Филозофија политичке врлине

АЛЕКСАНДАР НИКИТОВИЋ  (12. децембар 1967 – 9. децембар 2016)

Пише Борис Милосављевић

Са комеморације Александру Никитовићу која је одржана у четвртак 15.  децембра 2016. године на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 

Ако садашњи властодршци не постану прави и добри филозофи, и ако обоје: политичка моћ и филозофија (љубав према мудрости) не постану једно, и ако се силом не искључе оне многобројне природе које теже само за једним (политичком моћи), или само за другим (филозофирањем), онда, мој драги Глауконе, неће престати несреће“ (Платон, Држава, 473 d-e)
У научном раду Александра Никитовића јасно се разликују две основне области којима је посветио посебну пажњу. Ове две области, у ствари, и нису раздвојене дисциплинарно, већ само временски, према периодизацији историје филозофије, јер се обе тичу филозофије политике. Прва област је античка филозофија, односно Платоново политичко учење, што је била тема његовог магистарског рада, а друга се односи на нововековну политичку филозофију и везана је за анализу просветитељства и Едмунда Берка, о чему је писао у својој докторској дисертацији Традиционализам и модерна субјективност: просветитељство и конзервативизам Едмунда Берка, односно у књизи објављеној под насловом Философија наслеђа.
Александар Никитовић посветио је пажњу и методолошким питањима заснивања историје филозофије и филозофији историје, и темама као што су савремена рецепција византијске филозофско-теолошке традиције и питање националног идентитета. Једно време, доста рано, био је нарочито заокупљен и Декартовом аргументацијом, о чему, нажалост, није објавио рад на који бисмо сада могли да се позовемо. О Декарту пише касније, али не из тог угла.

ТУМАЧЕЊЕ ПЛАТОНА У тумачењу Платоновог текста Александар Никитовић полази од претпоставке да се Платоново учење не може стриктно раздвајати по дисциплинама, јер је оса која повезује све теме онтологија, односно теорија идеја. У једном раду, посвећеном Платоновом појму државе, указао је да након извођења теорије идеја у дијалогу Држава, постаје јасно која начела претпоставља узорна држава као парадигма. Анализирао је и део Државе у којем се траже практични разлози настанка државе, а они се налазе у томе што нико „није сам себи довољан него тражи још много шта“. Платонов основни став у овом делу дијалога протумачио је на следећи начин: „Платон покушава, већ на самом почетку, да истакне првенство заједнице над сваким појединачним интересом, јер се држава јавља као неопходна претпоставка за остваривање потреба које појединац због ограничености не може сам да постигне. Осим тога, полазећи од констатације да је човек, сам по себи, недовољно и несавршено појединачно биће, он обезбеђује основе за критику сваког постављања појединачног интереса изнад општег.“ У контексту укупне сложености социјалног и политичког живота, често се због наслеђеног државног стања и навикнутости да се свакодневни живот одвија у некој подели рада, превиђа разлог због кога држава уопште постоји и које односе тај разлог повлачи за собом.
Александар указује да је Платонова замисао била да замени сва слаба места у старохеленској етици која су узроковала њено пропадање. Пошто је традиционална идеја била заснована на митској подлози, Платонова филозофска теоретизација морала се темељити на идеалнијој, тј. савршенијој основи. Платон је вероватно „сматрао да сваки човек, испољавајући своју природу, која је само један део савршене целине, партиципира у парадигми, и на тај начин се остварује узорна држава“.
Тему рата Платон користи као повод за увођење теме чувара државе и промишљање питања каква треба да буде природа чувара: „У свом разматрању природе чувара Платон … свесно хоће да преузме старохеленску структуру држава-ратник-храброст-врлина-истина, с тим што врлину и истину одређује философија, а не више мит. Због тога је неопходно природу чувара учинити пријемчивом и погодном уједно за ратничку вештину и за философију“. Александар цитира Платона: „Где ћемо наћи и питомост и ратоборност уједињене? Јер је питома природа супротна ратоборној.“ Као други критеријум наводи захтев за строгим придржавањем начела по коме се увек мора радити у складу с највећом добробити државе. Платон наглашава да је најбољи чувар онај „ко ни пред сугестијом ни под силом не одустаје од овог начела“.
Александар истиче повезаност воље, знања и добра код Платона: „Наиме, ако имамо уверење које садржи истините ставове, и налазимо се у ситуацији да нам неко предлаже да одустанемо од свог уверења и прихватимо неистините тврдње, подразумева се да онај ко одустаје од истинитих ставова то ради из заблуде.“ Овде прелази на следеће важно питање односа знања и врлине, које тематизује у више текстова, повезујући мит старохеленске етике са Платоновом филозофикацијом митова и наслеђених, постојећих државних уређења хеленских полиса.
Ово су познате теме из историје античке филозофије које су тумачили и анализирали бројни аутори. Велика питања су обично позната, али умножавање тумачења није гаранција квалитета радова посвећених одређеној теми. Посебност Александровог тумачења налази се у јасној и убедљивој аргументацији, логичном извођењу проистеклом из неуморног поновног читања и промишљања текста. Његову мисао не збуњује мноштво различитих интерпретација које слободним низом асоцијација често одводе тумаче на странпутицу. Када овде говоримо о странпутици, мислимо на онај начин мишљења у филозофији у којем текст аутора из прошлости, нпр. Платонов, служи само као инспирација за властито слободно, па и произвољно, а у сваком случају емоцијама подстакнуто даље извођење ставова у једном асоцијативном низу. Александар Никитовић се строго држао текста и тумачења текста из кога је обазриво изводио Платонове ставове и могло би се рећи, са поштовањем према аутору, трудећи се да не уноси и не учитава своје мишљење у текст из прошлости. Зато се његово тумачење Платоновог политичког учења може препоручити за читање свакоме ко жели да се упозна са Платоновим политичким мишљењем.

ПОЛИТИЧКА ВРЛИНА Давно је речено да човек бира филозофију на коју и сам личи. Александрова снажна и усредсређена мисаона снага сведочи о томе. Треба, међутим, истаћи и његову велику пажњу да увек има у виду сва мишљења која владају у овом времену, иако, рекли бисмо, многа не заслужују истинску научну пажњу. Неуморну стрпљивост показивао је у разматрању узрока теоријских, политичких и личних, због којих неко заступа гледишта која не би могла да издрже слободну, отворену критику и анализу. У томе сам видео, пре свега, његово дубље поштовање сваке личности, њеног достојанства, упркос сасвим очигледних мана и слабости.
Тема коју је сматрао посебно важном је питање политичке врлине. Следећи пажљива и до детаља изведена разматрања у Платоновим дијалозима, писана у различитим периодима и из различитих углова посматрања учесника у дијалозима, усвојио је становиште према којем је у држави најважније да се обезбеде могућности и околности да, ако не најбољи, а онда свакако бољи, према добро познатим критеријумима особина и врлина које је Платон набројао, могу да дођу у врх државне управе. Овај захтев и подухват има двоструку тешкоћу на коју је Платон указао, а она је остала актуелна до данас. С једне стране услови су такви да се бољи читавим низом препрека онемогућују да дођу у близину стварне државне власти. С друге стране, они сами не желе да у таквим условима уђу у политичку арену. Неки ни под каквим условима не желе да, како се каже, „уђу у политику“. Овај вишеструки проблем решава се тако што управо њих, који на основу личних способности и одабраних особина могу да буду стварно и трајно корисни државној политици и чувању државе, треба на неки начин принудити да „преузму одговорност“ и испуне своју дужност. Једино такви који не улазе у политику због других разлога, грамзивости, незајажљиве сујете или дубоко прикривене гордости, или принуде друге врсте, могу да буду довољно самодисциплиновани да им је прече опште добро државе, него лично и посебно, и због тога раде на учвршћивању институција државе, што је друго име за очување државе. Једино су они спремни да жртвују, на пример, и страначки интерес државном интересу.
Питање политичке врлине као највише врлине повезује Никитовићев рад на тумачењу Платонове филозофије са његовом другом великом темом интересовања, Берковим мишљењем. До Берка је дошао преко радова Слободана Јовановића који је писао и о Платону и Берку. Слободан Јовановић није био заинтересован за кабинетске политичке теоретичаре и њихове каријере већ је своју пажњу посветио политичкој филозофији и мислиоцима који су имали политичко искуство, преузели одговорност и активно учествовали у политичком животу. Он је имао један јасан епистемолошки разлог за то. Кабинетски мислиоци не могу да схвате политику јер се она заснива на искуству. Без искуства нема политичког мишљења. Уосталом, и филозофију само наивније рационалистичко гледиште одваја од искуства, јер је она управо искуство мишљења. На једном месту Слободан Јовановић наглашава да је Стојан Новаковић, као историчар, боље могао разумети политичке односе у време Првог српског устанка од обичних историчара, јер је и сам учествовао у политичком и државном животу. Можемо рећи да се приликом избора својих тема овог критеријума држао и Александар.

СУКОБ ТРАДИЦИОНАЛИЗМА И МОДЕРНЕ У књизи Философија наслеђа, за коју се с правом може рећи да представља круну филозофског и научног рада Александра Никитовића, проблемски се разматра велики филозофски спор између просветитељства (филозофије револуције) и филозофије наслеђа, како је с правом назвао политичку филозофију Едмунда Берка. Сукоб традиционализма и модерне субјективности није значајан само за историју филозофије већ се може посматрати у широком контексту кризе модерне која указује да су све вредности просветитељства запале у негативну дијалектику, изокрећући се у своју супротност. Иако је несумњив плурализам филозофског мишљења и школа, веома је утицајно становиште да нема филозофије мимо просветитељства оствареног у Француској револуцији и филозофикације овог историјског процеса у немачком идеализму на који се надовезује марксистичка критичка мисао као мишљење које води општечовечанској еманципацији. У просветитељству, које се неоправдано поистовећује са филозофијом, подразумевају се критика и одбацивање хришћанства као нужни услов почетка сваког мишљења. Филозофско мишљење је, међутим, позвано да неселективо промишља и критички преиспитује све претпоставке и предрасуде, а посебно просветитељске, јер их јавно мњење неретко прихвата као апсолутне и коначне истине, па су постале праве предрасуде наше епохе. Због тога Беркова критика просветитељске филозофије и Француске револуције ни данас није изгубила ништа од актуелности. Никитовић указује да идејне основе просветитељства и револуције треба тражити у декартовском мишљењу, протумаченом као коперникански обрт са теолошког на антрополошки поглед на свет, којим се човек самоутемељује својом спознајом, постајући начело модерне субјективности.
Никитовић с правом подсећа да је човек одувек у политичком мишљењу и да има велико политичко и филозофско искуство које претходи радикалним рационалистичким пројектима. У свом одговору на револуцију и просветитељски радикализам, Берк не жели да измишља нешто ново, већ само уобличава рационалну форму конкретног историјског искуства.
За разлику од добро познатог оправдавања злочина у револуцијама, пре свега тзв. „социјалне ликвидације“ и започињања класног рата, што је синоним за грађански рат, као „нужног зла“ на путу ка светлој будућности, Берк за пренагљености и злочине почињене у револуцији окривљује радикализам просветитељског мишљења, који је, према његовом схватању, одлика непознавања политике, незрелости и неискуства.
Осим овде наведених филозофских области и тема којима је Александар Никитовић посветио свој научни рад, потребно је истаћи и његов посебан однос са професором Светозаром Стојановићем, директором Института за филозофију и друштвену теорију, који је подстицао слободно изражавање у филозофији и науци и подржавао, управо желео, да се Александар бави областима о којима су разговарали, а које нису биле уобичајене, поготово не у то време. То су теме о којима је Александар написао више радова у другој половини деведесетих година, као што је „Савремена рецепција византијске филозофско-теолошке традиције: проблем личности и заједнице“ или „Однос слободе и личности у византијској мисли“. Треба се подсетити да је Стојановић активно учествовао у политици, прво као саветник председника, а потом, двехиљадитих, у преговорима са Америком, када се често виђао са Александром. У години када је умро професор Стојановић, посебно му је било стало да припреми и објави један разговор који је водио са њим, као драгоцено сведочанство о мишљењу професора Стојановића (2010).

ОПРОШТАЈНИ ГОВОР ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ

Заточник хришћанске етике

У једном тренутку своје кратке јавне делатности располагао си и великим утицајем који никада ниси злоупотребио, нити се било када огрешио о људске и Божје законе

Ваше високопреосвештенство, високопреподобни оче, часни оци, поштована и драга породицо Никитовић, драги мој пријатељу, припала ми је тужна обавеза да се од тебе последњи пут опростим речима искрене захвалности. Био си одан свом роду и традицији, христољубив отац бројне породице и заслужан јавни радник, био си неуморан сарадник и поуздан пријатељ.
Био си човек широких интересовања и ретких знања, заинтересован и будан. Ретко си показивао колико много и добро читаш, како се ваљано сналазиш у историји идеја и са каквом тачношћу разликујеш праве од лажних вредности, подједнако у животу, политици и уметности. А када је дужност налагала, храбро, предано и без оклевања, био си спреман да спојиш два позива: позив онога који је тек закорачио путевима науке са позивом човека који је одлучио да треба да буде политички делатан, руководећи се изнад свега и једино интересима своје отаџбине и народа. Веровао си, уз то, да без политичког искуства и преузимања одговорности, не може бити ни ваљаног политичког мишљења.
Сличну осетљивост и проницљивост показивао си у односу са људима, чије си добре стране карактера умео да искористиш на опште добро, а рђаве да правом речи обуздаш и задржиш под контролом. У једном тренутку своје кратке јавне делатности располагао си и великим утицајем који никада ниси злоупотребио нити се било када огрешио о људске и Божје законе.
Хришћански морал, од почетка до краја живота, у јавним и приватним стварима, био је и остао твоје највише и крајње мерило. Веран убеђењима, био си неуморан радник и своју силну енергију нештедимице си стављао на располагање свакоме са ким си сарађивао, увек имајући на уму заједничко добро. Колико год да си био везан за породицу, знао си и да јој останеш дужан када би те одазвале потребе рода којем си припадао.
Био си неодустајно чврст у ставу да постоје историјске и политичке околности када нам морална дужност и политичка обавеза налажу шта морамо да чинимо без обзира да ли ће то довести до успеха или не, када, као што је већ речено, „остаје само једно, а то је испунити дужност“.
На свему, на свему што си за свог кратког овоземаљског живота учинио, пријатељу Александре, биће ти захвални преци и потомци.
Светогорски монаси у Хиландару, када те буду помињали у молитви, с разлогом ће рећи да „раб Божији Александар“ није преминуо већ да се преселио у бољи и захвалнији свет. У места одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање.
Почивај у миру, пријатељу.

(Александар Никитовић, сахрањен је у петак, 16. децембра, на Новом гробљу у Београду. Опелу у Руској цркви на Ташмајдану и последњем опроштају присуствовали су бројни садашњи и некадашњи функционери ДСС, као и поједини министри из Владе коју је предводила ова странка од 2004. до 2008. Помен је служио митрополит Амфилохије, а говором који објављујемо у цркви се од свог блиског пријатеља опростио Војислав Коштуница).

Посвета наслеђу

Александар Никитовић рођен је у Бару, где је завршио гимназију. После одслужења војног рока у морнарици дошао је у Београд где је уписао студије филозофије. Током студија годину дана је живео у Њујорку, заједно са својом супругом Ирином. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. У време основних студија и последипломских студија било је више демонстрација на Филозофском факултету у којима је, верујући у потребе политичке промене, редовно учествовао. Био је стипендиста на факултету. Радио је на Институту за филозофију Филозофског факултета и потом на Институту за филозофију и друштвену теорију. Већ одраније спреман да служи држави у рату, када је био мобилисан, отпутовао је из Београда у Црну Гору заједно са братом Василијем. Био је обичан војник. Чинове у војсци са петокраком није имао. Налазио се на положајима према граници са Албанијом у време бомбардовања 1999. године. Тада је пустио браду, коју више није обријао.
Двехиљадита за њега је била година обнове државе и напора да се оствари државни континуитет превазилажењем огромног јаза који је комунизам оставио. Био је сасвим свестан дубине тог јаза и тежине посла кога се прихватио. Био је на највишим државним дужностима као близак сарадник Војислава Коштунице. Као сведок и учесник могу да потврдим да је наивно мишљење да се за државу могло урадити више и боље него што је било учињено. Наравно, све је филозофски могуће у неком од могућих (лајбницовских) светова.
Александра сам упознао у време када смо студирали филозофију. Прво што сам видео, вероватно као и други који су га упознали, био је његов поглед. Много времена смо провели разговарајући о филозофији и политици. Непогрешиво је знао да разграничи битно од небитног, а имао је посебан дар да се одједном баци на неки проблем и сагледа његову суштину, јасно га анализира и брзо пређе на решавање. Ову способност показивао је и у другим областима којима се бавио и у животним ситуацијама у којима се налазио. Његове процене животних и политичких ситуација, и антиципације наступајућег, биле су прави велемајсторски увиди у математику међуљудских и политичких односа. Он је један од најбољих примера како само истински теоретичар може бити политички сврховито делотворан.
Иако сам га дуго познавао, скоро тридесет година, и блиско са њим сарађивао, не бих се усудио да тврдим да сам га потпуно познавао или све о њему знао. Убеђивао сам га да нема потребе посвећивати књиге. Иако се сложио са мојим мишљењем и прихватио све аргументе, не излажући, као обично, супротне, рекао ми је да мора то да учини. Посветио је књигу људима које никада није видео, људима из наслеђа, из слике света у пуном поретку, људима којима је, као и њему, рано био прекинут живот. Испод њихових имена ставио је као мото: „Врлина истински светли“. Једном, врло давно, рекао ми је да ни у шта није желео да уложи толико љубави и снаге, а много је рада и изузетне снаге улагао у многе послове, као у своју породицу. Овде треба тражити и решење његове посвете.
Као и сви људи који много знају и имају велико искуство и јасан преглед животне и политичке сцене, и Александар је имао своје дубоке сумње и чврсте решености. Ова страна његове личности остаје као питање и тајна и у тој својој непознатости и упитаности управо дубоко филозофска, али несумњиво окренута „правој“ и „првој“ филозофији.