове су осуде уопштене, без улажења у појединости. Непожељна идеологија је слабо артикулисана и организационо лабава, стога је помињу са мешавином гађења, презира и страха. Како год био одбојан, популизам је, ипак, у родној вези са populus-ом, народом, и однарођена елита избегава сукоб са том утваром

Тврда, до јуче неразорива фасада неолибералног устројства, учвршћивана од пада Берлинског зида, нагло се заљуљала под дејством подземне силе на коју немају утицаја свесне друштвене снаге. Јавна сцена се затресла под налетом популизма. За разлику од бројних учења и идеологија које би да усреће људски род, овај изам је тешко дефинисати. Удварање широким слојевима је фолклорна тачка многих предизборних приредби; у последње време ова реторика даје богате плодове, не толико због њеног изузетног квалитета, колико због засићености плебса владајућом праксом. У одређивању ове појаве главну реч имају њени противници. Популизам је етикета којом се дисквалификује оптуженик; нико, иначе, неће добровољно признати да је носилац тог вируса. Чим се неко позива на тежње и расположења слабо видљивих друштвених слојева, изложен је опасности да му залепе ту етикету.

[restrict]

Популистичких искушења има и на левој и на десној страни фронта, а одупиру му се најчешће актуелни вршиоци власти, као и исправномислећи коментатори. Њихове су осуде уопштене, без улажења у појединости. Непожељна идеологија је слабо артикулисана и организационо лабава, стога је помињу са мешавином гађења, презира и страха. Како год био одбојан, популизам је, ипак, у родној вези са populus-ом, народом, и однарођена елита избегава сукоб са том утваром. На удару критике су самозвани правозаступници плебса. Они опомињу власт на постојање оних доље (Брозова синтагма), чак и онда кад са доњанима  нису у јакој вези.

Популистичку енергију нико не каналише и не контролише. Она, сама, почиње задавати ударце мондијалистичком хуманизму иза чијих освајачких ратова, у последњих тридесетак година, остаде неколико разорених држава, са стотинама хиљада лешева, и милионима избеглица. Талас се подигао из тамних дубина, из ирационалног језгра живота, да би збрисао владајуће насилнике. Пао је породични клан Клинтонових који је, у име демократије и људских права, донео толико зла данашњем свету, начинивши од Америке најомраженију земљу планете. Профитирао је богаташ навикнут на убирање профита. Показало се да је он у живљој вези са бирачком масом од идеалисткиње крвавих руку: само неко ко чврсто стоји на земљи могао је згрнути толике милијарде. Све је боље и прихватљивије од човекољубаца огрезлих у хуманитарне масакре. Од милијардера ће обичан човек, можда, видети и неку корист; од паликућа у униформама ватрогасаца, само штету.

Дубоких порива, усмерених на ограничавање либералистичког дивљања, има данас у многим државама: у Аустрији, Великој Британији, Данској, Холандији, Шпанији, Португалији, Француској, Грчкој, Швајцарској, Немачкој, Турској, Италији. Цела Латинска Америка је ношена њиме. У Русији су народники ступили на позорницу још у 19. веку, и сачињавају претежну масу Путинових следбеника. Пролетаријат, као свесна снага експлоатисаних, поново се утопио у свенародну магму и ојачао њену ударну снагу.

Ко жели да сазна нешто више о природи покрета, нека слуша његове љуте противнике, чије је неповерење према онима доље у управној сразмери са непознавањем стварности. Уљуљкани у блиставој изолацији, одговорни једино његовом величанству Капиталу, народни предводитељи су се уздигли до олимпског аутизма. Французи су, за време председничких кампања, уобичајили да, успут, проверавају обавештеност председничких кандидата о неким основним чињеницама свакидашњице. Испоставило се, својевремено, да будући шеф државе не зна какав је курс франка у односу на онда моћну немачку марку; другоме је била непозната цена метро-карте, пошто, вероватно, у то превозно средство никад није крочио; трећи није знао колико кошта багета хлеба, а последњи, недавно, на питање колико стаје хлепчић испуњен чоколадом, одреди цену десетоструко мању од стварне.

Посебно су занимљиви наступи једног нашег политкоментатора, да не речем политкомесара, свезнајућег госта многих ТВ расправа. При помену популизма, он се намршти као да гута цркнуту жабу. Треба га разумети, пред њим је пошаст без главе и репа, не зна се откуда стиже ни куда смера, одричу је се и они који је издалека подстичу. Њихов зов је наишао на одзив, претворио се у материјалну снагу. Популизам је змија без главе, не може се смрскати. Госпођа Клинтон је искусила његову смртоносну моћ. Све је било на њеној страни, резултати анкета, водећи медији, Пентагон и НАТО, Брисел и Приштина, Мајдан и Башчаршија, узалуд: победио је тамни талас. Ликовали су они упалих образа, угашених погледа, истурених виличних костију, огласила се немушта маса, онај у демократским режимима тако непопуларни populus. Болест се очитује најпре у говору, више у говору него у твору, што је довољно да узнемири савест однарођене клике. Коначно, и популиста је њен припадник, али је у нечему тренутно закинут, згађен над њом и над собом, понесен игром пакошћења. Пијани очајник, осветољубиви нихилиста, квари миран сан онима горе, од чега они доље немају непосредне користи, осим што их у тренутку избора, то упућује на тзв. протестно гласање, на одбацивање доживотном владању склоне номенклатуре.

Популисти наступају као узбуњивачи, као подстрекивачи једне црне забаве: плебс ту игру прати пасивно, да тек сваке четврте или пете године, излије нешто од свог расположења у гласачке кутије. Припадници немуште већине, по обичају, ћуте и трпе. Негодују они који су достигли известан ступањ материјалне обезбеђености, да би, са те висине, могли видети у чему су ускраћени, и на која врата ваља куцати. У сличном су положају и сами популисти: у близини власти, а без приступа њеним инструментима, осећају савезништво са онима трајно искљученим из игре, и свете се, у своје и у њихово име. На оптужбу да су одвојени од стварног живота и невоља „малих људи“, властодршци узвраћају противоптужбом, проглашавајући критичаре за демагоге. Они, о чијој је судбини реч, немају времена ни воље за сколастичку расправу.

У изазивању популистичког расположења није неопходно давати крупна обећања; довољно је, намигујући, појавити се у право време и на правом месту, стати на црту. То је тајна Трамповог успеха: он је, сам по себи, био одлучујући адут. (Реч trump значи, поред осталог, адут.) Успротивио се добро познатом и потврђеном злу, и изазвао природну непогоду. Прорадио је живитодајни рефлекс, многи су одахнули. У New York Review of Books  прочитах да односи са Путином неће бити онако једноставни како их нови домаћин Беле куће замишља. Какви год да буду, зауставиће досадашње срљање у ратни ужас. Подземни потрес је прогутао једну опаку даму, чији су нас брачни проблеми, крајем прошлог века, скупо коштали. Ваздух је, бар засада, чистији.

Неолиберална Европа се, 9. новембра, пробудила шокирана. Водитељи телевизијских дневника само што нису плакали. Победио је невидљиви противник, баук; у политику је провалила пучина, по речима Његошевог Селим-паше, „стока једна грдна“. Забога, демократија није за свакога, а поготово не за „стоку“ која не зна куда главом удара. Резултате њеног изјашњавања требало би подносити некој специјалној комисији Међународне заједнице, на одобрење. Легитимна је само она воља коју потврде светски центри моћи. Референдуми на Криму и у Републици Српској су неприхватљиви зато што су израз недисциплинованог понашања. Глас народа се ту објавио као глас Сотоне. Путин и Додик могу да се заките масовном народном подршком; рачунају се само оних десет посто који су против њих.

 У међувремену, водитељи западних телевизијских програма су се смирили, и, први пут у последњих двадесетак година, дају прилично објективне извештаје о Русији. Прилагодљиви, могу они и то. „Поштивај оног ко те љебом рани“, универзална је погодба каријеризма.

У животу појединца, као и ширих заједница, охрабрујућу улогу игра неизвесност. У њој, увек, има и нешто наде.               

[/restrict]